Jedna mala kamera, koja je 1946. godine bila okačena za raketu, pružila je svima na našoj planeti prvu sliku Zemlje gledanu iznad sloja guste atmosfere.

 
image001

Pogled na rodnu planetu kroz oko kamere okačene na raketu V-2 #13, lansiranu 24. oktobra 1946.
(White Sands Missile Range/Applied Physics Laboratory)

24. oktobra 1946. godine, nedugo posle Drugog svetskog rata i samo godinu dana nakon što je "Sputnjik" otvorio svemirsku eru, grupa vojnih lica i naučnika iz pustinje u New Mexicu studirala je nešto potpuno novo i divno – prvu sliku Zemlje, onakve kako se vidi iz kosmosa.

Nekoliko zrnastih, crno–belih fotografija, načinjeno je sa visine od 105 kilmetara filmskom kamerom od 35–milimetara, koja je bila montirana na raketu V–2 [1]. lansiranu sa rampe koja je bila podignuta u vojnoj bazi White Sands Missile Range (WSMR [2]). Praveći po jedan frejm svake sekunde ipo, ova kamera je snimala sve vreme leta, da bi ubrzo nakon dostignutog plafona leta, brzinom od 550 km/h, zajedno sa raketom pala nazad na Zemlju. I kamera i raketa su se razbili u param–parčard, ali film, zaštičen snažnom čeličnom kasetom, ostao je neoštećen.

U to doba Fred Rulli je bio 19–godišnjak koji se prijavio u tim koji će da bude odvežen u pustinju da potraži ostatke rakete i filmske kamere. Kada su naučnici pronašli kasetu u dobrom stanju, seća se "da su bili toliko razdragani, da su skakali okolo kao deca". Kasnije, kad su se vratili u bazu, "i prvi put projektovali [fotografije] na ekran, naučnici su zadovoljno klimali glavama."

V2 panorama 700Veća fotografija 3074 x 1816 px

Pre 1946., slike koje su načinjene sa najveće visine su bile one koje je uradio balon "Explorer II" [3], koji se 1935. podigao na visinu od 22.066 metara, dovoljno visoko da konstatuje zakrivljenost Zemlje. Kamera sa rakete V–2 popela se na više od pet puta veću visinu, odakle se lepo videla naša planeta u kontrastu sa crnilom kosmosa. Kada su frejmovi filma konačno spojeni, panorama dobijena na taj načine pokrivala je milion i više kvadratnih milja. Kako je u "Nacionalnoj geografiji" tog vremena pisao Clyde Holliday, inženjer koji je konstruisao kameru, fotografije koje je napravila raketa V–2 su prvi put pokazale "kako bi se Zemlja prikazala posetiocima sa druge planete."

image003
Članovi posade balona "Explorer I" – Major William Kepner, i kapetani Albert Stevens i Orvil Anderson,
29. jula 1934. Kad su bili na visini od 18.475 metara, balon se pocepao a oni su potražili spas u skoku s padobranima.

To je bio samo jedan od mnogih rekorda koji su krajem četrdesetih vaspostavljeni uz pomoć istraživačkog programa u kojima su učestvovale rakete Fau–2, koje su krajem rata Amerikanci tako revnosno prenosili iz Nemačke u White Sands. Dok su raketaši koristili te rakete za usavršavanje svojih ideja, dotle su naučnici konstruisali instrumente koji su iz nosnog dela rakete proučavali temperaturu, pritisak, magnetno polje, i druge fizičke karakteristike neistraženih gornjih slojeva atmosfere.

Holliday je u to vreme radio za Laboratoriju za primenjenu fiziku (APL) na Univerzitetu Johns Hopkins, zajedno sa pionirima svemirskog istraživanja kao što su James Van Allen (1914) i Siegfried Frederick Singer (1924), koja su kasnije bila angažovani u planiranju prvog američkog veštačkog satelita. Fizičar i elektroinženjer Singer – danas više poznat kao zagriženi protivnik teorije o globalnom zagrevanju i osnivač (1990) projekta Science & Environmental Policy – trebalo je da analizira prispele fotose i odredi orijentaciju rakete u odnosu na Zemlju, posao kojeg se danas seća kao "prilično teškog". Inženjeri su tražili da se odredi pravac kretanja rakete kroz gornju atmosferu, jer bi tako mogli da odrede pravac kosmičkih zrakova koji su pogađali njihove instrumente. Teško da je iko obraćao pažnju na to kakvu ulogu fotografije igraju za geografiju ili meteorologiju, pogotovu za ovo prvo. "Brinula nas je pojava dosadnih oblaka," seća se Singer.

Ali, Holliday je, kao specijalista APL za instrumente, dobro shvatao važnost takvih fotografija za proučavanje Zemlje. Cy O'brien, koji je početkom pedesetih radio u kancelariji za javne poslove laboratorije, kaže da je Holliday "bio super–doktor nauka za okolinu, i zato je insistirao da se prispele fotografije takođe tretiraju kao nauka."

Ipak, njegovi osvrti na fotografije su ustuknuli pred njihovim tehničkim apektom. Tih dana, pre nego što su Walt Disney i ostali (npr. Collier's magazine) posadili u javnu maštu ideju o svemirskom istraživanju, Holliday se čak ustezao i u korišćenju samog termina "svemir". Slike sa rakete V–2, pisao je 1950., napravljene su "iz malo poznatih slojeva gornjeg vazduha". Danas, iako je definicija donekle diskutabilna, sve iznad 100 kilometara (62,5 milja) visine se smatra svemirom.

Tokom perioda od 1946. od 1950, rakete Fau–2 su napravile preko 1.000 slika Zemlje sa visina do 100 milja. Te slike, koje su pokazivale široko prostranstvo američkog jugozapada, objavljena su u novinama i stručno su analizirana u Američkom meteorološkom birou. Holliday je uočio da će doći dan kad će "na ovaj način čitav globus biti sniman i mapiran".


[1] Fau–2 su zapravo zarobljene nemačke balističke rakete, prve u istoriji koje su preduzimale suborbitalne kosmičke letove. Projektovali su ih Wernher von Braun i Walter Riedel, i one predstavljaju direktnog pretka moćne rakete "Saturn V". Amerikanci su posle rata odneli 300 vagona raketa, delova i opreme, kao i 126 inženjera sa Fon Braunom na čelu, u Ameriku. Ipak, nešto je ostalo i za Ruse i Britance.

[2] Baza je zvanično osnovana 9. jula 1945. i u njenoj blizini je izvršena i prva proba nuklearne bmbe. Baza je zauzimala skoro 8.300 km2. U blizini je i baza NASA, koja je otvorena 1963. i tamo su testirani delovi za misiju "Apollo". Jedna od pomoćnih pista za šatlove još postoji tamo.

[3] Njime su pilotirali vojni kapetan Albert W. Stevens i major Orvil A. Anderson. Balon je imao 104.772 m3 i bio je prvi helijumski balon u istoriji. Dana 10. novenbra 1935. podigao se na datu visin, i postigao svetski rekord koji je opstao punu 21 godinu

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18

OSNOVE (5)