Sjajna knjiga!uspravno Između ostalog ona objašnjava zašto nam je sve teže da čitamo knjige i zašto nam popušta koncentracija dok ih čitamo. Takođe, objašnjava i zašto je to dobro!

O ovoj knizi i kako da je kupite: PLITKO

Evo, u nekoliko nastavaka, jednog interesantnog poglavlja iz ove neobične knjige, :

<  Prethodni deo | sledeći deo | >
CRKVA GOOGLE

GOOGLE JE ROĐEN iz jedne analogije – analogije Larija Pejdža. Sin jednog od pionirskih istraživača veštačke inteligencije, Pejdž je od malih nogu bio okružen računarima – seća se da je bio „prvi klinac u osnovnoj školi koji je doneo zadatak napisan u procesoru teksta“ – da bi na Univerzitetu Mičigen kasnije upisao računarstvo. Njegovi prijatelji sećaju ga se kao ambicioznog, bistrog i „gotovo opsednutog efikasnošću“. Kao predsednik kluba uspešnih studenata inženjerstva, pokrenuo je agresivnu kampanju, koja se doduše pokazala jalovom, da se uprava škole uveri u potrebu izgradnje male železnice koja bi prevozila studente po kampusu. U jesen 1995. Pejdž je prešao u Kaliforniju, na izuzetno vredne doktorske studije računarstva na Univerzitetu Stenford. Još kao mladić sanjao je o tome da otkrije nešto veliko, nešto „što bi promenilo svet“.18 Znao je da na celom svetu ne postoji bolje mesto od Stenforda, frontalnog korteksa Silicijumske doline, na kom bi taj san mogao da se obistini.

Pejdžu je trebalo samo nekoliko meseci da locira temu svoje disertacije: biće to golema nova računarska mreža zvana World Wide Web. Pokrenut na internetu tek četiri godine ranije, Web je eksplozivno rastao – imao je pola miliona stranica, s prilivom od sto hiljada novih svakog meseca – a neverovatno složena i dinamična konfiguracija čvorova i veza fascinirala je matematičare i informatičare. Pejdž je došao na ideju koja će, smatrao je, razotkriti neke od njenih tajni. Uvideo je da su hiperveze na Web stranama analogne citatima u naučnim radovima. I jedni i drugi su označavači vrednosti. Kad naučnik u svoj rad unese referencu na rad koji je objavio neki drugi naučnik, time pokazuje da stoji iza važnosti tog drugog rada. Što naučni rad nakupi više citata, to će postati prestižniji u tom polju. Isto tako, kad neka osoba stavi na svoju Web stranu hipervezu ka Web strani druge osobe, ona time kaže da smatra kako je ta druga strana važna. Vrednost bilo koje Web strane, shvatio je Pejdž, može se oceniti prema hipervezama ka njoj.

Pejdž je zaključio još nešto, što se takođe zasniva na analogiji s citatima: nisu sve hiperveze jednake. Autoritet svake Web strane može se oceniti prema tome koliko je prikupila dolaznih hiperveza. Strana na koju upućuju hiperveze s mnogo drugih strana, ima veći autoritet nego ona na koju upućuju linkovi s tek jedne ili dve druge stranice. Što je autoritet Web strane veći, to je veća vrednost hiperveza koje su s nje upućene drugde. Isto važi i za akademsku zajednicu: zaslužiti citat u radu koji je sam naveliko citiran, mnogo je vrednije nego što bi bio slučaj da je reč o manje citiranom radu. Ta analogija dovela je Pejdža do saznanja da se relativna vrednost svake Web strane može oceniti matematičkom analizom s dva faktora: brojem dolaznih hiperveza koje je strana privukla i autoritetom strana s kojih te hiperveze potiču. Ako biste napravili bazu podataka svih hiperveza na Webu, imali biste sirovinu kojom ćete nahraniti softverski algoritam koji bi ocenjivao i rangirao vrednost svih strana na Webu. A pri tom biste dobili i najjaču mašinu za pretraživanje na svetu.

Ta doktorska disertacija nikad nije napisana. Pejdž se dogovorio sa svojim kolegom, takođe doktorandom sa Stenforda, matematičkim čudom od deteta Sergejem Brinom koji se mnogo zanimao za pronalaženje podataka, da mu pomogne da napravi tu mašinu za pretraživanje. U leto 1996. godine na Stenfordovim Web stranama prvi put se pojavila rana verzija Googlea – tada se zvala BackRub. U godinu dana posećenost BackRuba postala je preveliko opterećenje za univerzitetsku mrežu. Pejdž i Brin su shvatili: ako nameravaju da pretvore svoj pretraživač u pravi uslužni biznis, moraće da prikupe mnogo novca za razne informatičke uređaje i za dovoljno veliki protok mreže. U leto 1998. u pomoć im je pritekao izvesni bogati investitor iz Silicijumske doline i ispisao im ček na sto hiljada dolara. S tim novcem su preselili svoju buduću kompaniju iz studentskog doma u dve gostinske sobe u obližnjem parku Menlo, inače vlasništvo nekog prijateljevog prijatelja. U septembru osnivaju kompaniju Google. To ime – igra reči s terminom gugol kojim se označava broj deset na stotu potenciju – odabrali su zato da naglase svoj cilj organizovanja „naizgled beskonačne količine informacija na Webu“. U decembru je objavljen članak u PC Magazineu u kom se hvali nov pretraživač zgodnog imena, i kaže se da „ima neobičnu sklonost ka prikazivanju izuzetno relevantnih rezultata“.

Zahvaljujući toj sklonosti, Google je ubrzo obrađivao većinu tih miliona – a onda i milijardi – upita koje svakodnevno upućujemo pretraživačima interneta. Kompanija je postala neverovatno uspešna, barem mereno saobraćajem koji je tekao preko njenih strana. Ali, suočila se s istim problemom koji je presudio mnogim dot-com kompanijama: nije znala kako da sav taj saobraćaj pretvori u dobit. Niko nije hteo da plati da pretražuje Web, a Pejdž i Brin imali su averziju prema unošenju reklama u rezultate pretraživanja. „Očekujemo“, napisali su u jednom stručnom članku 1998, „da će pretraživači koji se finansiraju od oglašavanja biti inherentno pristrasni oglašivačima i da će se tako udaljiti od potreba korisnika.“

<  Prethodni deo | sledeći deo | >

PORUČITE: PLITKO


Dodaj komentar