Astronautika: istorija

Sećam se da smo u vreme pisanja naše poslednje knjige, otac i ja bili fascinirani prvim letom ljudi na Mesec. Ovo je deo te priče... Ko bi rekao da nas deli skoro pola stoleća od tog događaja, i da ogromna većina aktera više nije živa.

Od oktobra 1957. godine, kada je uspešno lansiran prvi satelit u vasionu pa do kraja 1968. godine, u vasionu je otišlo ukupno 1.171 vasionska letilica[1]52. Ali nije uvek sve išlo glatko.

Pre nego su Lovel, Borman i Anders obišli oko Meseca i zdravo se vratili na Zemlju, osvajanje vasione je već uzelo svoj danak. Videli smo već da je krajem januara 1967. nastradala je kompletna posada američkog ”Apola 1”, Grisom, Vajt i Čafi, a samo 3 meseca kasnije, prilikom sletanja kapsule ”Sojuz 1”, poginuo je i sovjetski heroj Vladimir Mihajlovič Komarov (1927-67). No, napori su nastavljeni.

Posle još dve uspešne probe (”Apolo 9 i 10“; u knjizi su opisane i te dve misije) pripremljen je detaljan program za ”Apolo 11”, let koji će odneti trojicu astronauta do Meseca, dvojicu spustiti na površinu gde će obaviti planirane zadatke i vratiti se do trećeg, koji će ih čekati na putanji, i potom ih svi zajedno vratiti na Zemlju.

Posle dugih treninga i analiza, izabrani su sledeći astronauti: kao komandant biće Nil Armstrong (Neil Alden Armstrong), kao pilot komandnog modula Majkl Kolins (Michael Collins), i kao pilot lunarnog modula Edvin ”Baz” Oldrin (Edwin Eugene ”Buzz” Aldrin, Jr.)[2].

”Apolo 11” je lansiran 16. jula 1969. godine u 9:32 časova po lokalnom vremenu (13:32 UT), pomoću već proverene trostepene rakete ”Saturn V” (SA-506), koju su pod nadzorom Fon Brauna izgradili i isprobali inženjeri i naučnici MSFC (Marshall Space Flight Center)[3]. Prvo je startovan centralni a potom i ostala četiri motora tipa F-1 prvog stepena[4] (S-IC-6), ukupne potisne snage od skoro 3,5 miliona kiloponda, podigli su raketu, na čijem se vrhu nalazila posada, za tri sekunde iznad ”pupčanog tornja”, za koji je bila vertikalno fiksirana, povezana raznim kablovima i vezama.

Za jedan minut i dvadeset sekundi motori prvog stepena su podigli raketu, ovog puta ukupno tešku 2.923.387 kilograma, na visinu od 4.900 metara. Već na drugom kilometru brzina je bila 500 m/s. Kako gorivo ubrzano sagoreva, a inače predstavlja najveći teret, raketa postaje sve lakša a njena brzina sve veća. Za 80 sekundi rada motora prvog stepena već je potrošeno preko hiljadu tona goriva - raketa je na visini od 12,5 kilometara a brzina 440 m/s. Ujedno, to je bila tačka leta u kojoj je premašen uvek kritični maksimalni dinamički pritisak[5] (”max Q”).

Posle 135,5 sekundi ugašen je centralni motor, jer je zbog utrošenog goriva raketa postala znatno lakša i bilo je potrebno redukovati njeno ubrzanje.

Prvi stepen rakete završio je rad 2 minuta i 41,6 sekunde nakon lansiranja, odvojio se sa međuprstenom od ostatka rakete i pao negde u Atlanski okean[6]. U tom trenutku raketa je već dostigla visinu šezdeset sedam kilometara i brzinu od skoro deset hiljada kilometara na sat, što je astronaute u kabini pritiskalo silom od preko 4 g (40 m/s2).

Čim su motori prvog stepena završili sa radom i otkačili se, uključeno je pet motora tipa J-2 drugog stepena[7] (S—II—6), sa potisnom snagom od pola miliona kiloponda. Kad su nakon 6 minuta i ovi motori završili planiranu funkciju i odvojili se od rakete, uključen je jedini motor trećeg stepena (S-IVB-506)[8] tipa J-2.

Konačno, svega 11 minuta i 49,3 sekundi posle lansiranja, iz Kenedijevog centra je javljeno da je ”Apolo 11” ušao ”savršeno tačno” u predviđenu putanju oko Zemlje, postigavši brzinu od 28.055 km/h (7,79 km/s) i visinu od 188,3 km. Armstrong je javio kontroli u Hjustonu: ”Stigli smo”. Bio je to kraj prve faze njihovog leta. Vasionski ansambl je postavljen na parkirnu putanju oko Zemlje, sa periodom od oko 90 minuta. Sada ga je trebalo ubrzati da bi se odvojio od Zemlje i postaviti ga na veoma precizno izračunatu i kontrolisanu translunarnu putanju.

Da bi se vasionska kompozicija izvela na heliocentričnu putanju prema Mesecu, tj. da bi se postizanjem odgovarajuće brzine brod oslobodio Zemljine gravitacije, ponovo je uključen motor trećeg stepena (S-IVB). Dva časa i 44 minute od lansiranja s rampe LC 39-A na Floridi i posle 1,5 kruga oko Zemlje, motor je startovao i nakon 5,8 minuta rada brodu je data brzina od 10.950 m/s ili oko 39.420 km/h.

Kad se ”Apolo” našao na ”magistrali” za Mesec, Mesečev modul je oslobođen aluminijumske obloge (SLA) koja ga je do tada štitila od razornog trenja atmosfere. Zatim je KSM modul okrenut za 180° i za njega je zakačen LM sa kracima stajnog trapa okrenutim u pravcu leta. To je bilo u 16:56:03 UT - od lansiranja je proteklo nepuna 3,5 sata. Zaštitna obloga i treći stepen rakete su sat i 15 minuta kasnije odbačeni i otplovili su po heliocentričnoj putanji. Rešivši se poslednjih ostataka ”Saturna”, završena je i druga faza leta.

