Ovde je zapravo reč samo o jednom delu sazvežđa Scorpius, odnosno o njegovom severnom delu koji čini klešta ovog insekta. Inače je reč o sazvežđu koje (za razliku od skoro svih drugih) zaista liči na ono šta predstavlja i ovaj raspored sjajnijih zvezda na južnom nebu ostaje duboko upečatljiv.

scorpiusw

Veće verzije

Pomoću pedesetice je snimljeno 9x3min, ISO1600, f4.0. Sve sjajnije zvezde su malo naglašene da bi oblik sazvežđa bio očigledan tako da ovo nisu njihove realne magnitude.

Smatra se da je velika većina zvezda u Mlečnom Putu nastala unutar OB asocijacija. Ove asocijacije predstavljaju jata mladih veoma sjajnih zvezda O i B klase kojih u proseku ima najviše stotinak, uz više stotina ili hiljadu pratećih zvezda srednje ili male mase. Ova jata nastaju unutar velikih molekularnih oblaka i kad se desi da te asocijacije razveju prašinu i gas odnosno ostatke molekularnog oblaka - jato zasija punom snagom.
Međutim, pošto se ove asocijacije sastoje iz vrlo problematičnih O zvezda, sudbina asocijacije ulazi u sledeću fazu. Posle približno milion godina bele i veoma tople O zvezde završavaju svoj život kao supernove i od njih nastaju neutronske zvezde ili crne rupe. Ovakve eksplozije dodatno utiču na kondenzaciju okolnih molekularnih oblaka i tako se ciklus nastanka zvezda u jednom delu galaksije u suštini kontinuirano nastavlja.

Koja je najbliža nama OB asocijacija? Gledate u nju. 

Asocijacija Scorpius-Centaurus (skraćeno Sco-Cen ili Sco OB2) je udaljena po procenama oko 400-450 svetlosnih godina i ima isto toliko (za sad) izbrojanih članica. Sve u svemu, ovaj gigantski zvezdani savez se sastoji iz tri dela (Scorpius, Centaurus-Lupus i Centaurus-Crux) od kojih se veći deo nalazi vidljiv sa južne hemisfere a manji deo obuhvata sazvežđe Škorpije. Procenjuje se da se ovde nalazi ukupno 1-2000 zvezda, od najmasivnijih do granice fuzije vodonika (smeđi patuljci).

Sudbina najsjajnijih O i B zvezda je da sagore u eksplozijama supernove, i to se svakako dešavalo u proteklom periodu. Primera radi, u okeanskoj kori Pacifika je pronađena vrlo egzotična forma izotopa gvožđa: 60Fe. Smatra se da ta forma nema svoje poreklo unutar Sunčevog sistema već isključivo nastaje u stelarnim eksplozijama. Vreme poluraspada je 2.6 miliona godina tako da se procenjuje da je neka supernova pre 3 miliona godina eksplodirala u bliskom komšiluku i napravila pleistocensko izumiranje vrsta svojim UV zračenjem. Kandidat za lokaciju supernove je skoro stoprocentno Sco OB2 asocijacija.

Da se radi o jedinstvenoj grupaciji zvezda pokazao je satelit Hipparcos. Taj satelit je u suštini bio leteća opservatorija sa samo jednim teleskopom - u pitanju je bio Schmidt reflektor f-odnosa 4.8 i aperture samo 11 inča (29cm). Ali to je itekako bilo dovoljno za merenje razlike sa stoprocentnom sigurnošću od neverovatnih 0.002arcsec, nešto što je oko 400x ispod teorijske rezolucije mog teleskopa a verovatno 800x ispod praktične rezolucije imajući u vidu atmosferske turbulencije.

Dakle, dotični Schmidt je radio u vidljivom opsegu, imao je podeljeno primarno ogledalo koje je davalo dve slike, svaka dimenzija 1x1 ugaoni stepen. U fokusu teleskop je koristio sistem koji podseća na rešetku sastavljenu iz 2688 linija. Odstojanje među linijama je bilo 1.2 ugaonih sekundi, odnosno 8.2 mikrometra (hiljadita dela milimetra). Unutar ovog polja se kretao detektorski sistem, tzv disektorska cev (nešto slično starom televizijskom detektoru), prečnika 38 arcsec. Merenje fazne razlike plus sistem rešetki je davao preciznost koja je išla standardno za merenje, već napomenuto, do 0.002 arcsec a u praksi duplo bolje - do 0.001 arcsec.

