Astronautika: istorija

Pre 60 godina, 4. oktobra 1957. počela je kosmička era, jedna od najodvažnijih epoha u istoriji čovečanstva. Tog dana, lansiran je "Sputnjik", prvi veštački satelit Zemlje. Trenutku kada je naša civilizacija kročila u novu epohu, prethodila je neizvesna i dramatična trka između dve velesile koja je završena velikom pobedom bivšeg SSSR-a.

sputnik asm

Kako je počela kosmička era?

Sredinom pedesetih, naučnici mnogih država su se složili da je potrebno sprovesti globalno istraživanje zemljine površine, atmosfere i okeana. Zbog toga je avgusta 1955. u Kopenhagenu, 67 država, učesnica Međunarodnog astronautičkog kongresa, odlučilo da period od 1. jula 1957. do 31. decembra 1958. bude obeležen kao Međunarodna geofizička godina. O nastojanjima Amerike da prva kroči u kosmos već se uveliko govorilo, a o radovima sovjetskih stručnjaka samo se nagađalo. Istina, na Kongresu je delegacija SSSR-a predvođena Leonidom Sjedovim jednim od malobrojnih stručnjaka iz oblasti kosmičkih istraživanja (istina marginalnih) koji je tada bio poznat na Zapadu, obelodanila nameru Rusa da u okviru ovih istraživanja uključe i "svoju kosmičku laboratoriju". Ubrzo posle toga u časopisu "Aganjok" objavljen je članak u kome je, između ostalog, pisalo:

"... Satelit Zemlje - to je mala lopta u kojoj se nalazi naučna aparatura. Ona postaje satelit ukoliko bude izbačena u gornje slojeve atmosfere. Za tako nešto biće upotrebljena raketa. ... Za jedan dan satelit će načiniti šesnaest obrtaja. ..."

Koroljevjpg 200px Glushko Valentin Petrovich Tihonravov
“Glavni konstruktor” – Sergej Karaljov Tvorac raketnih motora – Valentin Gkuško Rukovodioc projekta prvog
sputnjijka -Mihail Tihonravov

Krajem januara 1956, SSSR je doneo odluku o gradnji prvog veštačkog satelita - sputnjika ("Saputnik", “Pratilac”) koji bi bio lansiran do kraja 1957. U to vreme stručnjaci tzv. “Posebnog konstruktorskog biroa broj jedan” (OKB-1), vodeće raketno-kosmičke institucija SSSR-a, uveliko su radili na gradnji snažne rakete koja će, sa jedne strane poslužiti kao "odbrambeni raketni štit", a sa druge, kao nosač prvog satelita. Radovima je rukovodio Sergej Pavlovič Karaljov (1907-1966.), koji je krajem 30-ih bio zatočen u Sibiru. Pred kraj rata on je oslobođen i poslat u Nemačku gde je sa grupom sovjetskih stručnjaka učestvovao u analizi nemačke raketne “trofejne” tehnike. Po povratku u SSSR, Karaljov predvodi tim raketnih stručnjaka, koji postaje jezgro OKB-1. Tajna služba je neprekidno motrila na “Glavnog konstruktora”, kako je u javnosti Sergej Karaljov bio “poznat”, dok su njegova veoma retka pojavljivanja u javnosti bila pod strogom kontrolom. Kada je posle lansiranja prvog čoveka u kosmos komisija Švedske akademije nauka zatražila od premijera Hruščova da objavi ime čoveka koji je to omogućio radi nominacije za Nobelovu nagradu, ovaj je lakonski odgovorio da je "to uradio sovjetski narod". Periodični tekstovi o kosmičkim letovima u "Pravdi" i ostalim listovima koje je Karaljov pisao, uvek su imali isti potpis "K. Sergejev", što je bio njegov pseudonim. Pravo na svoje ime je, voljom političkih moćnika,  dobio tek nakon smrti januara 1966. Druga markantna ličnost je Valentin Petrovič Gluško (1908-1989.), tvorac najmoćnijih sovjetskih raketnih motora (i veliki oponent Karaljova), dok je u domenu gradnje veštačkog satelita centralna figura Mihail Klavdijevič Tihonravov (1900-1974.), koji je ranih tridesetih lansirao prvu sovjetsku raketu na tečno gorivo, i jedan od bliskih saradnika i sledbenika Konstantina Ciolkovskog, "Oca kosmonautike". Stručnjaci iz njegovog tima su, između ostalog, sagradili visinsku raketu VR-190 sa hermetičkom kapsulom za balistički let dva pilota do visine od 200 kilometara. Bez sumnje, prisajedinjenje Tihonravovljeve grupe Karaljovljevom timu, 1956. jedan je od najznačajnijih koraka na čovekovom putu stvaranja prvog veštačkog satelita.     

Keldis Dmitry Ustinov defense minister

“Kosmički akademik” – Mstislav Keldiš

Politička podrška sputnjika
- Dmitrij Ustinov

U program priprema za lansiranje prvog sputnjika uključena je i Akademija nauka SSSR, preko komisije koju predvodi Mstislav Vsevolodovič Keldiš (1911-1978.), vodeća ličnost u oblasti proračuna dinamike kosmičkog leta i naučnog programa prvih satelita, dok je odgovornost za političku podršku projektu imao Dmitrij Ustinov (1908-1984.).

start

Raketa R-7 na startu

U stepama Kazahstana, u Kzil-Ordinskoj oblasti, nadomak malog naselja Tju-Ratam, maja 1955. počela je gradnja najveće raketne baze na svetu. Kosmodrom je, međutim, nazvan Bajkonur (sa kazaškog “Dobra zemlja”) prema malom rudarskom naselju koje se nalazi 370 kilometara severoistočno , da bi se zbunili stručnjaci Pentagona koji su vrlo brzo, na snimcima sa špijunskih aviona U-2 otkrili da se tamo, na površini od gotovo 7000 km2 odvijaju neki veliki radovi. Dotadašnji raketodrom Kapustin Jar, podignut nadomak Volgograda, iako u upotrebi od 1947. godine, bio je blizu granice sa Turskom, tako da su američki radari vrlo lako mogli da prate lansiranja i raketne eksperimente ruskih naučnika. I dok se gradnja kosmodroma Bajkonur privodila kraju, sa njegove prve lansirne rampe, iz četvrtog pokušaja, 21. avgusta 1957. poletela je prva interkontinentalna balistička raketa R-7, čuvena "Semjorka". Poslednji stepen ove rakete je preleteo 6000 kilometara i pao u Indijski okean, a njeno lansiranje itekako je zabrinulo Belu kuću. Rusi su sada bez problema mogli da gađaju američke gradove, dok je njihov interkontinentalni projektil "Atlas", još uvek bio nemoćno prikovan za zemlju. Amerikanci su, međutim, imali još jedan razlog više za zabrinutost. Ovom raketom SSSR može da uputi prvi satelit u kosmos, što će biti dvostruki udarac američkom snu o nepobedivosti.

Istovremeno sa ispitivanjem sistema prve kosmičke rakete, privođene su kraju pripreme za gradnju veštačkog satelita. Na predlog Keldiša, odlučeno je da se stvore tri varijante prvog satelita, koje su se razlikovali sastavom i količinom naučne aparature. Karaljov je podržao predlog Tihonravova da se sagradi najjednostavniji sputnjik mase do 80 kilograma. Tako je, pre nego što je i napravljen, satelit već kršten kao "PS" ("Prosteyšiy sputnik" - "Jednostavan satelit"). Na sastanku pred lansiranje prvog sputnjika, jedan od inženjera je svo vreme, govoreći o satelitu, umesto "PS", koristio izraz "SP"; SP su inicijali glavnog konstruktora i njega su mnogi saradnici tako i oslovljavali. Zato je  Karaljov prekinuo inženjera rečima:

"Ja sam SP, Sergej Pavlovič, a ovo je "PS", naš prvi sputnjik".

Kada su mu inženjeri doneli crteže prvog satelita, Karaljovu se nije dopao oblik satelita. "A zašto on nema oblik lopte?"- upitao je zbunjene inženjere. "Pa zar to nije svejedno. Satelit će leteti kroz bezvazdušni prostor?" - slegli su ramenima, ali su posle osmeha Karaljova shvatili suštinu primedbe. Ovo parče metala će uskoro postati simbol nove ere u istoriji čovečanstva, a njegove fotografije preplaviće svet. On će se pojaviti na markama, značkama, razglednicama,  na naslovnim stranama vodećih svetskih časopisa i knjiga ... Trebalo je voditi računa i o esteskim efektima. Naravno, oblik satelita je izmenjen.

provera
Poslednje provere “Sputnjika”

Kada je satelit konstruisan i sagrađen, prebačen je na kosmodrom gde su svi njegovi sistemi detaljno provereni. Mnoga ispitivanja je nadzirao i pratio sam Karaljov. Za vreme jednog od njih primetio je otiske prstiju na loptastom telu sputnjika.

"Šta je ovo!" - zagrmeo je ljutito. "Upamtite jednom za svagda: niko vas neće pohvaliti ako ste loše obavljen posao završili za kratko vreme." Od tada, rukavice su stalni pratilac za vreme ispitivanja i montaže veštačkih satelita na kosmodromu.

U septembru 1957. u praskozorje kosmičke ere, održana je konferencija u slavu stote godišnjice rođenja Konstantina Ciolkovskog. Na njoj su Karaljov i Gluško najavili skorašnje svitanje kosmičke zore. Sa konferencije, oni odlaze pravo na Bajkonur gde je sklapanje rakete-nosača uveliko bilo u toku. Iz posebne prostorije, u veliku halu Montažnog korpusa gde je raketa sklapana, stiže prvi satelit. Pre njegove ugradnje na vrh dvostepene rakete, obavljena je provera rada radiopredajnika na satelitu. Naime, zahvaljujući njegovim signalima svet će saznati da je čovečanstvo kročilo u kosmičku eru. Raširene su njegove antene u obliku dugačkih štapova. Kroz salu je odjekivalo:

Bip-bip-bip-bip ...

"Kosmička simfonija ... "- tiho izusti Karaljov. "Muzika novog veka."

Predajnik je isključen, a loptasto telo satelita smešteno ispod konusnog vrha rakete. Nikada ga više niko neće videti. Velika vrata Montažnog korpusa se otvaraju i raketa, u ležećem položaju na posebnoj platformi koju vuče lokomotiva, kreće prema lansirnoj rampi. Naučnici, konstruktori, montažeri, tehničari, sa strane polaze zajedno sa raketom.

S LaunchSputnik1

Prvi kosmički start- lansiranje”Sputnjika”

Trećeg oktobra, izjutra, raketa je postavljena na lansirnu rampu, a 24 časa kasnije, njeni rezervoari su napunjeni gorivom i oksidatorom. Teku završne tehničke provere. Sa platforme oko rakete silaze poslednji iz tima predstartnog ispitivanja, oko njenih motora još uvek se vrzmaju Gluško i njegovi momci. Znaju da je motor srce rakete i do poslednjeg časa žele da provere sve detalje. Konačno, odlaze i oni u podzemne bunkere, stotinak metara od rakete. Platforma je opustela. Noć je nad Bajkonurom. Raketa u metalnom zagrljaju, sija pod snažnim svetlima reflektora. Iznenada, mimo protokola, u podnožju rakete pojavljuje se - trubač, do dana današnjeg tajanstveni mladi vojnik, koji svojom trubom najavljuje svitanje novog, kosmičkog jutra.

 

Leonid Voskresensky 1961

Rukovodio lansiranjem prvog sputnjika - Leonid Voskresenjeski

Teku završne operacije. Komande slede jedna za drugom. Iz zvučnika odjekuje glas Leonida Voskresenjskog (1913-1965.), jednog od najbližih saradnika Karaljova:

- Spremnost, jedna minuta ... !

- Paljenje!

- Poletanje!

Noć, na tren postaje dan. Plameni stub dima, u jednom trenutku nadvisuje raketu koja je još uvek na rampi. Iz vatrenog buketa uzleće, uz snažnu grmljavinu srebrno bela raketa i lagano odlazi u nebo. U bunkeru bez daha prate njeno poletanje. Dolazi signal o odvajanju prvog stepena, to su četiri bočna bustera koji su do tada opasivali raketu, od podnožja gotovo do vrha; sve teče normalno. Sada rade motori samo drugog stepena. Protiču sekunde, minute, ... Već je devet minuta prošlo od polaska. U komandnoj sali vlada tajac, svi očekuju signal sa neba; i on stiže. Satelit je odvojen od gornjeg stepena i počinje sa kruženjem oko Zemlje. Dole, radost, tapšanje po ramenima, rukovanje, aplauz, osmesi, ... Kroz 95 minuta, "Sputnjik" je iznad Bajkonura. Antene na kosmodromu hvataju njegove signale. Odjekuju, ali sada pravo iz kosmosa, signali prvog čovekovog kosmičkog izaslanika:

Bip-bip-bip ...

Čovečanstvo je kročilo u kosmičku eru.

"SPUTNJIK"

sputnik blue
Vesnik nove – kosmičke ere – “Sputnjik”

Prvi sovjetski veštački sputnjik Zemlje" ("PS-1"), kasnije prekršten u svetski poznato ime "Sputnjik", lansiran je 4. oktobra 1957. u 22:28 č (po moskovskom vremenu), na eliptičnu orbitu sa apogejom (najdalja tačka) od 947 km, perigejom (nabliža tačka) od 228 km, periodom jednog obrtaja oko Zemlje od 96.17 minuta i nagibom orbite od 65.1 O.

Satelit ima masu od 83.6 kilograma, a prečnik loptastog tela je 58 sm. Na spoljašnjoj površini "Sputnjika" postavljene su četiri štapaste antene dužine 2.4 i 2.9 metara za emitovanje radiosignala učestanosti 20.005 i 40.002 MHz. Unutar tela napravljenog od dve spojene aluminujumske polulopte , nalaze se tri akumulatorske baterije (51 kg), radiopredajnik (3.5 kg), ventilator, termorele za njegovo uključenje i isključenje, regulator temperature i pritiska, i komutacioni element.

Aparatura prvog sputnjika je funkcionisala tri nedelje, koliko je iznosio radni vek baterija koje su opremu napajale električnom energijom. Prvi veštački satelit je kružio oko Zemlje 92 dana, do 4. januara 1958. kada je, nakon gotovo 1400 obrtaja, ušao u guste slojeve atmosfere naše planete i tamo sagoreo. 


Sputnik 1 je krenuo na put bez povratka prije 58 godina

Na današnji dan: 4. oktobar: On je gore - Sputnik 1


 

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži