Interes koji je privukla ova spekulativna ali i interesantna ideja je dobra prilika da se preberemo kako i kada znamo da je napravljeno novo otkriće.


Krajem novembra objavljen je najavljeni članak NASA tima iz Hjustona koji je konstruisao i testirao svoju verziju takozvanog Em Pogona. Odličan prikaz ovog članka može da se nađe na ovom sajtu. Na AM je o Em Pogonu prethodno pisano ovde i ovde.

Interes koji je privukla ova spekulativna ali i interesantna ideja je dobra prilika da se preberemo kako i kada znamo da je napravljeno novo otkriće.

Em Pogon je u osnovi mikrotalasna pećnica. Čak je i frekvenca korišćenih talasa slična. Razlika je naravno u korišćenom materijalu i u obliku šupljine. Jedna strana Em Pogona je manja:

 ed1 

Ta razlika naravno menja samo gustinu impulsa elektromagnetnih talasa na levoj i desnoj površini. Kada se mikrotalasi odbijaju levo-desno unutar šupljine ukupan impuls na levu površinu je isti kao i na desnu. Po klasičnoj fizici nema rezultantne sile, pa nema ni pogona.

Proponenti Em Pogona su ponudili nekoliko „objašnjenja“ zašto bi ipak trebalo da dođe do pomeranja, ali ta razmatranja su sva hipotetička, nebulozna, i za sada nebitna. Neretko do otkrića dođe i kada autori pođu od hipoteze koja nije tačna. Vredi samo istaći da nijedna od tih hipoteza ne tvrdi da Em Pogon radi zato što je narušen zakon održanja impulsa, već da to samo tako izgleda jer postoji hipotetična interakcija koja nije uzeta u obzir.

U ovom momentu je najinteresantnije osnovno pitanje: Em Pogon je napravljen i testiran, da li se pomerio ili nije?

Da je došlo do pomeranja od metar, svako bi bio ubeđen. Ovde se međutim očekuje mali potisak, pa time i malo pomeranje. Zato su NASA inženjeri stavili Em Pogon na jedan kraj torzionog klatna u vakuumu, kako je uprošćeno prikazano na Slici 1.

Na jednom kraju horizontalnog nosača je Em Pogon, na drugom kontra-teg i magnetni prigušivač oscilacija. Kada se Em Pogon kratko uključi, nit će se zavrnuti za neki mali ugao. Taj ugao se meri optičkim sistemom koji nije prikazan na ovom prostom crtežu.

ed2

Slika 1. Uprošćena šema eksperimenta NASA tima iz Hjustona, gledano odozgo, niz torzionu nit.

Realnost svakog eksperimenta je da uvek postoji takozvani pozadinski šum (background noise). Čak i u vakumu, uz svu pažnju eksperimentatora, doći će do stalnih, malih zavrtanja žice, sa promenljivom veličinom. Uzrok mogu da budu fluktuacije u napajanju, neravnomerna temperatura, prisustvo prigušivača, ili čak nečiji koraci u hodniku ili seizmičko podrhtavanje tla, itd.

Autori svakog eksperimenta se trude da eliminišu koliko mogu izvore šuma. Zato je, na primer, ovaj eksperiment rađen u vakumu. Ali ni u jednom eksperimentu nije moguće sasvim eliminisati pozadinski šum. Jedino rešenje je da se odredi njegova prava mera.

U tu svrhu bi se merilo „podrhtavanje“ ovog klatna: koliko se žica zavrne levo ili desno, i koliko puta se svako takvo pomeranje desi recimo u toku jednog sata ili jednog dana i kad Em Pogon nije uključen?

Očekivani grafikon učestalosti pomeranja na jednu stranu naspram njegove veličine prikazan je plavom linijom na Slici 2. Njemu odgovara takozvana normalna ili Gausova raspodela. Nju karakteriše izvesna širina, koju matematika precizno definiše. Svako pomeranje koje je manje ili jednako toj vrednosti se smatra statistički slučajnim sa visokom verovatnoćom.

Onda bi se uključio Em Pogon i ponovo merilo moguće pomeranje. Učestalost tih pomeranja je prikazana crvenim brežuljkom na Slici 2.  Ako je srednja vrednost pomeranja unutar crvenog brežuljka toliko blizu nule da je unutar 5 širina raspodele, takvo pomeranje se i dalje smatra statistički nebitnim. Drugim rečima, ne znamo da li je do pomeranja došlo zato što je Em Pogon bio uključen ili je u pitanju još jedno, malo verovatno ali i dalje slučajno pomeranje.

Ako sada ponovimo eksperiment deset, sto ili trista puta, pa vidimo da je crveni brežuljak na slici samo jedan od mnogih nabora na realnoj raspodeli, onda znamo da se zaista radi samo o slučajnim pomeranjima i da Em Pogon ništa nije uradio. 

Statistika4AM

Slika 2. Očekivani grafikon učestalosti malih zavrtanja žice u jednom smeru.

 

Ali ako kroz ponovna merenja učestalost većih pomeranja raste, tako da crveni brežuljak ostaje gde je, samo mu raste visina u odnosu na visinu plave raspodele u nuli, onda znamo da se radi o realnom pomeranju. Em Pogon radi!

Nažalost, ni u ovom članku NASA tima, takav test nije urađen! Autori su pedantno opisali moguće izvore šuma i svoje napore da se oni eliminišu, i samo kažu da ne postoji nikakav „trivijalan“ izvor šuma kada je Em Pogon isključen. To je lepa, ali čudna tvrdnja. Nisu dakle prikazali nikakvu kvantitativnu procenu pozadinskog šuma. Drugim rečima, niti su izmerili plavu raspodelu, niti su našli crveni brežuljak.

U tom smislu ovaj eksperiment ne zadovoljava standardni kriterijum za novo otkriće. Suvim jezikom statistike, ne vidi se da je ono što je NASA tim izmerio statistički značajno. Tj., da je do izmereno zavrtanja žice došlo zbog uključenog EM Pogona a ne kao slučajnog pomeranja u to isto vreme.

Šta je onda to što su našli?

Kada je na Em Pogon priključeno napajanje od 40 W, pet puta je izmereno da se žica malo zavrtela na jednu istu stranu, naravno ne uvek za istu veličinu. Kada je priključeno napajanje od 60 W, šest puta je izmereno da se žica opet malo zaokrenula na tu istu stranu, opet ne svaki put za isti ugao, ali u srednjem za malo veći nego kada je napon bio 40 W. To se ponovilo i kada je napajanje povećano na 80-83 W. Opet mali zaokret žice na istu stranu, opet ne uvek isti, ali u srednjem (tek nešto malo) veći nego kod napajanja od 60 W.

To nije dokaz, ali naravno, intrigira. Postoji dakle neka mehanička sprega u torzionom klatnu koja pravi razlika između situacije kada „mikrotalasna pećnica“ radi ili ne radi, i pod kojim je napajanjem.

Pitanje je dakle, šta su to autori propustili da obračunaju što bi objasnilo ovaj mali efekat poznatom fizikom? Ili možda nisu ništa propustili, već se radi o otkriću novog efekta?

Po standardima koji važe za svaki drugi eksperiment, šanse su i dalje daleko veće da je ovo prvo u pitanje. Tako da uz dužno poštovanje autorima koji su izveli ova precizna merenja, teško da će ovaj članak mnogima promeniti mišljenje o realnosti Em Pogona.

Ali efekat zavisnosti ugla zavrtanja od snage napajanja golica maštu. Možda će neko pokušati da ponovi ili unapredi ovaj test? Ne treba zaboraviti da eksperimentalna otkrića mogu da budu slučajna i da do njih obično dolazi kada se poveća tačnost eksperimenta. Do tada, i posle ovog rada, ideja Em Pogona ne samo što je teorijski nemoguća ili bar nejasna, već je i dalje eksperimentalno nepotvrđena


NASA testirala NEOBJAŠNJIV POGONSKI SISTEM

Komentar o Em Pogonu


 


Komentari   

Igor S
+4 #1 Igor S 05-12-2016 22:44
Tvrdnje koje je izneo autor u vezi sa manjkavostima dizajna eksperimenta jednostavno ne stoje. Ako se pogleda objavljeni rad Measurement of Impulsive Thrust from a Closed Radio-Frequency Cavity in Vacuum (http://arc.aiaa.org/doi/10.2514/1.B36120), vidi se da su sprovele posebne mere da bi se utvrdilo da li merena uvrtanja torzionog klatna potiču od rada uređaja sa hipotetičkim EM pogonom. Test koji skicira autor ovog članka, a odnosi se na slučajna uvrtanja torzionog klatna, verovatno je nastao pod uticajem priče oko statističke značajnosti detekcije Higsovog bozona, ali nije tako jednostavno primenljiv na ovaj slučaj.
"Statističi nebitno" je nepostojeći pojam u statistici, i neka hipoteza može samo biti ili ne biti statistički značajna.
Upravo "Ali efekat zavisnosti ugla zavrtanja od snage napajanja golica maštu." nije statistički značajan u pomentoj studiji, ako se uzme čak i "labaviji kriterijum" p=0.01. Tj. trenutna merenja ne ukazuju da postoji statistički značajna zavisnost ugla zavrtanja od snage napajanja.
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook

OSNOVE (5)