Stiven Hoking je u toku svog dugog radnog veka decenijama dominirao i usmeravao teorijski rad o relativnosti, crnim rupama, i kosmologiji vrlo ranog svemira (kako je on to sam zvao).

  SH Nasa

Od njegovih rezultata treba istaći tri:

PRVO, njegov rani rad šezdesetih sa Rodžerom Penrouzom (Roger Penrose), kada su matematički čisto razjasnili pod kojim uslovima početak našeg svemira ili kraj urušavanja masivne zvezde u crnu rupu moraju da budu stanja beskonačne gustine. To je ukazalo u kom pravcu možemo da tražimo objašnjenje koje izbegava takve apsurdne zaključke.

DRUGO, njegovo neočekivano otkriće da crne rupe isparavaju i nestaju. To takozvano Hokingovo zračenje na još uvek misteriozan način povezuje koncepte prostora i vremena sa mikroskopskom kvatnom fizikom i makroskopskom termodinamikom. U skorije vreme drugi fizičari su formulisali akustički analog takvog procesa, i možda došli do njegove eksperimentalne provere.

TREĆE, Hoking i Džim Hartl (James Hartle) su formulisali hipotetički, vrlo atraktivan model za nastanak našeg svemira koji se širi iz kvantne fluktuacije vakuma, model donekle fizički sličan radioaktivnosti atomskog jezgra. Iako tehnički suviše jednostavna da opiše svu kompleksnost poznatog svemira, njihova ideja je tako čvrsto ugrađena u osnovne principe fizike da je i dalje u prisutna i zabeležena, u očekivanju svoje naredne reinkarnacije.

Uz to Stiven Hoking je otvorio novo polje u teorijskoj fizici kada je kao paradoks reformulisao sliku Hokingovog zračenja kao proces u kome dolazi do gubitka informacije. “Šum na vezi” pretvara koherentne rečenice u besmislen niz zvukova ili slova, ali kako je to moguće u slučaju crnih rupa koje izgledaju jednako proste kao elementarne čestice? U toj, sada vrlo aktivnoj oblasti, presecaju se danas tehnike i koncepti relativnosti, kvantne teorije, teorije struna, termodinamike, i novonastale kvantne teorije informacija.

U ranim godinama Hokingov rad su karakterisali matematička strogost, jasnoća, i virtuoznost. Poslednjih decenija njegove ideje su bile više hipotetičke, ali uvek interesantne. Njegov metod je uvek bio geometrijski i matematički čist. Voleo je da pravi jake, dramatične iskaze, često kao kontrast nečemu što se verovalo da je tačno. Napravio je i nekoliko grešaka, koje je, ako se radilo o konceptima teško prihvatao, a ako se radilo o matematici povlačio bez reči. Po svedočenju bliskih saradnika bio je tvrdoglaviji i uporniji od mazge a imao je kažu, priličan, sarkastičan osećaj za humor.

Njegova fraza “ne može se na sever sa severnog pola” ostala je kao efektno, slikovito objašnjenje geometrijske prirode vremena i nemogućnosti da se kaže šta je bilo “pre Velikog praska.”

Hokingove oblasti rada bile su relativnost, crne rupe, i svemir kada je bio milijarde i miljarde puta manji nego sada. Ništa od toga nema praktičnih primena, a sa mogućim izuzetkom Hokingovog zračenja verovatno ništa neće imati direktnu eksperimentalnu proveru. Ali njegova razmatranja su nas uvek odvodila na onu daleku granicu u kojoj je Anri Poenkare video najveću vrednost astronomije: da ljudski um u ograničenom telu može da shvati neizmerno.

Hokingova borba se njegovim medicinskim stanjem je bila herojska. Treba reći da pored njegove ogromne volje (“nikad ne odustani”), veliku ulogu su odigrali njegova porodica i bliski saradnici koji su mu godinama  pomagali da prevaziđe svoja fizička ograničenja, a poslednjih decenija i uticajni fizičari koji su preko privatnih fondacija osigurali da Hoking 24 sata na dan ima pomoć i negu.   

 

Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18