Jedna od najjalovijih i najbeskorisnijih polemika u pričama o osvajanju kosmosa jesu one koje upoređuju ljudska i roborska istraživanja. Jalova su zato što su oba tipa istraživanja potrebna i komplementarna, a beskorisna jer takav tip diskusije bespotrebno deli naučnu zajednicu pred političkom garniturom koja raspodeljuje ekonomski kolač sa konsekvensama koje je teško predvideti. Jasno, mnogo je sigurnije i jeftinije slati kosmičke međuplanetne automatske stanice u udaljene kutke solarnog sistema, ali je takođe istina da bi istraživanje pojedinih svetova sa ljudskom posadom moglo daleko više da nas obogati.
Da li su ljudi efikasniji u istraživanju Marsa od ljudi?
Dve činjenice koje se najviše potežu kada se kritikuju letovi sa ljudskim posadama jesu da su one previše skupe i neefikasne. Ljudska biće nemaju ništa s čim bi mogli da se nose sa preciznošću i cenom robota. Na kraju krajeva, mi nismo ništa do krvava gomila organa u telima koja troše energiju i lete okolo u velikim brodovima sa složenim sistemima za održavanje života. I poslednje, mada ne i najmanje važno, misije sa ljudskom posadom zahtevaju eksponencijalni rast troškova sa povećavanjem težine. Nema sumnje, vrlo logični argumenti ... ali ne odgovaraju istini. Pokušajmo da demistifikujemo ovaj mit.
Nasin „Apollo“ program je do danas jedini uspešni primer ljudskog istraživanja nekog tela Sunčevog sistema. Koliko je bio efikasan, ako ga uporedimo sa bespilotnim sondama? Koncept „efikasnosti“ krajnje je subjektivna kategorija, ali ne i u okviru međunarodne naučne zajednice. Za naučnike, jedini mogući pokazatelj – šta više, bog među pokazateljima – jeste broj koliko puta je neki izveštaj citiran u stručnim časopisima i naučnoj literaturi. U ovom konkretnom slučaju, izveštaji iz „Apollo“ programa su sigurni pobednici, ako ih uporedimo sa brojem citata iz izveštaja tri misije sovjetskih automatskih sondi za slanje lunarnih uzoraka na Zemlju („Луна 16“, „Луна 20“ i „Луна 24“) ili sa odgovarajućim rezultatima dva „Лунохода“ koja su mesecima vozila Mesečevom površinom. „Naravno, ali poređenje je neumesno, jer te stare sovjetske letilice nisu bile dovoljno napredne,“ pomisliće neko. Možda, ali „Apollo“ nastavlja sa vođstvom po broju citata i kada se uporedi sa radovima u koje su inkorporirani podaci sa dva mnogo modernija i složenija aparata, kao što su Nasini Marsovi roveri MER („Spirit“ i „Opportunity“). Prednost je još značajnija ako podelimo ukupan broj publikacija sa danima trajanja njihovih misija dok su se bavili svojim istraživanjima na Mesecu odn. Marsu.
 |
Ukupni broj citata u naučnim časopisima prema Nasinoj bazi podataka ADS (Astrophysics Data System) za program „Apollo“, tri sonde za prikupljanje uzoraka sa Meseca, dva „Lunohoda“, sonde „Surveyor“ i dva Marsova rovera MER. |
 |
Grafik podeljen na broj dana proveden na lokaciji. |
U nastavku teme o efikasnosti, podsetimo naprimer da je udaljenost koju su astronauti Cernan i Schmidt prevalili u decembru 1972. godine tokom trodnevne lunarne misije „Apollo 17“ skoro jednaka udaljenosti koju je prevalio rover „Opportunity“ ... za osam godina (2004–2011): 35,7 kilometara „Apollo 17“ u poređenju sa 34,4 kilometara „Opportunityja“. A ako za kriterijum uzmemo količinu uzoraka, „Apollo“ nastavlja ubedljivo da tuče lendere: 382 kg lunarnog kamenja u šest miija naspram 0,32 kg koliko su sakupile sovjetske stanice. Rezultati oskudnih dvanaest ipo dana provedenih na Mesecu tokom pola tuceta „Apollo“ misija premašili su trud svih bespilotnih letilica koje su posećivale lunarnu površinu za poslednjih pola veka.
Zapravo, na osnovu simulacije koja je 2007. sprovedena u Kanadi kako bi se uporedila produktivnost ljudskih i robotizovanih misija, zaključeno je da su astronauti deset do sto puta produktivniji od robota sledeće generacije – znači budućih, ne sadašnjih robota. Tokom eksperimenta upoređivan je rad teledirigovanih robora iz Nasinog Ames centra kojima su upravljali naučnici u svemirskim odelima, živeći i radeći u objektima koji su simulirali bazu na Marsu. U stvarnosti, razlika je znatno već, jer roboti na Marsu ne mogu da budu teledirogovani sa Zemlje zbog vremenskog kašnjenja u komuniciranju (na Mesecu je situacija drugačija). Sâm Steve Squyres, vođa naučnog MER projekta, priznao je da bi jedan čovek na Marsu mogao bez problema da za jedan minut završi posao za koji roverima treba čitav dan. Tačno je da će naprednije i složenije misije, poput nuklearnog rovera Mars Science Laboratory „Curiosity“, koji je trenutno na putu ka Crvenoj planeti, biti u stanju da znatno više učine za kraće vreme, ali treba da se setimo da takve misije koštaju daleko više.
Ovde je trenutak da se osvrnemo na drugi mit o ljudskim istraživačkim misijama, a koji se dotiče visokih izdataka. Jeste, slanje ljudi na Mesec ili Mars je užasno skupo, ali da vidimo da li je to skuplje od robotizovanih misija. Haljde da proanaliziramo. Program „Apollo“ je ukupno koštao oko 175 milijardi dolara ako uračunamo inflaciju (to je gornja granica procene) dok će „Curiosity“ koštati oko \(2500 miliona, odnosno 50 puta manje. Međutim, „Apollo“ program je posetio šest različitih oblasti na Mesecu, što znači da je cena izražena po lokaciji koju treba istražiti svega oko 12 puta niža. Još uvek je to značajno više, ali „Curiosity“ neće moći da donese nijedan uzorak Marsovog tla na Zemlju i neće biti u stanju da prouči dublje slojeve nama susedne planete.
Naravno, upoređivari „Apollo“ program i „Curiosity“ nije fer. Jeste, misija na Mars sa ljudskom posadom koštala bi znatno više od „Apolla“, ali i budući automati koji će imati za zadatak da donesu uzorke na Zemlju biće kudikamo skuplji od „Curiosityja“, i koštaće najmanje \)6500 miliona po misiji. Važno je naglasiti da sa napretkom tehnologije robotske misije ne pojeftinjuju, već naprotiv. Ako u ukupnu cenu saberemo dodamo troškove hipotetičke flote visokonaprednih automatskih sondi, razlika sa ljudskim programom više nije tako monstruozna. Velika da, ali ne toliko koliko ljudi obično zamišljaju.
 |
Troškovi najnovijih Nasinih misija na Mars. Nikada ne prestaju da rastu. Poslednja u prikazanom nizu je NASA/ESA misija MSR (Mars Sample Return) koja će se zvati „ExoMars”. |
Ovako će (otprilike) izgledati buduća misija automatizovanog
slanja uzoraka sa Marsa na Zemlju.
Još jedan mit koji se tiče svemirskih istraživanja a koji uporno opsataje odnosi se na visinu troškova „Apollo“ programa naspram drugih programa. Većina ljudi bi mogla da se kladi da je cena „Apola“ deset ili sto puta veća od bilo kog drugog programa s ljudskom posadom, ali to nije tačno. U stvari, ukupni troškovi za „Apollo“ su niži od programa spejs–šatlova. Naravno, šatl–program je bio aktivan tri decenije, dok je investiranje „Apolla“ trajalo svega petnaestak godina. Takođe je činjenica da je najveći deo investicija uložen sredinom šezdesetih (dakle, pre prvih lansiranja) kada je bilo neophodno početi od nule i izgraditi kompletnu infrastrukturu. Da je nastavljeno sa „Apollo“ programom, ili nekim derivatom izvedenim iz „Skylaba“ posle 1975. godine, svi pokazatelji govore da bi prosečni godišnji troškovi počeli značajno da opadaju.
 |
Ukupni troškovi velikih američkih programa sa ljudskom posadom prilagođeni inflaciji iz 2010. Kolona ISS prikazuje solo–budžet za svemirsku stanicu, dok kolona ISS+šatl predstavlja cenu šatl misija potrebnu za gradnju ISS. |
2010. godine predsednik Barack Obama je rešio da ukine Nasin „Constellation“ program, projekat koji je imao za cilj da vrati čoveka na Mesec. Obzirom da je taj program bio dizajniran sa namerom da zameni spejs šatlove, ova odluka je de facto predstavljala otkaz kompletnog kosmičkog programa sa ljudskom posadom Sjedinjenih Država, uz nadu da će neki od predloženih brodova koji su trenutno u razvoju ubrati na kraju plodove. Nakon Obamine odluke pristalice automatskog skeniranja Sunčevog sistema radosno su trljali ruke. Bez „balasta“ šatlova i programa „Constellation“, rezonovali su oni, fondovi će biti širom otvoreni za razvoj nove generacije aparata koje će (konačno) istražiti čitav solarni istem. Dve godine kasnije dešava se upravo suprotno. Bespilotni program ne samo da se suočio sa kresanjem budžeta, već je i čitavo istraživanje Marsa dovedeno u pitanje (obavezno pročitaj text „Nasin budžet za 2013: kraj zlatnog doba za istraživanje solarnog sistema.“). Ukoliko se stvari drastično ne promene, nakon lansiranja meteoroločke stanice MAVEN („Masr Atmosphere and Volatile Evolution“) Mars neće videti nijednu američku sondu bezmalo čitavu deceniju.
Sve zemlje koje imaju svemirske programe imaju jak segment planetnih istraživanja sa ljudskom posadom (da, Japan, Evropa, Indija i Kina imaju svoje programe za slanje ljudi u kosmos). Koincidencija? Naravno da ne. Mnogi analitičari zaboravljaju da je glavni motiv za osvajanje kosmosa političke a ne naučne prirode. Za većinu političara automatske misije na Mars imaju isti značaj kao ljudske misije na ISS. Drugim rečima, nikakav. Ako izuzmemo prvi let u kosmos, ništa ne pokazuje da se išta bolje postiže automatskim istraživanjima. Ako i postoji neka sumnja, to nije razlog da se forsira bespilotno skeniranje. Ljudska bića ne mogu dugo da prežive na negostoljubivim mestima kao što su Ija, Venera ili Merkur, ali ako želimo da detaljno proučimo Mesec, Mars ili asteroide, misije sa ljudima na brodu biće od vitalnog značaja za otkrivanje tajni solarnog sistema.
Ja sam lično jedan od onih koji smatra da je ljudsko istraživanje kosmosa ipak prerizično i neprihvatljivo iz više razloga, uprkos definitivno sretnom izrazu ovog istraživača.
Nekada smo Frank Frazetta i ja ovako zamišljao osvajanje Marsa. Izgleda da u ovom životu od toga nema ništa ...
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
