Zašto SSSR nikada nije lansirao svemirski teleskop kao što je NASA Habl? Odgovor nije prost. S jedne strane, svemirski naučni program u SSSR-u uvek je bio predmet nastranih želja političkih i vojnih elita, koje su i vodile glavnu reč u vemirskim naporima zemlje. S druge strane, neprestana unutrašnja trvenja između konstruktorskih biroa neprestano je dolivala vatru na već postojeće probleme.

araks_rndr_2 Ruski špijunski satelit „Аракс-1“, u osnovi je bio isti kao teleskop Ломоносов“. Mada је na originalnim crtežima satelit bio predstavljan kao da је od metala, kasniji izvori su potvrdili da је tokom leta satelit biо obložen žuto-narandžastom termičkom oblogom, uobičajenom za sve tadašnje Lavočkinove letilice.

Danas se samo nekoliko ljudi seća da je konstruktorski biro NPO Lávočkin, proizvođač većine sovjetskih kosmičkih brodova (pa i nesrećnog „Fobos-grunta“), krajem osamdesetih hteo da napravi kosmički teleskop. Poznat kao „Проект Ломоносов“, u čast velikog ruskog naučnika i matematičara, taj teleskop je bio neka vrsta Hablovog mlađeg brata. Sa lansirnom težinom od 5.880 kg, trebalo je da bude postavljen na eliptičnu orbitu dimenzija 2.000 х 120.000 km (Hablova orbita je skoro kružna). Optika teleskopa se sastojala od primarnog ogledala prečnika 1,05 metara (Hablovo ima 2,4 m) i sekundarnog prečnika 0,16 metara, žižine daljine 50 metara. Rastojanje između dva ogledala bilo je 3,2 metra a vidno polje je iznosilo 6 lučnih minuta. Dužina „Lomonosova“ je trebalo da bude 9 metara a raspon raskriljenih solarnih panela 12 metara. Zbog velikih dimenzija, trebalo je da bude lansiran raketom, u to doba najjačom u zemlji, „Proton K“.

67-1

Kosmički aparat „Lomonosov“: 1 – solarne baterije; 2 – teleskop; 3 – telemetrijska antena; 4 – ulazni kanal teleskopa; 5 – predajnička antena; 6 – radijatori sistema za termoregulaciju; 7 – nišanski kanal teleskopa; 8 – servisni modul; 9 – senzori za orijentaciju; 10 – pogonski sistem.

66-2

Optička šema teleskopa „Lomonosov“ i njegov izgled. Slika iz knjige „Soviet Year in Space“.

Greška u pozicioniranju žiže teleskopa nije smela da bude veća od 0,1 mm, za šta je bio zadužen adaptivni optički sistem razvijen specijalno za program špijunskih satelita. U osnoni teleskopa nalazio se pogonski modul zajedno sa toroidnim odeljkom pod pritiskom za avioniku. Taj modul se nazivao „višenamenski orbitn modul“, MVM (rus. Многоцеловой Высокоорбитальный Модуль) i imao je težinu od 4,5 tone, a zadatak mu je bio da održava eliptičnu orbitu letilice i osigura preciznu stacilizaciju od 0,0001 stepena u sekundi, u čemu su mu pomagali solarni i stelarni senzori. Letilica je bila opremljena sa 1.000 kg naučne opreme, uglavnom CCD kamera sposobnih da snimaju u near-infracrvenom frekventnom opsegu. Za optimalan rad instrumenata bila bi održavana temperatura od -50° C ili -30° C, što bi omogućavao radijator površine 0,8 m2. Prenos prikupljenih informacija bio bi slat na Zemlju brzinom od 100 kilobita/sekundi, koliko i ja sada koristim za komunikaciju Internetom.

Za razliku od HST, nije bilo planirano da „Lomonosov“ popravljaju kosmonauti u orbiti, jer je sovjetski uređaj trebalo da bude mnogo jeftiniji od njegovog parnjaka. Radni vek je bio procenjivan na oko 2 do 3 godine, pa je bilo planirano da se tokom decenije lansira nekoliko jedinica, od kojih bi svaka bila sa naprednijim setom instrumenata.

Nakon pada Sovjetskog Saveza 1991. godine projekat „Lomonosov“ je nestao bez traga. Ali da li se neko danas zapita odakle je potekao taj program? Kao što je za očekivati, tako kompleksna kosmička mašina nije nogla da se pojavi niodakle. „Lomonosov“ ima mnogo zanimljiviju priču iza sebe, jer je on u stvarnosti bio civilna verzija špijunskih satelita tipa „Aракс[1] (11Ф664).

D-13-l

135955_10009_real

Špijunski sateliti tipa „Araks“ (11F664).

ddd61de3f813

Jednna od retkih fotografija „Araksa-1“ pre lansiranja.

 

Karakteristike satelita „Araks“ ostale su i danas tajna, ali se veruje da su imali malo veće primarno ogledalo (1,5 do 1,7 metara, žižine daljine 27 metara) od „Lomonosova“ i težinu od oko 7,5 tona. Mada nisu imali impresivnu rezoluciju (u proseku 2-5 metara, u poređenju sa 10-30 cm serije Kобальт[2]), mogli su da lete iznat svoje mete mnogo duže od ostalih špijunskih satelita smeštenih na niskoj orbiti. Lociran na eliptičnoj orbiti dimenzija 1.500 х 2.800 km, „Araks“ je mogao da skenira trake površine zemlje širine 30 km. Za proizvodnju ovih skupih satelita takođe je bio odgovoran NPO Lavočkin, a lansirana su samo dva komada: „Kosmos 2344“ („Araks-1“, 6. juna 1997.) i „Kosmos 2392“ („Araks-2“, 25. jula 2002.). Platformu koja je nosila satelite pod nazivom „Arkon“, Lavočkin je pokušao da je iskoristi u komercijalne svrhe. Uprkos neprestanim glasinama o prekidu, veruje se da je program „Araks“ i dalje živ, i to u vidu satelita tipa „Персона”.

U svakom slučaju, „Lomonosov“ nije jedini špijunski satelit koji se zahvaljujući burnoj istoriji transformisao u svemirski teleskop. Ne iznenađuje da је konstrukcija Habla vrlo slična američkom vojnom teleskopu KH-11 Kennan/Crystal lansiranom 1976. (Da vas ne zavara ova godina – nove verzije ovih satelita i danas lete nebom. Poslednji je lansiran početkom godine zbog Avganistana i Kine.) Da nije bilo CIA-e i tehnologije razvijane za seriju „Cristal“, Habl najverovatnije nikada ne bi par decenija kasnije ugledao svetlost dalekih zvezda.

mant_r2

Sateliti KH-11 serije „Cristal“, „prethodnici“ Hablovog svemirskog teleskopa. Podaci se kriju, ali se pominje da su imali veća ogledala od HST, težinu od 13,5 do 19,6 tona, dužinu 19,5 m i prečnik oko 3 m.

Mada teleskop „Lomonosov“ nije uspeo da se vine u kosmos, stručnjaci NPO Lavočkina su implementirali različite tehnologije projekta „Araks“ u budući ultraljubičasti teleskop „Спектр-УВ“, о kome sam već pisao prošle godine, na Zapadu poznatom kao WSO-UV (World Space Observatory Ultraviolet; na ruskom – УФ ВКО). Uz snažnu (financijsku) podršku Španije, Nemačke, Italije i Ukrajine, WSO-UV bi trebalo da 2015. bude lansiran raketom „Zenit-3F“ sa Bajkonura. Možemo reći da će „Lomonosov“ ipak dospeti u kosmos, ali preko projekta „Spektr-UV“.

telescope_3spektrUV

„Spektr-UV“/WSO-UV. Prečnik primara – 1,7 m; žižina daljina – 17,0 m; težina teleskopa sa opremom – 1.600 kg; težina instrumenata – 285 kg; potrošnja struje – 1.000 W.

 



[1] Araks je jedna od najvećih reka u Zakavkazju. Bila granica Rusije i Persije. Izvire u Turskoj i teče Jermenijom i Azerbejdžanom.

[2] Kao i sve u zemlji u to vreme, i ove informacije su u haosu i nemoguće ih je razmrsiti. Postojala je tada u Rusiji (ranije SSSR) porodica Янтар“ osmatračkih satelita koji su pomagali ili su možda zamenili „špijunske satelite „Зенит. Letilica Космос 2175, odn. „Jantar-4K2” ili „Kobalt” (11F695), bio je prvi satelit lansiran u Rusiji posle raspada SSSR-a. Od 1981. do 2002. lansirana su 82 ovakva satelita.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


 


leksikon 190


 

stranica posmatraci2019


 

CURRENT MOON


tvastronomija18

ŠTA DA GLEDAM?
 
KARTE NEBA
wikisky
KORISNO
Mere - Koliki ugao nebeske sfere zauzima ispružena šaka