Kao i u prethodne dve ”Apolo” misije, sama kompozicija koja je krenula ka Mesecu sastojala se od tri sekcije: komandnog modula (KM, koji je u ovom slučaju imao oznaku CM-107), servisnog modula (SM) i lunarnog modula (LM). Prva dva su zajedno činila komandno-servisni modul (KSM-107). Zajedno su bili visoki 11,03 i imali prečnik od 3,90 metra. Po zvaničnim dokumentima NASA, ukupna težina komandno-servisnog modula, sve sa gorivom i oksidantom, bila je 28,801 tona, od čega je masa KM bila 5,557, a SM 23,244 tona.

Komandni modul je bio kupastog oblika, osnove 3,90 i visine 3,47 metara. Imao je korisnu zapreminu od 6,17 m3. Služio za rad i odmor trojice astronauta, i tu su se nalazili operativni sistemi i oprema za povratak. Imao je 5 ”prozora” za posmatranje i kontrolu položaja, 12 malih aerozinskih trastera za upravljanje potisne snage od po 41 kilogram, a na vrhu specijalni mehanizam za kačenje s Mesečevim modulom. Bio je oklopljen zavarenim aluminijumskim limom, ispod koga se nalazio sloj termičkog izolacionog ”saća”. Služio je za povratak na Zemlju, i njegovih 1.567 kilograma je sve što će preostati od moćne rakete ”Saturn”.

a1

Servisni modul (SM) je bio valjkastog oblika, prečnika 3,90 i dužine 7,56 metara, i nalazio se iza komandnog modula. Ukupno je bio težak 24,523 tone. U 6 radijalnih pregrada nosio je potrošni materijal (kiseonik, vodu, gorivo sa oksidatorom, akumulatore, itd.), glavnu antenu, računare, električni podsistem i glavni restartujući pogonski motor na tečno gorivo potiska 9,8 tona. Neposredno pred povratak na Zemlju biće otkačen od KM i uništen u atmosferi.

”Grumenov” lunarni modul (LM) s astronautima i gorivom je bio težak 15.065 kilograma. Činila su ga ustvari dva dela: onaj osmougaoni, koji će ostati na Mesecu, težine 2.034 kg i sa 8.212 kg goriva, i onaj koji će vratiti ljude do KSM, težine 2.180 kg, sa 2.639 kg goriva. Modul je posedovao raketni motor maksimalnog potiska od oko 4,5 tone, dok je deo predviđen za povratak, zapremine 6,65 m3 i visine 2,8 metara, posedovao sopstveni pogon potiska od 1,5 tone.

Posle nekoliko planiranih korekcija putanje, 19. jula, posle punih 75 sati i 50 minuta puta, astronauti ”Apola 11” najzad stižu do Meseca. Na udaljenosti od oko 80 kilometara od Meseca uključen je motor za retrogradno kočenje, koji je sa par impulsa smanjio brzinu broda i uspešno ga uveo u parkirnu putanju oko Meseca. Ceo taj manevar jednovremeno je kontrolisan iz centra na Zemlji i od računara na samom brodu, uključujući i brodski radar, uz puno učešće i samih astronauta. Završena je i treća faza. Kao što je ”Apolo” prvo kružio oko Zemlje a zatim se ”otkačio” od nje, tako se sada okretao oko Meseca i pripremao za sledeću, do sada neisprobanu fazu leta - spuštanje na površinu Meseca.

Vasionski brod, ili bolje reći ”kompozicija”, rotirao je oko Meseca na visini između 90 i 130 kilometara brzinom 5.880 km/h (ili 1,633 km/s). Kompoziciju su činila dva ”vagona”. Jedan je nazivan ”Kolumbija” (”Columbia”), a drugi ”Igl” (engl. eagle, orao). ”Kolumbija” će ostati u orbiti sa jednim astronautom-pilotom, Kolinsom, dok će ”Orao” sa Armstrongom i Oldrinom sleteti na Mesečevu površinu. Još jedno objašnjenje: ovde se zapravo ne radi ni o kakvom letenju, jer Mesec nema atmosfere, već će se ”Orao” spustiti na Mesec pomoću raketnog motora. Dakle, to je orao bez krila. Da vidimo šta ko od njih sada treba da radi. (Operacija spuštanja i boravak astronauta na Mesecu prenosila je i naša TV, i mi smo sve to posmatrali, uz izdašna objašnjenja tada veoma popularnog komentatora ing. Milivoja Jugina.)

Posle dva obilaska oko Meseca, po našem vremenu u 14:17 časova (pošto su, kako je javljeno, zajedno doručkovali), pilot LM, Oldrin, bez skafandera je ušao u ”Igl” i uz pomoć kontrole sa Zemlje i komandanta ”Kolumbije” proverio još jednom uređaje i sisteme za navigaciju i komunikaciju. Tek nakon toga, Armstrong je obukao skafander i ušao u lunarni modul, a Oldrin se vratio u ”Kolumbiju” kroz tunel koji ih je spajao da i on obuče skafander i ponovo se vrati u LM. Od lansiranja je proteklo već 80 sati i 11 minuta (3 dana i 8 sati).

Naročito je izvršena provera prstena za spajanje ”vagona”, tj. ”Igla” i ”Kolumbije”. Kod oblačenja skafandera, Kolins je pomagao i Oldrinu i Armstrongu, i prema onome kako su na Zemlji uvežbali proverio ”da li je sve na svom mestu”. Za to vreme KSM/LM je ulazio u kružnu putanju oko Meseca. Slobodnog vremena je bilo sve manje, a obaveza sve više.

Kad se Oldrin ponovo vratio u ”Igl”, hermetički je zatvorio vrata za sobom. To isto je s druge strane učinio i Kolins, koji se pripremao da ostane u ”Kolumbiji” i pomno čeka njihov povratak. Armstrong i Oldrin su sada u skafanderima. Do tada su bili bez njih, jer je tokom čitavog puta na brodu vladala normalna atmosfera, pogodna za disanje.

Dvojica astronauta, dva odvažna i hrabra i dobro pripremljena i obučena čoveka, gledaju pustu i sivu površinu Meseca i spremaju se da zakorače na nju, verujući da će tehnika, koja je do tada besprekorno funkcionisala, nastaviti tako i ubuduće i da će se s Meseca opet podići i spojiti sa ”Kolumbijom”.

Astronauti se vezuju sa po četiri elastične gurtne za svoja sedišta, ispod struka i ispod pazuha sa obe strane, kako je predviđeno. Stopala su im uvučena u posebne pojaseve na podu, tako da su bili sasvim pričvršćeni za sedišta. Njihov položaj u LM je bio takav da su licem okrenuti ka površini Meseca. Do tada su bili u bestežinskom stanju, pa za njih nisu postojali pojmovi ”gore” i ”dole”. Tek kada stignu na Mesečevu površinu, ti pojmovi će dobiti smisao. Dok se kompozicija okretala oko Meseca, astronauti su vršili složene pripreme za fazu razdvajanja i spuštanja Mesečevog modula.

Posle 13 revolucija oko Meseca, u tačno isplaniranom trenutku i iznad unapred određenog mesta, i to na onoj ”nevidljivoj” strani Meseca, ”vagoni” su se razdvojili. ”Kolumbija” je ostala da i dalje kruži, a ”Igl” je ”dobio krila i poleteo samostalno”, kako je to primetio Oldrin. Bio je 20. jul, 18:11:53 UT. Već je proteklo više od 100,5 sati od lansiranja sa Floride, punih strepnje i neizvesnosti.

Kad se LM malo udaljio od KSM, još neko vreme su ”leteli” paralelno, te je Kolins osmatrao ”ponašanje” lunarnog modula i stanje nogu stajnog trapa. Tako su leteli sve do 19:08 časova, a onda je Oldrin 30 sekundi uključio glavni motor ”Orla” i spustio modul na nižu putanju, na visinu od 14,5 kilometara (kočenje raketnim motorom). Uključen je radar, koji je dobijene podatke o visini odmah slao glavnom računaru za navođenje[9] (AGC - Apollo Guidance Computer). U 20:05 je u trajanju od 12,65 minuta uključen retromotor, i posle desetak minuta, paraboličnom putanjom dugom oko 416 kilometara, lender je konačno krenuo ka površini Meseca.

Sve do visine od 7.800 metara, lunarni modul, ili LEM, kako su tada govarali na našoj TV (Lunar Excursion Modul), nalazio se u istom položaju u kome se kretao po svojoj putanji, tj. horizontalno u odnosu na površinu. Nakon toga su uključeni mali trasteri za pravac, i približavanje Mesečevoj površini je obavljeno u poziciji spuštanja, sa stajnim trapom ka tlu. Po izlasku s putanje, brzina LM je bila 590 km/h, a u trenutku kada je promenio položaj i okrenu se trapom na dole, njegova brzina se smanjila na samo 37 kilometar na sat. To smanjenje brzine postignuto je radom motora koji ga je usporavao, proizvodeći kočeći potisak od najpre tri tone, a zatim od jedne ipo tone.

Nakon tih manevara, Armstrong i Oldrin su preuzeli upravljanje modula od kompjutera, i prema instrumentima kojima su raspolagali i na osnovu osmatranja golim okom (kroz skafandere) lično odabrali mesto na koje će sleteti[10]. U trenutku dodira Mesečeve površine, horizontalna brzina LM je bila nula, a vertikalna 3,29 km/h. Podigavši oblake prašine, ”Orao” je sigurno i potpuno bezbedno stao na svoje noge na obodu Mora tišine[11]63 (Mare Tranquillitatis), 20. jula 1969. godine, u 20:17:40 UT (4:17:40 po američkom ili 21:17:40 po našem vremenu). Armstrong se javio rečima: ”Hjustone, ovde baza u Moru Tišine. Orao se spustio!”. Odabrano mesto je bilo markirano kao ”položaj-2”, jer je bilo jedno od tri alternativna mesta za sletanje koje je lično odabrao Armstrong u poslednjem trenutku. Od lansiranja sa Zemlje je proteklo 102 sata, 45 minuta i 40 sekundi, a od istorijskog leta ”Sputnjika 1” nepunih 12 godina.

Skoro čitavog tog dana svi smo gledali televizijski prenos leta i spuštaja na Mesec i pratili vesti raznih agencija. Signal sa Meseca je išao preko glasovite antene radio-teleskopa Parks (Parkes) u Australiji, a odatle u domove preko 600 miliona gledalaca u čitavom svetu. Divljenje i oduševljenje - to su bila osećanja svih nas. Divili smo se hrabrim astronautima koje je do tada pratila sreća, divili se i svima onima koji su obezbedili da tehnička sredstva i uređaji tako besprekorno funkcionišu, divili se onima iz Kontrolnog centra na Floridi koji su danonoćno bdili nad njima, pratili, primali i proveravali informacije sa modula i javljali potrebne instrukcije astronautima. Oduševljavali smo se uspehu nauke i tehnike i znanim i neznanim inženjerima i naučnicima koji su sve to proračunali, isplanirali i tako sigurno izveli sve faze leta. Ukratko, radovali smo se trijumfu nauke, znanja i hrabrosti[12].

Ali vratimo se astronautima. Kontrola iz Hjustona ih upozorava da modul ne stoji ”ravno”, već da je nagnut za 4 stepena. To je veoma važno. Osim što je govorilo o preciznosti uređaja kojima je LM bio opremljen i elektronskim telekomunikacijama koje takve podatke dostavljaju, nagib veći od 12 stepeni onemogućio bi pravilno funkcionisanje platforme za uzletanje, kada astronauti budu obavili posao i budu spremni da krenu ka ”Kolumbiji”. Komandant leta Armstrong je potvrdio tačnost podatka koji im je javljen.

Gledajući kroz okna, Armstrong i Oldrin su bili zadivljeni prizorom koji se prostirao pred njima. Primećuju i javljaju o odsustvu boja (”sve je nekako sivo”) i da ima dosta kamenja i naslaga meke prašine, rigolita, koja pokriva tlo. Astronauti još ne izlaze ”na teren”. Najpre, prema planu, iz predostrožnosti pripremaju sve uređaje i komande za slučaj da moraju brzo da napuste negostoljubivog domaćina - Mesec. Posle toga je stigla naredba da malo odahnu pre izlaska ”u šetnju” po Mesecu. Napetost je dostigla vrhunac.

a2

Kod nas su odmah nastali vicevi o tome ko je prvi stigao na Mesec. ”Pa još otkad’ Mujo, bolan, kuje konja po Mjesecu; kakav Armstrong i Oldrin!”

Kad je tog dana ”Igl” počeo da se spušta, od uzbuđenja su i naša srca kucala mnogo brže, a kako li je tek bilo astronautima! Kada je preuzeo komande za aluniranje, Armstrongovo srce je kucalo 110 puta u minutu; pre toga svega oko 70 otkucaja. Ali u trenutku kad je modul dodirunuo tlo, broj otkucaja je skočio na 156 i bilo je potrebno da prođe dobrih 45 minuta da bi mu puls pao na 90. Kad mu je kontrola saopštila te podatke, on je samo rekao: ”Pa naravno - bio bih zabrinut da je bilo drugačije.”

Dvadesetprvog jula u 02:56:15 UT (20. jula u 10:56:15 po američkom), otprilike 6,5 sati po sletanju, otvorila su se vrata na ”Orlu”, a astronauti su napeto isčekivali. Armstrong je četvoronoške ispuzao na platformu i počeo da silazi niz merdevine postavljene uz jednu nogu, polako, stepenik po stepenik do devetog, poslednjeg, stigavši do papučice stajnog trapa. Silazeći, otvorio je pregradu specijalnog prtljažnika sa strane modula (MESA) i aktivirao TV kameru. Uskoro su milioni gledalaca sa zebnjom mogli da prate kako jednom nogom proverava (opipavajući tlo) na šta će to stati. (Od uređaja na svojim grudima nije bio u stanju da vidi svoja stopala.) Onda je stao sa obe noge i rekao: ”Izgleda da neće biti problema”. Tako je napravio svoj mali, ali za čovečanstvo džinovski korak.

U slučaju da hitno moraju da napuste površinu, Armstrong je za svaki slučaj stavio jedan uzorak tla u džep na butini vasionskog odela, a zatim napravio i par snimaka LM da bi inženjeri na Zemlji mogli da procene stanje nakon sletanja. Oslobodio je i kameru i postavio je na planirani tronožac oko 12 metara od letilice. Posle 19 minuta za njim je sišao Oldrin[13]65. Jako oprezno su pravili prve korake da bi se uverili koliko je čvrsta podloga, a onda su ohrabreni počeli da poskakuju.

Potom su astronauti postavili EASEP (Early Apollo Scientific Experiment Package) - paket naučnih eksperimenata težak 48 kilograma, koji je sadržao jedan pasivni seizmički uređaj za automatsko emitovanje podataka o ”lunotresima” (PSE), laserski retro-reflektor (LRRR), uređaj koji će odbijati laserske zrake upućene sa Zemlje i na taj način veoma precizno izmeriti udaljenost Meseca, merač Sunčevog vetra (SWC), kamere i američku zastavu. Postavili su i jednu ”spomen-ploču” o prvom dolasku ljudi na Mesec na kojoj je pisalo:

”Ovde su ljudi sa planete Zemlje prvi kročili na Mesec, jula 1969. godine.

Došli smo u miru i u ime celog čovečanstva”.

(Malo nezgrapno i bez mašte sročeno).

Armstrong i Oldrin su ostavili i spomen-medalje koje su im poslale porodice nesrećno nastradalih kosmonauta Jurija Gagarina i Vladimira Komarova, a zatim i amblem misije ”Apola 1” kao uspomenu na svoje nastradale drugove, astronaute Grisoma, Vajta i Čafija. Bio je tu i potpis njihovog predsednika, Ričarda Niksona.

Astronauti su imali pune ruke posla. Uz pomoć specijalnih hvataljki, sakupljali su uzorke kamenja u teflonske vrećice i odnosili do modula. Armstrong obaveštava da ga teren na Mesecu podseća na neke pustinje u SAD, a Oldrin da je površina pokrivena veoma mekom prašinom, nalik puderu, koja je prilično klizava.

Izjavljuje da svaki pokret moraju da planiraju pet ili šest koraka unapred, i da prelazak sa osunčane strane u senku ne uzrokuje promenu temperature u skafanderima, itd. Iz Hjustona pažljivo prate svaki njihov korak i neprekidno su u radio-vezi. Astronauti ”sa lica mesta” javljaju da je predeo sumoran, sivkast i žutomrk. Nebo je crno. Kontrolni centar im prenosi savet geologa da ponesu sa sobom što više Mesečevog materijala.

Zabrinuti lekari šifrovano upozoravaju Nila da mora da se odmori, jer stižu upozorenja o njegovoj superaktivnosti. Ipak, kada se stanje normalizovalo, dozvolili su da se vreme na površini (EVA) produži za još 15 minuta.

Vreme munjevito prolazi i astronauti treba da se spreme za povratak. Nipošto ne smeju da prekorače predviđeno vreme. Za njih je ovo poslednji voz - drugoga nema po redu vožnje. Dva sata EVA je prošlo i moraju da pohitaju ”u voz” koji će da ih odvesti kući.

Oldrin ulazi prvi, a 10 minuta nakon toga ulazi i Armstrong, utovarajući filmove i dva džaka sa Mesečevim kamenjem kao svoj prtljag, pošto ovoga puta drugih kofera nema. Bilo je već 05:11:13 UT. Boravili su dva sata, 36 minut i 20 sekundi na Mesecu, na otvorenom prostoru, 2,5 duga i preduga časa, prevalivši ukupno oko 250 metara. Nezaboravna dva ipo sata, pred očima celoga sveta, koji ih je napregnuto gledao posredstvom TV i od sveg srca im želeo srećan povratak.

Kada su zauzeli svoja mesta u LM, prikopčali su skafandere na napajanje kiseonikom iz glavnog rezervoara, pa tek onda skinuli skoro ispražnjene rezervoare s leđa, kao i obuću koju su nosili po Mesecu. Povremeno su gledali na svoje blago - kontejnere sa oko 21,7 kilograma kamenja: biće to prvi uzorci tla sa nekog drugog nebeskog tela donešeni na Zemlju[14].

Ono što je po programu bilo planirano izvršili su i čekali su samo onaj predviđeni trenutak kada će upaliti motor i ”dati gas” ”Orlu” da poleti. Hjuston im je dao sedam sati odmora, ali ih je pre toga čekalo pospremanje uzoraka i izbacivanje suvišne opreme[15]67. ”Spavali” su u odelima - ”Baz” na podu, a Armstrong na oplati motora za uzletanje, ali to je više bilo mučenje - Oldrin je odspavao svega sata, dok Armstrong nije uopšte. Posle su pričali da im je u modulu bilo bučno i da im je smetalo sunce, a u skafanderima hladno i vlažno, te da su jedva čekali da ih skinu. To je bio razlog da se već od sledeće misije u svaku kabinu letilice ubace grejači i viseće ležaljke. (I pored toga, sve do ”Apola 15” niko nije stvarno spavao na Mesecu.)

Interesantno je da je tom prilikom Oldrin slučajno slomio električni osigurač koji je napajao strujom glavni motor. U početku, svi su bili zabrinuti, jer je to potencijalno moglo da izazove komplikacije prilikom paljenja motora i u krajnjem slučaju ugrozi živote astronauta. Ipak, prekidač su aktivirali vrhom flomastera, i sve je ispalo kako treba.

Od početka misije prošlo je bezmalo 124,5 sati. U 17 časova i 54 minuta (po Griniču) 21. jula, posle 21 sat i 36 minuta provedenih na Mesecu, gornji stepen LM, veličine 4,27x3,54 metara i težine 4,5 tone, je uzleteo. Predviđeno je da motor prvo radi 7 minuta i 14 sekundi i prvo vertikalno podigne modul brzinom od 55 km/h na visinu od 75 metara, a da tek potom krene punom snagom u ”lov” na putanju na kojoj ih čeka Kolins. Sve je obavljeno s neverovatnom preciznošću i u propisano vreme, s unapred proračunatom snagom potiska.

Sve što je do tada viđeno bilo je manje uzbudljivo od ovog trenutka. Bilo kakva greška u ovoj fazi dovela bi u pitanje živote dvojice astronauta. Niti je bilo moguće, niti je programom bilo predviđeno bilo kakvo njihovo spašavanje. I oni sami su sve to znali, a ipak su hrabro pošli u pustolovinu. Ali sve je funkcionisalo i mi svi koji smo to pratili, radovali smo se iskreno i iz dna duše. Kada se gornji deo ”Orla” podigao na visinu od oko 16 kilometara i dosegao predviđenu putanju, svi smo odahnuli, jer je otklonjena, tako smo bar mi mislili, najveća opasnost koja im se mogla desiti. Sada bi Kolins iz KSM mogao da im pritekne u po- moć, ukoliko bi se bespomoćno vrteli oko Meseca.

Putanja u koju je gornji stepen LM ušao (platforma s nogarima je ostala na površini), predstavljala je pomoćno ”parkiralište” (slična onoj kao kod spuštanja). Brzina modula je bila 6.649 km/h (1.847 m/s). Prva faza povratka je uspešno završena i nastupala je sledeća. Oldrin je ”dao oganj” motoru da ubrza ”Orla” i izvede ga na višu putanju. Sve se odvijalo po kontrolisanom programu elektron- skih računara. Modul se konačno spojio sa ”Kolumbijom” u 21:34:00 časova. Dva astronauta prelaze iz skučenog lunarnog modula u KSM kod Kolinsa i prenose dragocene torbe sa Mesečevim kamenjem i filmovima koje treba vratiti na Zemlju. Zatvaraju se hermetička vrata i LM se odvaja od ”Kolumbije”, ostavljen da plovi prepušten zakonima gravitacije[16]. Prošlo je tačno 11 sati od uzletanja s Mesečeve površine, a čitavih 130,5 od kako su hrabri astronauti pošli sa Floride.

I za to razdvajanje je ostavljeno nešto rezervnog vremena, tako da su moduli još neko vreme ”plovili” zajedno, a onda, 22. jula u 04:54:42 UT, trojica astronauta su upalila glavni aerozinski motor SM u trajanju od samo 2 minuta i 29 sekundi, ali je i to bilo dovoljno da se oslobode privlačne sile Meseca i najzad upute ka majci Zemlji. ”Kolumbija” je dobila dodatno ubrzanje od 3,6 km/s, mada joj je bilo dovoljno i 2,38 km/s da bi se otrgla od postojeće gravitacije. Brzinom, dakle, od oko 11.000 km/h, u sto trideset petom satu od lansiranja, hrabra trojka kreće bezvazdušnim prostranstvom natrag ka Zemlji, a sve to se dešava s one, nama nevidljive stane Meseca. Od celokupne mase divovskog ”Saturna V” od skoro 3.000 tona, kući se vraćao samo deseti deo.

KSM je ušao na unapred predviđenu trajektoriju i komanda sa Zemlje određuje astronautima nešto duži odmor, dok automatski uređaji funkcionišu besprekorno, pod budnim okom inženjera i u to vreme moćnih elektronskih računara sa Zemlje. Tek 40 minuta pre sletanja konačno su aktivirani uređaji za razdvajanje servisnog i komandnog modula.

U teoriji, razrađivane su dve mogućnosti prizemljenja. Jedna je bila da KM najpre uđe na putanju oko Zemlje pa da zatim krene paraboličnom putanjom ka Zemlji - to je bio skuplji način. Druga mogućnost je bila da modul s astronautima odmah uđe pod određenim uglom u Zemljinu atmosferu i direktnom putanjom nastavi sa spuštanjem.

Izbor je pao na ovaj drugi, direktni način prizemljenja. Ali ni tu nije sve jednostavno - naprotiv. Ako bi ugao bio veći od proračunatog, došlo bi do takvog trenja s atmosferom da bi zagrevanje prosto probilo toplotni omotač i izgorelo modul i ljude, kao što se to dešava i meteoritima koji zaparaju našu atmosferu. Ako bi pak ugao ulaska u atmosferu bio suviše mali, modul bi jednostavno mogao da se odbije od gustih slojeva atmosfere i bude odbačen u kosmos, u nepovrat, jer bi se zalihe kiseonika uveliko potrošile pre nego što bi mogla da stigne eventualna tehnička pomoć sa Zemlje.

Da bi mogao da izdrži veoma visoku temperaturu, komandni modul je bio zaštićen toplotnim štitom od specijalnog vatrostalnog materijala težak 848 kilograma. Topeći se i isparavajući sloj po sloj, uspešno je odvodio nastalu toplotu.

Na visini od oko 121.920 metara i pri brzini dvaput većoj od puščanog metka počeo je ulazak u atmosferu. Astronauti su bili vezani i posle dugo vremena iskusili su gvozdeni zagrljaj majčice Zemlje - pri spuštanju su bili izloženi opterećenju od 6,35 G. Kada su na 7.300 metara visine četiri punjenja komprimovanog gasa odbacila termički štit, automatski su izbačena dva stabilizaciona padobrana koji su usporili modul na 200 km/h. Na pola puta do zemlje oni su odbačeni, a otvorene su tri velike kupole glavnog padobrana, koje su usporile dragoceni teret na svega 9,5 metra u sekundi (34 km/h).

”Apolo 11” se neverovatnom preciznošću spustio na površinu Tihog okeana, 2.660 kilometara istočno od ostrva Vejk (Wake), ili 380 kilometara od Džonstonovog atola, gde ga je očekivao i pokupio američki nosač aviona ”USS Hornef ’. Od lansiranja iz Kejp Kenedija do prizemljenja na okeansku površinu prošlo je 195 časova, 18 minuta i 35 sekundi; astronauti su stigli na Zemlju 24. jula 1969. godine u 16:50:35 UT (17:50 po našem vremenu). Pola sata nakon spuštanja, astronauti su helikopterom hitno preneti u sobu za karantin[17], gde ih je čekao predsednik Nikson i lično im čestitao na istorijskom poduhvatu.

Tako je završeno najuzbudljivije putovanje u ljudskoj istoriji, s kojim je otpo- čela nova epoha u istraživanju i osvajanju kosmosa, postavši ubedljiv dokaz šta čovek može da smisli i sprovede u delo.

Danas se herojski komandni modul ”Apola 11” čuva u Državnom vazduho- plovnom i svemirskom muzeju u Vašingtonu, a u jednom hjustonskom parku (”Tranquility Park”) od 1978. godine se nalazi replika prvog otiska čovekovog stopala na drugom nebeskom telu[18].

a3
Tito u Nasi 1971. Posle nek kažu da nije bio faca!

a4

Tito prima posadu sa Meseca 1969. rukuje se sa Kolinsom, iza kojeg je Oldrin, dok je tamo, kraj zida, Armstrong. Njihove supruge se rukuju s Jovankom. Obratiti pažnju na ugao kičme našeg predsednika i ugao kičme američkog general-majora avijacije. Tada se znao red i protokol a naša zemlja je bila poštovana.

a5
Kaže da je slika nastala 25. decembra 2015. u beogradskom Muzeju Jugoslovenske istorije i da prikazuje komadić Meseca koji je Nil Armstrong poklonio Josipu Brozu u ime predsednika SAD, Niksona. I naša zastava je bila na Mesecu! Šta li je s tim kamenjem ... „da mi je znati sa kim sada spava, ne bi mu glava...“

P.S.

Svako ko mi se javi lako može jeftino da dođe do iscrpne knjige – zapravo male enciklopedije – u kojoj kosmos obuhvata samo jedan deo.

 

[1] Po podacima iz ”Claude Laufteur’s Spacecraft Encyclopedie”, od ovog ukupnog broja, 735 letilica su lansirale SAD, 402 SSSR, 15 Evropa, 3 Japan, 2 Kanada, 1 Australija. Tu se računa i 9 komercijalnih, telekomunikacionih i 4 amaterska (OSCAR). Od ovog broja, samo 34% (394) je bilo civilno.

[2] Armstrong bio je kapetan ”Džeminija 8”, lansiranog 16 III 1966. godine; Oldrin je leteo u ”Džeminiju 12”, lansiranom 11 XI 1966. godine, poslednjoj letilici iz tog programa; Kolins je bio kopilot u ”Džeminiju 10” koji je lansiran 18 VII 1966. godine, i koji se sastao u kosmosu sa bespi- lotnom letilicom tipa ”Agena”. Prva dvojica su bili članovi rezervne posade na ”Apolu 8”, a Kolins je zbog operacije diskusa 5 meseci pred lansiranje ”Apola 8” bio zamenjen Lovelom. Sada su Anders i Lovel bili njima ”backup” posada.

  Sva trojica astronauta su rođena 1930. godine.

  Da kažemo da je Senat te 1969. fiskalne godine za ”National Aeronautics and Space Administration” (NASA) odobrio tadašnjih $4,253 milijarde. (Uporediti sa $4,171, $5,093, $5,933, $5,426 i $4,724 mld. za fiskalne godine 1964-68. godinu. Vidi se da je 1969. godine bilo za 24% manje novca nego 1965. godine. Zato su programi za istraživanje planeta skresani za 50%.)

  Do 1970. godine program ”Apolo” je koštao poreznike SAD fantastičnih $23 milijarde, od čega je 74 otišla na ”Saturn V”. Visoki troškovi su bili glavni razlog otkazivanja ”Apolo” programa; predstavljali su 0,5% godišnjeg nacionalnog dohotka (Ministarstvo odbrane je tada dobijalo godišnje oko $65 milijardi.)

[3] Vodeći centar NASA-e za pogon, spoljne tankove, trening posada, dizajn i konstrukciju, kompjutere, mreže i informacioni menadžment. Izrastao je iz vojnih postrojenja, koja je 1960. g

  Ajzenhauer predao novoformiranoj NASA-i. To je postala civilna baza za dr Fon Brauna i njegov nemački tim raketnih naučnika i konstruktora.

  Tu su otpočele prve probe raketa ”Hermes” (koja je lansirala satelit ”Eksplorer I”), prepravljenih balističkih raketa ”Redstone”, koje su nosile program ”Merkjuri”, rakete tipa ”Juno” i ”Atlas”, koje su podržavale programe ”Merkjuri” i ”Džemini”, rakete ”Titan”, koje su takođe korišćene u programu ”Džemini”, rakete serije ”Saturn”, koje su korišćene u programima ”Apolo” i ”Skajlab”, bustere za ”Spejs šatlove” i seriju ”Delta”, koje se koriste za razne satelite i misije ”Mars”.

  Centar nosi ime velikog generala i vojni šef Glavnog štaba Amerike u II sv. ratu, Džordža Maršala (George C. Marshall, 1880-59). Posle rata je bio ambasador u Kini a nakon toga Državni sekretar i Ministar odbrane SAD.

[4] Prvi stepen rakete napravila je kompanija ”Boeing Co.” u Nju Orleansu. Imao je prečnik od 10,06 metra i visinu 42,06 metra. Težina praznog je 137,44, a punog 2.213,97 tona. U posebnim tankovima prvog stepena bilo je oko 1.426 tona oksidatora, tečnog kiseonika (LOX), ohlađenog na -182,7°C, koji je ubrizgavan u 5 motora brzinom od 95 tona u minuti.

  Kao raketno gorivo je korišćen RP-1, vrsta kerozina (oko 770.000 litara), koji je kroz 10 cevi snabdevao motore količinom od oko 7 tona u sekundi. Iz rezervoara koji su se nalazili ispod onih sa oksidatorom, gorivo je potiskivano helijumom pod pritiskom, koji se nalazio u posebnom rezer- voaru između ova dva.

  Sami motori F-1 napravljeni su u ”North American Rockwell Corp.”, u Rocketdyne Div. Canoga Parku, u Kaliforniji. Svaki je bio visok 5,79 i širok 3,76 metara, a na nivou mora je ostvarivao potisak od 680,39 tona. Za ovu (i sledeće misije) motori su bili pojačani na 690,36 tona. Predviđeno je da rade oko 150 sekundi.

[5] To je tačka u kojoj je aerodinamički pritisak na letilicu najveći, pa je i opasnost po letilicu najveća. Tek posle te tačke motori rade u najjačem režimu.

[6] Nastavivši da se penje do nekih 110 kilometara, na kraju će ipak pasti u Atlanski okean, 9 minuta nakon lansiranja, na oko 340 kilometara od mesta lansiranja.

[7] Drugi stepen rakete je napravljen u ”North American Aviationu”. Imao je prečnik od 10,06 m i visinu 24,87 m. Težina praznog je 43,09 tone, a punog 470,37 tona. Nosi 984.000 litara goriva LH2 (tečni vodonik) ohlađenog na -253°C i 315.000 litara LOX (tečni kiseonik) ohlađenog na -183°C i pod pritiskom od 2,55 bara. Oko 97% težine S-II čini gorivo. Oplata je urađena od aluminijumske legure sa izolacijom, koja treba da izdrži razliku od preko 260 stepeni između goriva i spoljnog vazduha.

  Motori J-2 su pravljeni u ”North American Rockwell Corp.”, Kalifornija. Imali su visinu od 3,38 m, širinu od 2,04 m i potisak od 104,22 tone svaki. Raspoređeni su na isti način kao i motori prvog stepena.

[8]  Treći stepen rakete je napravljen u ”Douglas Aircraft Co.”. Imao je prečnik od 6,604 i visinu 17,86 metara Težina praznog je bila 15,24 tone, a punog 120,47 tona. Oko % zapremine rezervoara (koji je bio podeljen) činili su LH2 (tečni vodonik), a 3 LOX (tečni kiseonik). Predviđeno je da prvo uključivanje traje oko 2,75 minuta i da se postigne brzina od oko 28.160 km/h, a drugo oko 5,5 minuta i da se postigne oko 39.420 km/h.

[9] Ovi kompjuteri su bili prvi koji su koristili integralna kola (IC). Prve verzije su imale 4.100 IC. RAM memorija je bila 4K, a ROM 32K. Brzina je bila 12 mikrosekundi. Softver je bio pisan na jednostavnom AGS sistemskom jeziku.

  Čitav sistem su projektovali inženjeri iz laboratorije ”MIT Instrumentation”.

[10] Upravo tada su im javili da je zajednički let LM i KSM u orbiti trajao 4 sekunde duže nego što je bilo planirano. To je izazvalo takvu promenu trajektorije za spuštanje da bi modul bio odnešen miljama zapadnije od planirane lokacije. AGC na LM se odmah oglasio višestrukim ”programskim alarmima”. U Hjustonu je zavladala nedoumica, ali je mladi kontrolor po imenu Stiv Bejlz (Steve Bales) obavestio direktora leta da je i pored toga sve bezbedno i da treba nastaviti sa procedurom spuštanja.

  Ispostavilo se da je bio u pravu (kompjuter je bio mali a podatake previše, i jednostavno je bio preopterećen), a kada su astronauti nadleteli ono mesto predviđeno za aluniranje, videli su da je tlo prekriveno krupnim stenama i kraterima. Armstrong je sletanje izveo ručno. Na kraju je u rezervoarima ostalo goriva još za nepunih 20 s leta. Ve ć u sledećoj misiji rezervoari su ”pojačani”.

  Po okončanju misije, mladi Stiv je za svoju stručnu procenu i hladnokrvnu odluku dobio najvišu predsedničku medalju i unapređenje.

[11] Zbog toga što su astronauti promenili predviđeno mesto sletanja, niko na Zemlji nije znao tačnu lokaciju sletanja sve dok Armstrong nije postavio lasersko ogledalo na površinu Meseca. Kolins iz orbite nikad nije uspeo da pronađe njihovo tačno mesto baze u Moru tišine.

[12] Naša televizija je preuzimala TV signal od Zapadnih Nemaca. Oni su ga, opet, posredstvom velike radio-antene preuzimali preko satelita iznad Indijskog okeana direktno od Australijanaca, tako da smo svi mi dobrih pola sekunde ranije videli kako Armstrong staje na površinu od Amerikanaca, a samo 1,8 sekundi pošto je to stvarno i uradio.

[13] Ako je Armstrong bio prvi čovek koji je stao nogom na Mesec, prvi koji je piškio na Mesecu bio je Oldrin - čim je stupio na tlo, obavio je ”to” u skafanderu, u posebnu bočicu predviđenu za takve slučajeve, pred milionima TV gledalaca. Naravno da to tada niko nije znao.

[14] Po ovom pitanju Sovjeti su potpuno podbacili, i evidentno je da polako ispadaju iz velike trke. Oni će prve uzorke doneti tek 15 meseci kasnije - ”Luna 16” će doneti jedva stotinjak grama, a u ostale dve misije još dvaput toliko. Premalo za jednu silu...

[15] To je bila jedna ”Hasselblad” kamera, njihovi rančevi sa sistemima za snabdevanje kiseonikom i opremom za održavanje života dok su bili van lunarnog modula (PLSS), čizme koje su imali prilikom šetnje po Mesecu, alat, pa čak i vrećice sa urinom. Cilj je bio olakšati letilicu što je više moguće da bi lakše uzletela.

[16] Njegova sudbina je de facto nepoznata, ali se logično pretpostavlja da je posle 1-4 meseca udario u Mesečevu površinu, ali kako obaveštava NASA, negde na ”nepoznatol lokaciji”. Pred lansiranje ”Apola 12” javljeno je da je modul još uvek u orbiti.

  Na Mesecu su namerno završili uzletni delovi lunarnih modula ”Apolo” misija 12, 14, 15, 16 i 17; u Zemljinoj atmosferi su izgoreli uzletni delovi iz misija 5, 9 i 13; deo LM iz ekspedicije 11 ostao je u orbiti oko Meseca (i tek kasnije pao na površinu); jedino je deo LM-4 ”Snoopy” iz misije ”Apolo 10” nedirnut poslat u heliocentričnu orbitu.

[17] Zbog straha od eventualnih patogenih mikroorganizama koje su mogli da donesu sa Meseca, astronauti su bili u višekratnom preventivnom karantinu sve do 13. avgusta 1969. godine. Tek nakon toga su mogli da podele radost sa publikom u brojnim paradama širom Amerike.

[18] Iste godine hrabri astronauti su sa suprugama posetili i našu zemlju. Na ulicama Beograda spontano su ih pozdravile desetine hiljada razdraganih stanovnika, a predsednik Tito ih je pozvao na razgovor i ručak i odlikovao najvišim državnim odlikovanjima.

APOLLO 11

Teorija zavjere: Jesmo li bili na Mjesecu?

Sletanje na Mesec nije bilo moguće lažirati

 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari   

drago
+2 #3 drago 16-07-2017 17:58
#1 Marino šta da ti kažem sem - u pravu si. Blamaža živa I za državu I za narod I za buduća pokolenja...

#2 Hvala Alene.
Pošalji bar sliku ako ne uspeš kamen
Prijavi administratoru
Alen Slavica
0 #2 Alen Slavica 16-07-2017 16:41
Obavezno posetiti ! :roll:
Kamen sa Meseca i zastava Jugoslavije su u Rijeci.
U toku je izložba "Povratak na Mesec"

Mesto održavanja izložbe je
Pomorski i povijesni muzej Hrvatskog primorja Rijeka
Prijavi administratoru
marino1
+2 #1 marino1 16-07-2017 12:59
da, govor tijela sve govori...(mogao bih jos pisati o tome ali bolje da ne, al nemogu izdrzat da ne napisem dopunu)
danas su nasi-vasi-njiho vi "drzavnici" sretni kad ih na margini nekog nebitnog dogadjanja nesluzbeno na 15 sekundi primi neki podtajnik zamjenice šestorangiranog cinovnika i klanjaju im se ko da su boga vidjeli...danas neznamo ni ofarbat avione a nekad smo ih gradili, nemamo niti IDEJU a kamo li nesto drugo...sramota za drzave nastale raspadom jugoslavije da su u svemirskom programu vise napravili ljudi koji suradjuju sa AM nego svi nasi-vasi-njiho vi politicari zajedno...uziva m citajuci ovakve tekstove ali me istovremeno i sramota jer zivimo u XIX vijeku a prije pola vijeka bili smo u trendu
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži