Priča o Ceresu počinje 1. januara 1801. godine, kada je Đuzepe Pjaci, astronom i sveštenik sa Sicilije, nakon višemesečne potrage, otkrio na nebu svetlu tačkicu, baš u onom području u kome je, po proračunima astronoma, trebalo da se nalazi do tada neotkrivena planeta. O tome smo već pisali OVDE a sad samo da ukratko prepričamo: dakle astronomima je izgledalo neprirodno da između Marsa i Jupitera zjapi ogroman prazan prostor te su bili prilično sigurni da se tu krije neka još neuočena planete. Zato su se dali u grčevitu potragu, a ona je rezultirala gorepomenutim otkrićem.

Ali, nakon mesec dana nova planeta se izgubila u sjaju Sunčevog svetla što je bio problem, jer njena putanja nije bila dovoljno dobro poznata da se, kada ponovo stigne na noćno nebo, ona pronađe. I ko zna kada bi ona ponovo bila opažena da se u priču nije umešao Karl Fridrih Gaus, danas poznat kao jedan od divova matematike, koji je inače tada imao svega 24 godine. Dakle, rečeni Gaus je razvio poseban metoda određivanja orbite što je konačno dovelo do toga da je decembra iste te, 1801. Ceres ponovo ugledan.

Naravno, poput mnogih drugih astronoma Pjaci se potrudio da zadovolji taštinu sicilijanskog kralja pa je novoj planeti nadenuo prigodno ime: Cerere Ferdinandea. Crere (tj. Ceres) je stara rimska boginja plodnosti i braka, a Ferdinand - kralj Sicilijeu to vreme. Međutim ime u tom obliku se nije primilo jer je za okolne narode bilo neprihvatljivo favorizovanje jednog kralja te je tako Ceres ostao samo Ceres.

Oduševljenje otkrićem nove planete bilo je toliko veliko da je po Ceresu nazvan i novi hemijski element Cerium koji je otkriven 1803. godine.

Ali uskoro se ispostavilo da to područje između Marsa i Jupitera uopšte nije toliko pusto kako se u početku činilo. Već sledeće godine, dakle, 28. marta 1802. nemački fizičar i astronom Olbers je pronašao još jedno telo u tom području (2 Pallas), a zatim 1. septembra 1804. nemački astronom Harding otkriva i treće (3 Juno), pa ponovo Olbers 29. marta 1807. otkriva sledeće telo (4 Vesta) i tako dalje. Do polovine tog 19. veka već se skupilo tuce raznog stenja i kamenja u tom naizgled pustom području, a niz se iz godine u godinu samo povećavao da bi se konačno ispostavilo da tamo ima kamenja kao peska na peščanoj plaži.

Sem pomenutog, merenja su pokazala da Ceres nije toliko veliki koliko su astronomi očekivali pa je konačno, sredinom 19-og veka, Ceresu je oduzet status planete i on je postao mala planeta ili planetoid. Ili asteroid – šta u prevodu sa latinskog znači mala zvezda, zvezdica, zvezduljak, a to zato što u okularu teleskopa baš tako izgleda, kao neki mali zvezdoliki objekat.

A inače da nije bilo Jupitera Ceres bi danas bio sasvim solidna planeta, verovatno veća od Marsa. Jupiter, međutim, svakim svojim prolazom rasteruje okolno kamenje i tako ne dozvoljava da se ono spoji sa Ceresom.

Jedan i po vek Ceres je bio asteroid da bi 2006. na kongresu Međunarodne astronomske unije održane u Pragu, dobio sadašnji status: planeta patuljak.

Ceres, Mesec i Zemlja, odnos veličina

Osobine

Ceres je najveće i najmasivnije telo u asteroidnom pojasu. Od ukupne mase svih asteroida u asteroidnom pojasu na Ceres odlazi jedna trećina. Njegov prečnik iznosi 946 kilometara. Jedini je objekat u asteroidnom pojasu koji je dobio kuglast oblik zahvaljujući sopstvenoj gravitaciji. Po tome, po strukturi zapravo je dosta nalik Zemlji. On je stenovit, sa velikim količinama vodenog leda, a po svoj prilici ima i popriličnu količinu tečne vode ispod svoje površinske kore. Neki čak tvrde da vode u Ceresu ima više nego na samoj Zemlji. Maksimalna temperatura Ceresa je -38 stepeni što znači da je on relativno toplo telo za tu dubinu Sunčevog sistema.

Njegova prosečna udaljenost od Sunca iznosi 2,97 astronomskih jedinica (a.j. = 150 miliona km). Sunce obiđe jednom za 4,6 godina. Njegova magnituda iznosi +6,7 i ne možemo ga videti golim okom (čast izuzecima), ali je dostupan već i običnim dvogledom. Kroz dvogled i amaterski teleskop se vidi kao zvezdica, ali najmoćniji zemaljski teleskopi u stanju su da na njemu vide i neke detalje.

Mnoge podatke o Ceresu dugujemo letelici Dawn koja je februara 2015. ušla u orbitu oko ove planete patuljka. Dawn je na Zemlju poslao i velik broj fotografija koje na površini Ceresa otkrivaju brojne kratere i prilično nizak, tj. ravan reljef što govori o njegovoj relativno mekoj površini. Ona je verovatno načinjena od vodenog leda.

Jedna od fotografija koja je izazvala prilično uzbuđenja je krater sa vrlo svetlom pegom o sredini. 

Nalazi se u sredini kratera Occator širine od 80 kilometara. U stvari tih pega ima više naovoj planeti patuljku. O ovome više u članku: Otkrivene neočekivane promene sjajnih pega na Ceresu

Karta Ceresa

Otkrivene neočekivane promene sjajnih pega na Ceresu