U VI veki pre naše ere, jonski grad Milet, danas u Turskoj, bio je najveći i najbogatiji grad u Grčkoj. Već tada je imao preko 3000 godina dugu istoriju. Pod velikim uticajem Egipta i Sirije, bio je centar nauke, kulture i umetnosti. Danas su od njega ostale samo ruševine, ali je ostao upamćen kao rodni grad Isidora, arhitekte koji će napraviti Aja Sofiju, i filosofa Talesa i Anaksimandera. Čime je mogao da se bavi neko pre više od 2600 godina a da ga se mi i danas sećamo? Kosmosom? Koješta, time se i danas bave samo odabrani...

a1

 

Povremeno objavljujem kratke priče o drevnim matematičarima i astronomima, i uopšte, pametnim ljudima, koji su u vremenima kada su živeli bili stolećima ispred ne samo društva u kome su rasli, već i tadašnje civilizacije, toliko da nam i danas njihovi mozgovi izgledaju kao da su sa druge planete.

Danas ću reći ponešto o Anaksimandrosu, ili kako smo ga mi u školi zvali, Anaksimanderu. Pričalo se da je rođen 610 p.n.e., 'treće godine posle 42. Olimpijade'. Vrlo se malo zna o njegovom životu i radu jer su tada ratovi bili česti i malo šta je moglo da preživi okrutna vremena. Prema sačuvanim dokumentima, Anaksimander je bio prvi filosof koji je zapisivao svoja predavanja, pa su ga pamtili kao 'prvog Grka koji je objavljivao pisane dokumente o prirodi'. Pripadao je Miletskoj školi, u kojoj je učio kod prvog velikog grčkog filosofa, Talesa. Posle učiteljeve smrti, on je došao na čelo škole gde je podučavao Anaksimena i Pitagoru.

Oduvek se interesovao za ono što mi danas zovemo naukom, tj. pokušavao da razume prirodu i kosmos, tvrdeći da u prirodi vladaju zakoni, slično kao i u ljudskom društvu, i da bilo šta što narušava ravnotežu u prirodi neće dugo trajati. Kao i većina mislilaca u to vreme, i njega su interesovale brojne oblasti. Recimo, koristeći se znanjima iz geografije, nacrtao je mapu sveta, u fizici je mnogo razmišljao o pojmu beskonačnosti, u geometriju je uveo gnomon – glavni deo sunčevog sata, u astronomiji se bavio kretanjima nebeskih tela u odnosu na Zemlju, pa je čak, baveći se politikom, postao vođa Apolonije jedne miletske kolonije na obalama Crnog mora.

Ono što je za nas najinteresantnije, to je Anaksimanderova kosmologija. Njegovi filosofski prethodnici, Hesiod (VIII vek p.n.e.) i Ferecid (VI vek p.n.e.), smatrali su da su za kosmičku harmoniju zaduženi mitološki razlozi. Vrhovni bog Zevs je uspostavio red u svetu da bi uništio Titane koji su pretili harmoniji. Zbog svog racionalizma, Anaksimander je međutim tvrdio da to nije tačno već da je red geometrijske prirode, što dovodi do ravnoteže Zemlje, koja leži u centru univerzuma. To je bila projekcija na prirodu novog političkog poretka u tadašnjoj Grčkoj, gde se u centru sistema nalazila jedna statična tačka. U tom kosmosu vlada izonomija (jednaka prava) i sve sile su simetrične i prenosive. To ga je sve podsećalo na demos u agori koja se nalazi u sredini svakog grada.

Anaksimander je bio prvi koji je predstavio mehanički model sveta. Po tom modelu Zemlja lebdi u centru beskraja, ne podržavana niodčega. Ona opstaje 'na istom mestu zbog svoje indiferentnosti', što je pogled koji je Aristotel smatrao genijalnim, iako pogrešnim. Zanimljivo je da je smatrao da je Zemlja oblika valjka, čija je visina jednaka trećini njenog prečnika. Gornja ravna ploča je predstavljala nastanjivi svet, okružen okeanskom masom.

Anaksimanderovo shvatanje da Zemlja slobodno lebdi bez pada i da ne mora da počina na ičemu mnogi naznačuju kao prvu kosmološku revoluciju počtnu tačku naučnog razmišljanja. Austrijski filosog i rofesor XX veka naziva tu ideju 'jednom od najsmelijih, najrevolucionarnijih i najsjajnijih ideja u čitavoj istoriji ljudskog razmišljanja'. Takav model je dopuštao koncept da nebeska tela mogu da prolaze i ispod Zemlje, otvarajući put budućoj grčkoj astronomiji.

Ne želim ovde da se bavim Anaksimanderom kao filosofom ili da pričam o njegovom školovanju ili životu. Danas ćemo videti kako je on shvatao ono što mi danas zovemo jednim imenom astronomija.

Astronomija

Na prvi pogled, Anaksimanderova razmišljanja o astronomiji nam danas izgledaju prilično bizarno i nejasno. Pojedini autori čak smatraju da su te misli toliko konfuzne da bi trebali da odustanemo od pokušaja da ponudimo njihovu zadovoljavajuću i koherentnu interpretaciju. Međutim, jedini način shvatanja njegovih astronomskih ideja jeste da ih shvatamo ozbiljno i tretiramo kao takve, tj. kao astronomske ideje. Čini se da mnoge karakteristike njegovog univerzuma, koje nam na prvi pogled izgledaju čudno, zapravo imaju savršen smisao pri pažljivijem pregledu. Podsećam, on je u vreme Hrista već bio onoliko star koliko su nama stari, recimo, Kosovski boj ili Kolumbov put u Ameriku.

Špekulativna astronomija

Astronomija susednih naroda, kao što su bili Vavilonci i Egipćani, sastojala se uglavnom od promatranja i beleženja uzdizanja i nestajanja nebeskih tela i njihovih putanja preko nebeskog svoda. Ta su opažanja načinjena golim okom i uz pomoć nekih jednostavnih sprava, poput gnomona. Naročito su Vavilonci bili napredni i uporni promatrači. Arheolozi su pronašli obilje klinastih tekstova o astronomskim posmatranjima. Nasuprot tome, postoji samo jedan rad o promatranjim Anaksimandra, koji se tiče datuma kada su se Plejade pojavljivale ujutro. To nije slučajnost, jer Anaksimandrova zasluga ne leže u posmatračkoj astronomiji, u čemu su Vavilonaci i Egipćani bili majstori, već u onom što se zove špekulativna astronomija. Možemo da uočimo tri njegove astronomske špekulacije: (1) Da nebeska tela čine pune krugove i da, takođe, prolaze ispod Zemlje; (2) Da Zemlja slobodno pluta i da je ništa ne drži u prostoru, i (3) Da nebeska tela leže jedna iza drugog. Usprkos njihovoj prilično primitivnoj perspektivi, ove tri tvrdnje, koje čine jezgro Anaksimandrove astronomije, značile su ogroman skok u napred i predstavljaju samu srž budućeg zapadnjačkog koncepta kosmosa.

