Paralelni svetovi 100 ŠESTO Poglavlje

Iz knjige Mičio Kaku: PARALELNI SVETOVI. Knjigu možete poručiti ovde


 

prethodni deo
<< Kvantna teleportacija


Talesna funkcija svemira

 

Michio Kaku btMičio Kaku
u nekoliko rečenica

Ali možda i najvažniji uvid kvantna teorija mogla bi nam dati ne zahvaljujući primeni kvantne mehanike na pojedinačne fotone nego na čitav kosmos. Stiven Hoking je u šali govorio da kad god čuje problem sa Šredingerovom mačkom posegne za svojim pištoljem. Izneo je sopstveni predlog rešenja problema: postoji talasna funkcija čitavog svemira. Ako je čitav kosmos deo talasne funkcije, posmatrač (koji mora da postoji van kosmosa) nije neophodan.

U kvantnoj teoriji, svakoj čestici pridružen je talas koji opisuje verovatnoću da se čestica pronađe u bilo kojoj tački. Međutim, univerzum je na početku bio manji od subatomske čestice. Zato bi sam kosmos mogao da ima talasnu funkciju. Pošto elektron može da bude istovremeno u više stanja, a svemir je bio manji od elektrona, možda je i univerzum postojao u više stanja u istom trenutku, što je bilo opisano supertalasnom funkcijom.

Ovo je varijacija teorije mnogih svetova: nema potrebe za kosmičkim posmatračem koji može u jednom mahu da osmotri čitav svemir. Ali Hokingova talasna funkcija se prilično razlikuje od Šredingerove talasne funkcije. Šredingerova talasna funkcija je takva da u svakoj tački prostorvremena postoji talasna funkcija, dok u Hokingovoj interpretaciji postoji talas za svaki univerzum. Umesto Šredingerove psi funkcije koja opisuje sva moguća stanja elektrona, Hoking uvodi psi funkciju koja predstavlja sva moguća stanja svemira. U običnoj kvantnoj mehanici, elektron postoji u običnom prostoru. Međutim, talasna funkcija svemira postoji u superprostoru, prostoru svih mogućih svemira koji je predočio Viler.

Ta glavna talasna funkcija (majka svih talasnih funkcija) nije predstavljena Šredingerovom jednačinom (koja važi samo za pojedinačne elektrone) već Viler–Devitovom jednačinom koja važi za sve moguće univerzume. Početkom devedesetih godina, Hoking je napisao kako je uspeo delimično da reši svoju talasnu funkciju svemira i pokazao da je najverovatniji svemir onaj sa opadajućom kosmološkom konstantom.

Ovaj rad izazvao je izvesnu kontroverzu jer se oslanjao na sumiranje svih mogućih svemira. Hoking je to sumiranje izveo obuhvativši crvotočine koje spajaju naš univerzum sa svim mogućim univerzumima. (Zamislite beskonačno more mehurova od sapunice kako plutaju u prostoru, redom povezanih majušnim nitima ili crvotočinama, a potom i kako se svi objedinjuju u sumiranju.)

Ipak, javile su se sumnje u Hokingovu ambicioznu metodu. Skrenuta je pažnja na to da je suma svih mogućih univerzuma matematički nepouzdana, barem dok ne budemo imali teoriju svega da nas vodi. Kritičari kažu: dok se ne definiše teorija svega, ne možemo da budemo sigurni ni u jedan proračun u vezi sa vremeplovima, crvotočinama, trenutkom Velikog praska i talasnom funkcijom univerzuma.

Međutim, mnogi fizičari danas smatraju da smo otkrili teoriju svega, premda još uvek nema konačan oblik: teoriju struna ili M-teoriju. Da li će nam ona omogućiti da „čitamo Božji um“, kako je Ajnštajn verovao?

Prethodno deo: 
<< Kvantna teleportacija


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži