plitkoO Guglu!

...Pejdž od samog početka gleda na Google kao na veštačku inteligenciju u embrionalnom obliku. „Završna verzija Googlea biće veštačka inteligencija", rekao je u jednom intervjuu 2000. godine, mnogo pre nego što će ime njegove kompanije postati sveprisutno.

Da li je Gugle Bog ili Đavo?

Iz knjige: PLITKO

Evo, u nekoliko nastavaka, jednog interesantnog poglavlja iz ove neobične knjige, :

< Prethodni deo

CRKVA GOOGLE

AMERIČKO UDRUŽENJE za napredak nauke 2007. godine pozvalo je Larija Pejdža da održi uvodni govor na njegovoj godišnjoj konferenciji, najprestižnijem sastanku naučnika u državi. Pejdžov govor sveo se na nepripremljeno naklapanje, ali pružio je fascinantan uvid u um mladog poslovnog čoveka. Još jednom nalazeći nadahnuće u analogiji, s publikom je podelio svoje viđenje ljudskog života i intelekta. „Po mojoj teoriji, ako pogledate svoj program, svoju DNK, ona komprimovana ima oko 600 megabajta", reče on, „i kao takva manja je od bilo kog modernog operativnog sistema, manja od Linuxa i Windowsa... a to po definiciji uključuje i početno pokretanje vašeg mozga. Znači, vaši programski algoritmi verovatno nisu previše komplikovani; [inteligencija] se verovatno više odnosi na neko opšte izračunavanje."

Digitalni računar odavno je zamenio sat, reku i fabričku mašinu kao naše nekada omiljene metafore kojima smo objašnjavali strukturu i rad mozga. Naš mozak već toliko rutinski opisujemo terminima iz računarstva pa više ni ne primećujemo da govorimo metaforički. (I sam sam više puta u knjizi pomenuo moždane „sklopove", „spojeve", „ulazne podatke" i „programe".) Ali, Pejdžovo gledište je ekstremno. Njega mozak ne podseća na računar; on to jeste. Njegova pretpostavka u ogromnoj meri objašnjava zašto Google izjednačava inteligenciju s efikasnošću pri obradi podataka. Ako su naši mozgovi računari, onda se inteligencija može svesti na pitanje produktivnosti – kako što brže provući što više podataka kroz taj veliki čip u našoj lobanji. Ljudska inteligencija više ne može da se razluči od mašinske.

Pejdž od samog početka gleda na Google kao na veštačku inteligenciju u embrionalnom obliku. „Završna verzija Googlea biće veštačka inteligencija", rekao je u jednom intervjuu 2000. godine, mnogo pre nego što će ime njegove kompanije postati sveprisutno. „U ovom trenutku nismo ni blizu tome da to postignemo. Međutim, postupno možemo da se približavamo tom cilju i mi se u osnovi time i bavimo."52 U govoru održanom 2003. na Stenfordu, otišao je još malo dalje u opisu ambicije svoje kompanije: „Savršena mašina za pretraživanje nešto je što je toliko pametno kao čovek – ili pametnije."53 Sergej Brin, koji kaže da je počeo da piše programe iz veštačke inteligencije u srednjoj školi, deli entuzijazam svog partnera za stvaranje istinski misleće mašine.54 „Jasno je, kad bi vam sve informacije na svetu bile direktno uključene u mozak, ili u veštački mozak koji je pametniji od vašeg mozga, bilo bi vam bolje u životu", rekao je 2004. novinaru Newsweeka.55 U televizijskom intervjuu datom otprilike u isto vreme, Brin svoju tezu proširuje i kaže da će „savršena mašina za pretraživanje" biti vrlo slična Kjubrikovom HAL-u. „Iako, naravno", rekao je, „ne bi morao da ima bug poput HAL-a, koji pobije stanovnike svemirskog broda. Ali tome mi težimo i mislim da smo prevalili deo puta u tom smeru."

Želja da se sačini sistem veštačke inteligencije sličan HAL-u, većini ljudi može biti čudna. Ali za dvojicu kompjuteraša koji raspolažu ogromnim količinama gotovine i imaju svoju vojsku programera i inženjera na platnom spisku, ta ambicija je prirodna, čak i dostojna divljenja. Radeći na projektu koji je u osnovi naučan, Google je motivisan željom da se, kako je rekao Erik Šmit, „upotrebi tehnologija za rešavanje problema koji nikad ranije nisu rešeni",57 a veštačka inteligencija je u tom polju najteži otvoreni problem. Zašto Brin i Pejdž ne bi hteli da budu oni koji će ga rešiti?

Oni, međutim, olako pretpostavljaju da će nam „svima biti bolje" ako svom mozgu priključimo veštačku inteligenciju, ili ga čak njome nadoknadimo. Ta pretpostavka podjednako uznemiruje i otkriva. Ona naglašava čvrstoću i neupitnost s kojima se Google drži svog tejlorističkog uverenja da je inteligencija izlazni proizvod nekog mehaničkog postupka, niza zasebnih koraka koji se mogu izdvojiti, meriti i optimizovati. „Ljudska bića se srame što su rođena umesto da su napravljena", jednom je primetio filozof 20. veka Ginter Anders, a u izjavama Googleovih osnivača taj sram oseća se jednako koliko i njegov potomak, ambicija.58 U Googleovom svetu, a u taj svet ulazimo kad smo na Mreži, malo je mesta za misaoni mir dubinskog čitanja i neukroćeno vrludanje kontemplacije. Višeznačnost nije početak uvida nego bug koji treba popraviti. Ljudski mozak je samo zastareli računar kome treba brži procesor i veći disk – i bolji algoritmi kojima će se voditi tok njegovih misli.

„Sve što ljudska bića čine da sebi olakšaju upravljanje računarskim mrežama istovremeno, samo iz drugih razloga, olakšava računarskim mrežama da upravljaju ljudskim bićima."59 Tako piše Džordž Dajson u knjizi Darvin među mašinama, svojoj istoriji veštačke inteligencije napisanoj 1997. godine. Osam godina po objavljivanju knjige, Dajson je pozvan u Googleplex da održi govor u spomen na rad Džona fon Nojmana, fizičara s Prinstona koji je 1945, nastavljajući rad Alana Tjuringa, izradio prvi detaljni projekat modernog računara. Dajson, koji je veći deo života proveo razmišljajući o unutrašnjem životu mašina, verovatno je bio oduševljen posetom Googleu. Na kraju krajeva, reč je o kompaniji koja je voljna da usmeri svoje neviđeno velike resurse, uključujući i mnoge od najbistrijih informatičara sveta, u stvaranje veštačkog mozga.

Ali Dajson je napustio Googleplex zabrinut. U završnom delu eseja koji je napisao o tom doživljaju, prisetio se mračnog upozorenja koje je Tjuring ostavio u svom radu „Računarske mašine i inteligencija". U našim pokušajima da sagradimo inteligentne mašine, napisao je matematičar, „ne bismo smeli da bogohulno uzurpiramo Njegovu moć stvaranja duša, ništa više nego kad je reč o stvaranju dece". Dajson prenosi i komentar „jednog neobično perceptivnog prijatelja" koji je ovaj dao nakon svoje pređašnje posete Googleplexu: „Učinilo mi se da je ta udobnost gotovo čemerna. Sretni zlatni retriveri koji na usporenom snimku trče kroz vodene štrcaljke na travnjaku. Ljudi koji jedni drugima mašu i osmehuju se, svuda igračke. Istog trena posumnjao sam da je tu negde, u mračnim uglovima na delu neko nezamislivo zlo. Kad bi đavo došao na zemlju, gde bi se bolje mogao sakriti?"60 Ta reakcija je razumljiva, premda je očigledno ekstremna. Sa svojom neizmernom ambicijom, ogromnim bankovnim računom i imperijalističkim projektima u svetu znanja, Google je prirodan medij za sve naše strahove i naše želje. „Neki kažu da je Google Bog", priznao je Sergej Brin. „Drugi kažu da je đavo."

Što onda vreba iz mračnih kutaka Googleplexa? Da li smo se primakli veštačkoj inteligenciji? Kucaju li nam na vrata naši silicijumski gospodari? Verovatno ne. Prva akademska konferencija posvećena potrazi za veštačkom inteligencijom održana je još u leto 1956. na Univerzitetu Dartmaut. U to vreme verovalo se da će računari uskoro moći da replikuju ljudsku misao. Matematičari i inženjeri okupljeni na konferenciji koja je trajala mesec dana osećali su, kako su napisali u izjavi, da se „svaki aspekt učenja ili bilo kog drugog obeležja inteligencije načelno može opisati toliko precizno da je moguće da se napravi mašina koja će ga simulirati." Radilo se samo o tome da se napišu pravi programi, da se svesni procesi uma pretvore u korake algoritama. Ali i pored godina i godina truda u tom smeru, rad ljudske inteligencije izmicao je preciznom opisivanju. Za ovih pet decenija, koliko je prošlo od konferencije u Dartmautu, računari su munjevito napredovali a ipak su, ljudskim rečnikom, ostali tupavi. Naše „misleće" mašine još uvek nemaju blage veze o tome šta misle. Zapažanje Luisa Mamforda, da „nijedan računar na osnovu sopstvenih resursa ne može da napravi novi simbol", ostaje podjednako istinito danas kao i onog dana kad je izgovoreno 1967. godine.

Zagovornici veštačke inteligencije nisu odustali, samo su se usredsredili na nešto drugo. Uglavnom su odustali od toga da napišu softver koji replikuje ljudsko učenje i druge eksplicitne karakteristike inteligencije. Umesto toga, sada pokušavaju da u računarskim sklopovima proizvedu duplikat električnih signala koji bruje milijardama neurona mozga, verujući da će inteligencija tada „iskrsnuti" iz mašine onako kako se um javlja iz fizičkog mozga. Ako uspete da pogodite „opšte izračunavanje", kako je rekao Pejdž, onda će se algoritmi za inteligenciju napisati sami. U jednom eseju iz 1996. godine koji je napisao o nasleđu Kjubrikove Odiseje 2001, pronalazač i futurist Rej Kecvil naveo je da ćemo, kad budemo mogli da snimimo mozak dovoljno detaljno da „prepoznamo arhitekturu međuneuronskih veza u različitim regijama", moći „da projektujemo simulirane neuronske mreže koje će delovati na sličan način". Iako još „nismo u stanju da napravimo mozak sličan HAL-ovom", zaključio je Kercvil, „već danas možemo da opišemo kako ćemo to učiniti."

Nema mnogo razloga da verujemo kako će se taj novi pristup inkubaciji inteligentne mašine pokazati imalo plodnijim od starog. I on se zasniva na svedenim parametrima. Uzima zdravo za gotovo da mozak funkcioniše u skladu sa istim formalnim matematičkim pravilima kao računar – drugim rečima, da mozak i računar govore istim jezikom. Ali ta greška je rezultat naše želje da sve pojave koje ne razumemo objasnimo terminologijom koju razumemo. I sam Džon fon Nojman upozoravao nas je da ne postanemo žrtve te greške. „Kad govorimo o matematici", napisao je pred kraj života, „možda raspravljamo o sekundarnom jeziku, sagrađenom na osnovama primarnog jezika koji se zapravo koristi u našem središnjem nervnom sistemu". Šta god bio jezik nervnog sistema, „on ne može da se bitno razlikuje od onoga što svesno i eksplicitno smatramo matematikom."

Osim toga, pogrešno je razmišljati o fizičkom mozgu i o mislećem umu kao o zasebnim slojevima neke precizno projektovane „arhitekture". Mozak i um, kako su pokazali pioniri neuroplastičnosti, istančano su protkani i jedno oblikuje drugo. Kako piše Ari Šulman u članku „Zašto umovi nisu slični računarima", objavljenom 2009. u časopisu New Atlantis: „Sve ukazuje na to da um nije uredno razdvojena hijerarhija poput računara, nego hijerarhija u kojoj se organizovanost i uzročnost prepliću. Promene u umu izazivaju promene u mozgu i obrnuto." Da se stvori računarski model mozga koji bi tačno simulirao um, trebalo bi da se uradi replika „svakog nivoa mozga koji utiče na um i na koji um utiče".66 Budući da nismo ni blizu tome da proniknemo u moždanu hijerarhiju, a još manje da razumemo kako ti nivoi deluju i u kakvoj su interakciji, stvaranje veštačkog uma verovatno će ostati pusta želja sledećih naraštaja, ako ne i zauvek.

Google nije ni Bog ni đavo, a ako u Googleplexu postoje mračni ćoškovi, oni nisu ništa više od halucinacija o sopstvenoj veličini. Ono što kod osnivača te kompanije uznemiruje nije njihova dečačka želja da naprave fenomenalnu mašinu koja će moći da nadmudri svoje tvorce, nego svedena koncepcija ljudskog uma iz koje takva želja proizlazi.

< Prethodni deo

PORUČITE: PLITKOuspravno


Dodaj komentar