Nebeska tela čine pune krugove

Ideja da nebeska tela, tokom svom svakodnevnog kretanja, čine pune krugove te tako prolaze i ispod Zemlje – iz Anaksimanderove pozicije posmatranja – nama je toliko očigledna da je teško shvatiti koliko je bilo hrabro njeno uvođenje. To da nebeska tela čine pune krugove nije nešto što se moglo posmatrati, već je zaključak koji je trebalo izvući. Rekli bismo da je to zaključak koji je lako mogao da se izvede. Možemo da vidimo da – na severnoj hemisferi, na kojoj je bio i Anaksimander – zvezde oko Severnjače prave pune krugove, a takođe možemo da primetimo da što više idemo na jug neke zvezda povremeno nestaju ('zalaze') iza horizonta. Možemo da zaključimo da zvezde, od kojih vidimo samo lukove putanja, u stvarnosti takođe opisuju pune krugove, baš kao i one u blizini Severnjače. Što se tiče Sunca i Meseca, možemo da primetimo da su lukovi koje opisuju ponekad veći a ponekad manji, a mi smo u mogućnosti da tačno predvidimo gde će se pojaviti sledećeg dana. Prema tome, čini se da nije preterano smela pretpostavka reći da i ta nebeska tela takođe opisuju pune krugove. Ipak, bio to je hrabar zaključak, upravo zato što je nužno podrazumevao koncept Zemlje koja je slobodna i nepridržavana od ikog i ičeg u prostoru.

Zemlja pluta nepridržavana u kosmosu

Anaksimander je smelo tvrdio da Zemlja slobodno lebdi u središtu kosmosa, bez podrške kornjača, slonova, vode, stubova ili bilo čega drugog. Ta ideja je značila potpunu revoluciju u našem dotadašnjem shvatanju kosmosa. Očito, Zemlja koja slobodno visi u kosmosu nije nešto što je Anaksimandar mogao da vidi. Očigledno, on je izvukao ovaj hrabri zaključak iz svoje pretpostavke da nebeska tela prave pune krugove. Više od 2500 godina kasnije astronauti su uistinu ugledali nepridržavanu Zemlju kako pluta u kosmosu, pružajući tako konačnu potvrdu Anaksimandrove koncepcije. Oblik Zemlje je, prema Anaksimandru, bio cilindričan, poput bubnja, čiji je prečnik triput veći od visine. Svi mi živimo na vrhu tog cilindra. Mnogi naučnici su se pitali zašto je Anaksimander odabrao taj čudan oblik. Međutim, dilema nestaje kad shvatimo da je Anaksimander smatrao da je Zemlja ravna i kružna, kao što sugeriše horizont. Za nekoga ko smatra, kao što je to bio Anaksimander, da Zemlja lebdi nepridržavana u središtu kosmosa, oblik cilindra je imao smisla.

a2

Ovako je Anaksimander zamišljao našu planetu.

Zašto Zemlja ne padne

Možemo da pretpostavimo da je Anaksimander morao nekako da brani svoju hrabru teoriju o slobodno plutajućoj Zemlji koju ništa ne pridržava od logičnog pitanja zašto Zemlja ne pada. Aristotelova verzija Anaksimandrovog argumenta glasi ovako: '...Ali postoje neki koji kažu da ona (Zemlja) ostaje tamo gde je zbog jednakosti, kao što je to smatrao drevni Anaksimander. Nešto što se nalazi na sredini i jednako je udaljeno od ekstrema nema nikakvu sklonosti da se kreće prema gore ili dole ili bočno, a budući da je nemoguće kretati se u suprotnim smerovima u isto vrijeme, nužno ostaje tu gde je'. ('De caelo') Mnogi autori ukazuju na činjenicu da je ovo prvi poznati primer argumenta koji se bazira na načelu kauzaliteta (načelo da za sve što se događa postoji razlog ili objašnjenje zašto se to dešava, i zbog čega na taj način.

Anaksimandrov argument se ponovo sreće u čuvenom tekstu u 'Phaedo', gdje Platon, prvi put u istoriji, pokušava da objasni sferičnost Zemlje. Još je zanimljivije da se isti argument, u drugom kontekstu, vraća s velikim protagonistom načela kauzaliteta, Leibnizom. U svom drugom pismu naučniku Clarkeu, on koristi primer, koji pripisuje Arhimedu, ali koji nas jako podsjeća na Anaksimandra: '...I zato je Arhimed (...) u svojoj knjizi 'De aequilibrio' bio dužan da iskoristi poseban slučaj Velikog principa kauzaliteta. On uzima zdravo za gotovo da ako postoji ravnoteža u kojoj je sve podjednako raspoređeno na obema stranama, i ako su na obe strane te ravnoteže obješene podjednake težine, celina će ostati mirna. To je zato što nema razloga zašto bi jedna strana krenula na jednu stranu a ne drugu'.

Nebeska tela leže jedno iza drugog

Dok je Anaksimander posmatrao nebo, zamislio je, prvi put u ljudskoj istoriji, prostor. Anaksimandrova vizija je podrazumevala dubinu univerzuma, tj. ideju da se nebeska tela nalaze jedno iza drugog. Iako zvuči jednostavno, ovo je izvanredna ideja, jer je nemoguće da se zasnivala na direktnom promatranju. Mi nemožemo da vidimo dubinu univerzuma. Prirodnija je i primitivnija ideja ona o nebeskom svodu, svojevrsnoj kupoli ili šatoru, na koju su prikačena (?) nebeska tela, sva na istoj udaljenosti, kao u kakvom planetariju. Sa takvim konceptom se susrećemo kod Homera, koji govori o bronzanim odn. gvozdenim nebesima koja pridržavaju Atlas ili stubovi.

Red među nebeskim telima

Anaksimander je postavio nebeska tela pogrešnim redosledom. Bio je ubeđen da su zvezde najbliže Zemlji, a zatim je sledio Mesec, dok je Sunce bilo najudaljenije. Neki autori su se pitali zbog čega je Anaksimandar smatrao zvezde najbližim nebeskim telima, jer je morao da primeti pojavu okultacije zvezda Mesecom. To je tipičan anahronizam, koji pokazuje da nije lako posmatrati fenomene Anaksimanderovim očima. Danas znamo da su zvezde iza Meseca, i kada nestaju iza Meseca mi to zovemo okultacijom zvezda. Možda je promatrao zvezde koje nestaju i ponovno se pojavljuju, ali to nije gledao – nije mogao da gleda kao okultaciju zvezda, jer to tumačenje nije odgovaralo njegovoj paradigmi. Najlakši način da se shvati njegov način posmatranja – ako je uopšte promatrao taj fenomen – da je verovatno smatrao da jače svetlo Meseca na neko vreme nadjačava mnogo manje sjajne zvezde. Anaksimandrov redosled nebeskih tela je očigledno bio zasnovan na jačini svetlosti. Nažalost, izvori ne daju dodatne informacije o njegovim razmatranjima po ovoj temi.

Nebeska tela kao točkovi

Jedinstvena karakteristika Anaksimandrove astronomije je da se o nebeskim telima govori kao o nekakvim točkovima kočija. Rubovi ovih točkova su načinjeni od neprozirne pare, šuplji su i ispunjeni vatrom. Ova vatra sija kroz otvore na točkovima, i to je ono što vidimo kao Sunce, Mesec ili zvezde. Ponekad se otvor na Sunčevom točku zatvori: tada promatramo pomračenje. Otvor na Mesečevom točku se redovno zatvara i ponovo otvara, što objašnjava Mesečeve mene. Ta slika nebeskih tela kao ogromnih točkova na prvi pogled deluje čudno, ali za to postoji dobar razlog. Ne postoji doksografski dokaz o tome, ali je sasvim izvesno da je pitanje zašto nebeska tela ne padaju na Zemlju vjerojatno bila ozbiljan problem za Anaksimandra, kao i pitanje zašto Zemlja ne pada. Objašnjenje nebeskih tela kao točkova, dakle, daje odgovor na oba pitanja. Nebeska tela nemaju nikakvog razloga da se kreću drugačije nego u krugovima oko Zemlje, jer je svaka točka na njima uvek jednako daleko od Zemlje kao i svaka druga. Upravo zbog ovakvih razloga su vekovima, u kojima je Anaksimandrov koncept kosmosa zamenjen sferičnim, nebeska tela smatrana objektima nekako vezanim za kristalnu ili eteričnu sferu-ljusku, a ne kao slobodno plutajuća tela.

aaa
Nebeski točkovi. Svaki od njih je imao otvor kroz koji je izvijala svetlost, ili vatra i obasjavala Zemlju.

 

Udaljenosti nebeskih tela

Doksografija nam daje neke podatke o dimenzijama Anaksimandrovog kosmosa: Sunčev točak je 27 ili 28 puta veći od Zemlje, a Mesečev točak je 19 puta veći od Zemlje. Pre više od jednog stoleća, dva velika naučnika, Paul Tannery i Hermann Diels, rešili su problem Anaksimandrovih brojeva. Predložili su da su nebeski točkovi jednaki debljini jedne jedinice, a ova jedinica je prečnik Zemlje. Čitav niz, tvrde oni, mora biti ovakav: 9 i 10 za zvezde, 18 i 19 za Mesec, i 27 i 28 za Sunce. Ove brojeve je najbolje shvatiti kao prikaz udaljenosti tih nebeskih tela od Zemlje. Drugim rečima, oni označavaju poluprečnike koncentričnih krugova, tj. nebeskih točkova, sa Zemljom kao središtem. Vidi sliku 1, pogled s ravnine Anaksimandrovog svemira.

a3

Karta Anaksimanderovog univerzuma.

Ti brojevi ne mogu da se zasnivaju na promatranju. Da bismo razumeli njihovo značenje, moramo pogledati Hesiodovu 'Theogoniju' (str. 722-725), gde se kaže da bi bronzani nakovanj 9 dana padao sa neba pre nego što 10. dana stigne na Zemlju. Nije nemoguće pretpostaviti da je Anaksimandar znao za ovaj tekst. Slaganje s njegovim brojevima nije zanemarljivo, jer su brojevi 9 i 10 upravo oni koji su ekstrapolirani sa Anaksimandrovih zvezdanih točkova. Hesiod se može smatrati pretečom Anaksimandra, jer je pokušao da zamisli udaljenost do neba. U grčkom sistemu brojanja, Hesiodove brojeve treba shvatiti kao 'jako dug vremenski period'. Tako je Troja osvojena u desetoj godini nakon što je opsadu stajala devet godina; i Odisej je devet godina proučavao more prie nego što je stigao u svoju domovinu u desetoj godini. Možemo zaključiti da je Anaksimandar, sa svojim brojem 9 (1 x 3 x 3) za zvezdani prsten, jednostavno pokušavao da kaže da su zvezde vrlo daleko. Nakon ovoga, brojevi 18 i 27 se lako mogu tumačiti kao 'dalje' (2 x 3 x 3, za Mesečev prsten) i 'najudalje' (3 x 3 x 3, za Sunčev prsten). I to je upravo ono što bismo očekivali neko kaže, neko ko je otkrio da je slika nebeskog svoda pogrešna, ali da su nebeska tela jedno iza drugog, i koji želi da podeli ovo novo znanje sa svojim sugrađanima na jeziku koji bi bili u stanju da razumeju.

Prikaz Anaksimandrovog kosmosa

Iako to nije potvrđeno u doksografiji, možemo pretpostaviti da je i Anaksimander sam nacrtao kartu kosmosa, sličnu ovoj prikazanoj gore. Brojevi, 9, 10, 18, itd., lako mogu da se shvate kao uputstva za crtanje takve karte. Iako je biograf iz Kilikije, Diogen Laërtius izveštavao da je Anaksimander nacrtao 'sferu', mora da se shvati da je crtanje ili konstruisanje trodimenzionalnog modela bilo van Anaksimanderovih sposobnosti. S druge strane, prilično je lako objasniti kretanje nebeskih tela uz pomoć dvodinezionalnog crteža, opisivanjem krugova u vazduhu, i pokazivanjem pravca, brzine i nagiba rukama, kao što je opisano u svađi između Anaksagore i Enopidesa.

Gotovo ništa od Anaksimandrovih razmišljenja o zvezdama nije sačuvano. Verojatno ih je najbolji razumeti kao skup od nekoliko točkova, od kojih svaki ima jednu ili više rupa, kroz koje sija unutarnja vatra, koju vidimo kao zvezde. Najvjerojatnije je zbir tih točkova tvorio neku sferu. Jedino kretanje tih zvezdanih točkova je rotacija oko Zemlje od istoka prema zapadu, uvek istom brzinom i uvek u istom međusobnom odnosu jedan prema drugom na nebu. Sunčani točak pokazuje istu rotaciju od istoka prema zapadu kao zvezde, ali postoje dve razlike. Prva je da brzina rotacije Sunčevog točka nije ista kao brzina kretanja zvezda. Ovaj fenomen možemo da vidimo promatrajući kako Sunce zaostaje za otprilike jedan stepen dnevno. Druga razlika je u tome što Sunčev točak u celini menja svoj položaj na nebu. Leti se kreće prema severu duž ose neba i vidimo njegov veliki deo iznad horizonta, dok zimi promatramo samo mali deo Sunčevog točka kako se kreće prema jugu. Ovo kretanje Sunčevog točka predstavlja godišnja doba. Isto vredi i za Mesec. Danas, mi opisujemo ovakvo kretanje Sunca (i Meseca i planeta) kao retrogradno kretanje, od zapada ka istoku, koje je protiv-kretanje dnevnoj rotaciji od istoka prema zapadu. S obzirom na Anaksimandrovu astronomiju, prikladnije je i manje anahronično opisati ovo kao sporije kretanje Sunčevog točka od istoka ka zapadu. Rezultat toga je da u različitim godišnjim dobima vidimo različite zvezde, sve dok Sunce, na kraju godine, ne dosegne svoje staro mesto među zvezdama.

Zbog nagiba ose nebe, nebeska tela ne kruže oko Zemlje u istoj ravni kao i ravna površina Zemlje, već su nagnuta. Ovaj nagib iznosi oko 38,5 stepeni kada se meri u Delfima, pupku sveta. Pošto je Zemlja ravna, onda nagib mora biti jednak na celoj površini. Ovo naginjanje nebeske osi mora da je predstavljalo jednu od najvećih zagonetki svemira. Zašto je uopšte nagnuto? Ko ili šta je odgovorno za ovaj fenomen? I zašto je nagnuto baš onakvim način? Nažalost, doksografija o Anaksimandru nema ništa da kaže o ovom problemu. Kasnije su i drugi Presokratovci poput Empedokla, Diogena iz Apolonije, i Anaksagora raspravljali o nagibu nebesa.

Iako postoji naznake koje kaže suprotno, nije verojatno da se Anaksimandar upoznao s nagibom ekliptike, koja predstavlja godišnji put Sunca duž zvezdane pozadine. Ekliptika je pojam koji pripada doktrini sferne Zemlje unutar sfernog univerzuma. Trodimenzionalni prikaz Anaksimanderovog univerzuma je izgledao ovako:

a4

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   
Drago D
0 #2 Drago D 27-05-2019 22:42
Tačno Miloše - zato sam i napisao o ovom čoveku. Ako te interesuje pogledaj ovu priču http://www.astronomija.org.rs/biografije/10114-eratosten-iz-kirene-oko-276-194-p-n-e
Miloš
0 #1 Miloš 26-05-2019 22:55
Fenomenalno, iako se malo priča o filozofima. Kako ide vreme sve je manje i manje i znanja i priča o njima, samo u po nekoj školi i to je to. A kada pogledamo šta su nam ostavili i kako na njihovim znanjma počiva sve... zaista tužno.
Dodaj komentar


 

akl2019 l
Ko dolazi na kamp? (16.06)

leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18

OSNOVE (5)