Dakle, zahvaljujući Hipparcos-u mi znamo da sve zvezde unutar Sco OB2 asocijacije imaju prilično koherentno kretanje: 0.02-0.04 arcsec godišnje. Prosečna brzina svih zvezda je u odnosu na Sunce negde oko 20km/sec, sa međusobnim razlikama koje ne prelaze 1-2 km/sec.

Najsjajnije zvezde severozapadnog dela Škorpije su ovde obeležene:

stars scorpius w

Veće verzije

Alpha - Antares, u prevodu Aresov protivnik (Ares je grčki naziv planete Mars); crveni nadgigant koji predstavlja jednu od najvećih zvezda koje možemo videti. Njegova površina bi se nalazila negde između Jupitera i Saturna da se kojim slučajem nalazi na mestu Sunca. Na distanci od 550 svetlosnih godina od nas, ovom džinu se može bez nekih većih problema meriti prividni prečnik - 41 miliarcsec. Naravno da ovo nije moguće izmeriti direktnim pogledom kroz teleskop, već merenjem trajanja Antaresove okultacije Mesecom. Tom prilikom se može uočiti i mali pratilac magnitude 5.5 i separacije nešto ispod 3 sekunde. Starost Antaresa se procenjuje na 12 miliona godina a budućnost će biti vesela: u narednih stotinak hiljada godina nas očekuje eksplozija supernove. Antares je ujedno i spora iregularna promenljiva, njegov sjaj lagano varira od 0.6 do 1.6mag.

Beta - višestruki sistem sastavljen iz tri para sa ukupno šest zvezdi. Naravno, u teleskopu mi vidimo samo dve zvezde na odstojanju od 13.5 sekundi (jedan Saturnov prečnik, ako se ne računaju prstenovi), a hijerarhija je malo čudna: dva para (A i B) i (C i E) imaju komponente koje se dalje dele na dodatne parove: Aa i Ab, i Ea i Eb.

Delta - dvojna zvezda koja je nekad služila kao spektroskopski standard za B0 IV zvezdanu klasu. Međutim, za komponentu A se ustanovilo da je u pitanju promenljiva tipa Gamma Cass, ondosno spora promenljiva koja menja sjaj u opsegu od, najčešće, samo nekoliko stotih delova magnitude. Mehanizam promene sjaja je zaklanjanje zvezde od strane gasnog materijala odbačenog iz ekvatorijalnih regiona (cirkumstelarni disk). Prosečna magnituda Delte je oko 2.3mag, ali je imala provale sjaja od jula 2000.g. i do 1.6mag. Oscilacije mogu da budu nagle i da ih primete čak i posmatrači golim okom, poredeći sjaj Delte sa okolnim zvezdama.

Ni - sedmostruki zvezdani sistem, jedan od samo dva do sad poznata. Inače ove zvezde obasjavaju plavičastu refleksionu nebulu koja se ponekad zove i Blue Horsehead. Sistemi višeg reda su veoma retki jer su u suštini jako nestabilni u toku dužeg vremenskog perioda. Hijerarhija ide ovako: dve zvezde, Aa i Ab kruže oko zajedničkog centra mase. Zajedno sa njima zvezda Ac kruži oko drugog centra mase, a sve to zajedno sa zvezdom B kruži oko još većeg centra mase. E, to je samo polovina sistema: sa druge strane sličnu hijerarhiju imaju i C, Da i Db zvezde.

Omikron - mlada bela gigantska zvezda klase A4. Na osnovu merenja distance i kretanja ovo je jedna od retkih zvezda u ovom sazvežđu koja nije član Sco OB2 asocijacije, već sasvim sigurno predstavlja pozadinsku zvezdu.

Pi - trostruki sistem koji čine dve B beloplave zvezde, i one predstavljaju eklipsni sistem Beta Lyrae tipa. Treća je 12.2mag patuljak koji obilazi na velikoj distanci oko ovog para, i patuljak se može videti u teleskopu na distanci od oko 50arcsec, dakle, nešto više od jednog Jupiterovog prečnika. Inače glavni par je nemoguće razdvojiti jer obe zvezde orbitiraju na 15 Sunčevih prečnika jedna od druge, i obiđu oko zajedničkog centra mase za dan ipo.

Rho -  slična priča kao i Pi. Jedan par u centru kompleksa predstavlja ono što vidimo i obeležavamo kao komponentu A. Reč je o spektroskopski dvojnoj zvezdi sa orbitalnim periodom od 4 dana, a spektar ukazuje na beloplavog subgiganta B klase. Oko tog para kruži komponenta B, magnitude 12.8, na distanci od 38.4 arcsec.

Sigma - višestruki sistem koji u svojoj osnovi ima par B zvezda, međusobno udaljenih pola ugaone sekunde, plus patuljak na 20 ugaonih sekundi. Patuljak nije problem ali tih pola sekunde je stvar za diskusiju. Inače to je skoro duplo više od prečnika Kasinijeve razdelnice na Saturnovim prstenovima, koju inače i manji teleskopi iole prihvatljivog kvaliteta mogu da prikažu na većim uvećanjima. Ali nemojte da vas to zavara: hiperkontrastna Kasinijeva razdelnica nije isto što i dve zvezde sličnog sjaja, pa još na uobičajenih jagodinskih 20 stepeni iznad horizonta. U prevodu, ne očekujte vizuelno razdvajanje osim ako nemate veliki dobson reflektor.

Tau - za promenu, zvezda koja nema pratioce (ili oni zasad nisu otkriveni). Gigant sa spektralnim karakteristikama B-zvezde gde se u spektru primećuje trostruko jonizovani kiseonik. Period rotacije oko sopstvene ose je malo duži - 41 dan.

Omega - ovde postoji mala neuobičajenost. Zapravo dve zvezde sličnog sjaja (3.95 i 4.32mag) nose oznaku Omega 1 i Omega 2 - ne znam da li je lično šef kataloga, Johanes Bayer, ondgovoran za ovo ali je očigledno da se dve omege i golim okom vide kao posebne zvezde. Udaljenost je 0.24 stepena, što je nešto manje od punog Meseca na nebu. Omega 1 je pulsirajuća cefeida sa 15 pulsacija dnevno, a Omega 2 je žuti gigant G-klase za koji se pretpostavlja da je promenljiva.

Sledi pregled nekoliko interesantnih deepsky objekata, konkretno jata, koja bi mogla biti interesantna meta za dvoglede i teleskope.

m4

Veće verzije

M4 - džinovsko zbijeno jato koje na nebu, računajući sve članice, ima prečnik punog Meseca. Već u dvogledu se vidi svetla mrljica a srednje veliki teleskop otkriva da se preko centra jata pruža linija od nekoliko sjajnijih zvezda magnitude oko 11. Za sada su sa sigurnošću identifikovane dve populacije zvezda u M4, što je jedinstven slučaj jer zbijena jata po pravilu imaju samo jednu populaciju. Više generacija imaju male galaksije ili, pretpostavka, jato koje u tački putanje najbližoj centru galaksije, periapsisu, pretrpi gravitacioni šok i krene da stvara novu populaciju. Jato je staro 13 milijardi godina.

NGC6144 - upadljivo manje zbijeno jato od prethodnog. Ko ovo jato posmatra teleskopom savet je da koristi što veće uvećanje, kako bi se izbacio Antares iz kadra. Pa čak i onda postoje šanse da se u teleskopu jave refleksije. Ukupan sjaj jata je oko desete magnitude, dok su pojedinačne zvezde magnitude 14 što za razdvajanje traži veliki teleskop - naročito ako se posmatra iz umerenih geografskih širina.

m80w

Veće verzije

M80 - na snimku samo tačkica, u dvogledu mutna zvezdica osme magnitude, u teleskopu zbijeno (zatvoreno) jato  prividnog prečnika 10 minuta. Fizički prečnik je 94 svetlosne godine, nekoliko stotina hiljada zvezda je nagurano u tu sferu pa se ovo računa u jedno od najkompresovanijih zatvorenih jata u našoj galaksiji. Tolike zvezde, pa mora i neka kataklizma da se desi: godine 1860 je uočena nova, označena kao T Scorpii. Na vrhu sjaja je imala magnitudu 6.8 i time je premašivala sjaj čitavog matičnog jata za jednu magnitudu.

I na kraju podsetnik: ovo sazvežđe kulminira na jugu u prvoj polovini noći i tako će biti sve do septembra.

skorpija


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook

ŠTA DA GLEDAM?
 
KARTE NEBA
wikisky
KORISNO
Mere - Koliki ugao nebeske sfere zauzima ispružena šaka