Astronautika: istorija

Jedna od malih misterija sovjetskog lunarnog programa jeste objašnjenje zbog čega nije bilo više sondi koje su mogle da šalju fotografije sa lunarne površine u visokoj rezoluciji. Konkretno, zašto nije bilo više sondi iz porodice “Je-7” (na ruskom “E-7”), serije brodova čiji zadatak je bio da slikaju površinu Meseca sa orbite. Nažalost, danas je vrlo malo informacija dostupno o toj zaboravljenoj seriji brodova.

zb1

Mesečeva sonda „Je-7“.

Ali hajde da malo začeprkamo i pogledamoi kako se ovaj projekat uklapa u istoriju. Početkom 1958. godine konstruktori Mihail Kladvijevič Tihonravov (1900-1974) i Gleb Jurjevič Maksimov (1926-2001) su počeli da pod rukovodstvom Sergeja Koroljeva u biroima OKB-1 prave prve istraživačke lunarne planove. Planovi su se kasnije menjali, ali u početku su podrazumevali nekoliko porodica aparata, svaku sa različitim ciljevima, koje su kao šifrovanu oznaku dobile slovo „E“ (na ruskom se izgovara kao „Je“.)

Serija sondi „E-1“ je trebala da se sudari sa Mesecom i služila je za proučavanje kosmosa van Zemljine niske orbite, kao i proveru tehnologije koja će navoditi brodove do našeg satelita. Između 1958. i 1959. lansirano je šest sondi tipa „E-1“ i „E-1A“, od kojih su samo dve došle do Meseca ili udarile o njega („Луна 1“ i Луна 2“). Serija „E-2“ i „E-3“ je služila zarad fotografisanja dalje strane Meseca i u periodu između 1959. 1960. lansirana su tri broda, ali je samo jedna, „E-2A#1“ („Луна 3“) postigla svoj cilj.

Ekstravagantna serija „E-4“, teška oko 400 kg, trebalo je da ponese nuklearne sprave na lunarnu površinu, dok su „E-5“ trebale da uđu u orbitu oko Meseca. Oba projekta su zbog političkih i tehničkih problema kasnije otkazana, pre nego što su i dovršena. Zbog toga su bile dodate serije „E-6“ i „E-7“. Namera je bila da „E-6“ meko slete na Mesec. SSSR je između 1963. 1966. lansirao 13 sondi tipa „E-6“ i „E-6M“, ali samo su dve postigle ciljeve („Луна 9“ i „Луна 13“). „E-7“ su trebale da fotografišu površinu Meseca sa orbite, sa ciljem planiranja u budućnosti još složenijih misija, kao što su „E-8“ (sa „Луноходима“) i „E-8-5“ (uzimanje uzoraka tla).

zb2

Pripreme za lansiranje prve sonde na Mesec. Štampa ju je prozvala „Mašta(rus. Мечта) ili
jednostavno „kosmička raketa“.

Program „E-7“ je trebalo da bude politički i vojni odgovor SSSR-a na Nasinu seriju „Lunar Orbitera“, dizajniranu da kompletno kartografiše Mesečevu površinu (između 1966. i 1967. NASA je lansirala pet ovih letilica). Kao i „Lunar Orbiteri“, i “E-7“ su trebali da pribave slike visoke rezolucije mogućih lokacija za prvo sletanja ljudskih posada. Koroljev je zamislio „E-7“ kao veoma ambiciozne sonde za ono vreme. Imale bi televizijske kamere prikačene na teleskope radi fotografisanja površine, ali za razliku od serije „E-2“ i „E-3“, pa čak i „Lunar Orbitera“, koji su koristili kamere sa hemijskim filmovima koji su potom bili skenirani i faksimilom slati na Zemlju, „E-7“ su koristile isključivo elektronski format.

zb3

Neke od sovjetskih lunarnih sondi.

Rezolucija sondi „E-7“ bila je između 15 i 150 metara, karakteristika uporediva sa „Lunar Orbiterima“ (sa prosečnom rezolucijom od 2 do 60 metara). Pored toga, mogle su da na pojedinim mestima mere visinu lunarnog reljefa sa rezolucijom od svega 0,5 metara. Sonde su pri lansiranu bile teške oko 1.500 kg, od čega je u Mesečevu orbitu stizalo oko 1.100 kg (radi poređenja, „Lunar Orbiteri“ su bili teški jedva 385 kg). Težina optičkih sistema iznosila je 250 kg. Zadatke su obavljale sa orbita visine 200-300 km × 400-3.000 km a radni vek im je procenjivan na jedan do dva meseca. Energiju su im obezbeđivala dva solarna panela neobičnog oblika koji veoma podsećaju na panele koje trenutno podesuju „Orbitalovi“ brodovi Cygnus. Pogonski sistem je bio baziran na onom koji su koristile sonde „E-6“ predviđene za sletanje na površinu.

Kao što se vidi, projekat „E-7“ je bio logičan korak u SSSR-ovom lunarnom programu i ključni elemenat u još ambicioznijim misijama kao što je prikupljanje uzoraka ili misije sa ljudskim posadama. Međutim, sonde „E-7“ nikad nisu videle svetlost dana. 1965. godine, nakon neslavnog niza od jedanaest neuspeha letilica „E-6“ za 6 godina, Sergej Koroljev je shvatio da je njegov konstruktorski biro opterećen sa previše projekata te je odlučio da celokupan bespilotni program ustupi Lavočkinovom birou OKB-301 kojim je rukovodio gwnijalac Georgi Nikolajevič Babakin (odluka koju je predložila i podržala Akademija nauka SSSR-a na čelu sa dr Mtislavom Keldišom).

Ali Babakinov tim je imao malo iskustva sa kosmičkim brodovima a sada je dobio kratak rok da adaptira desetine brodova konstruisanih za proučavanje Meseca, Venere i Marsa. Serija „E-7“ je bila previše ambiciozna – i skupa – da bi bila spremna do kraja šezdesetih godina. SSSR je želeo da zbog sledećih misija što pre pošalje orbitere na Mesec i, usput, bar donekle parira Nasinim „Lunar Orbiterima“. Babakinov biro je odlučio da otkaže „E-7“ i konstruiše orbiter zasnivan na elementima proverenih sondi „E-6“. Dizaj je bio toliko jednostavan da su Babakinovi inženjeri završili posao za samo 25 dana. Nova serija je nazvana „E-6S“ („S“ je is ruske reči спутник, satelit), a marta 1966. Lavočkin je uspeo da jednu od tih sondi, „Луну 10[1], smesti u Mesečevu orbitu i tako postane prvi ljudski artefakt u lunarnoj orbiti u istoriji, pretekavši američke „Lunar Orbitere“.

zb4

Poređenje sonde „E-6S“ koja je obišla Mesec i sonde „E-.6M“ za sletanje.

Nažalost serija „E-6S“ nije bila opremljena kamerama, tako da nije mogla da zameni otkazane „E-7“. Da bi rešio taj problem, Babakin je napravio seriju „E-6LF“ (lunarno fotografisanje), od kojih su 1966. godine lansirane dve kopije („Луна 11“ i „Луна 12“). Nažalost, samo je „Luna 12“ uspela da pošalje oko 80 fotografija površine, preslabog kvaliteta da bi mogle da bilw iskorišćene za planiranje sledećih misija.

zb5

Jedna od slika sa „Lune 12“. Rezolucija 15-20 m/px.

 zb6

„Luna 12“ je bila teška 1.620 kg. Donji kons je kočioni motor. Misija je trajala 89 dana.

Nedostatak fotografija Mesečeve površine visoke rezolucije naterali su glavešine sovjetskog kosmičkog programa, koji su težili misijama koje će šokurati javnost, da dignu ruke od ove serije. Početkom sedamdesetih, Babakinov biro[2] je osmislio potpuno novu seriju orbitera za fotografisanje površine, ali ponovo, nije se radilo o novom dizajnu već o jednostavnoj adaptaciji postojećih resursa. Konkretno, Babakin je iskoristio sonde „E-8“ koje su u međuvremenu ponele „Lunohode“ na Mesec i transformisao ih u orbitere, tako da se može reći da su novi brodovi u osnovi bile sonde „E-8“ sa „Lunohodima“ bez točkova, prikačenim na šasiju brodova. Nova serija, nazvana „E-8LS“, imala je samo dve jediinice, „Луну 19“ i „Луну 22“, koja su 1971. i 1974. godine lansirana raketama „Proton-K“. Iako su obe sonde poslale dovoljno fotografija, njihova količina i kvalitet su bili prilično ispod onih koje su slali „Lunar Orbiteri“ ili koje su pravile letilice serije „E-7“. Uz to, „E-8LS“ su bile letilice teške preko pet tona (s druge strane ne smemo da zaboravimo na Koroljevljeve sonde „Зонд 3, 6, 7 i 8“ koje su poslale nekoliko vrlo kvalitetnih slika Meseca, mada slabe rezolucije.)

zb7

Slika Meseca koju je napravila „Luna 19“.

 zb8

Panorama „Lune 22“. 

zb9 zb10 

Automatska sonda „E-8LS“.

 zb11

Fotografija koju je napravio „Zond 8“, tj. brod 7K-Л1 iz lunarnog programa sa posadom „Л-1“.

Nakon otkazivanja daljih „Apollovih“ lunarnih letova, i SSSR je izgubio interesovanje za istraživanje Meseca te više nije lansirao orbitere. Ipak, Lavočkin je rešio da 1976. godine napravi novo pokoljenje lunarnih sondi (rus. АЛС – автоматических лунных станций). Među njima su se isticali ME8-1K[3], orbiteri koji su trebali da fotografišu lunarnu površinu koristeći hemijske filmove koji bi se razvijali na licu mesta i na kraju misije slati na Zemlju u specijalnim kapsulama.

zb12a

Lunarni orbiter „ME8-1K“ za automatsko fotografisanje Meseca i čije slike su kapsulom slate na Zemlju. Kapsiula je pod brojem 1, 2 je instrumentni blok, 3 je korektivno-kočioni modul i 4 astroblok. Po projektu, trebalo je da bude težak bezmalo 7 tona, a da na Mesec stigne preko 2,5 tone od čega bi polovina bila korisni funkcionalni teret.

 zb12

Lavičkinova sonda „UMVL 1L“ (rus. УМВЛ - Унифицированные космические комплексы для исследования Марса, Венеры и Луны) Radni vek ima je bio godinu dana, a nosile su 305 kg instrumenata.

Ovaj zanimljivi ali nezgrapni dizajn je 1982. zamenjen od strane serije „UMVL 1L“, porodice bazirane na novoj seriji „UMVL“ brodova za proučavanje Marsa (misije „Фобос 1“ „Фобос 2“) i Venere. „UMVL 1L“ su trebali da nose digitalne kamere i, konačno, da njima SSSR dobije lunarne orbitere sposobne da naprave kvalitetne slike sa visine. Ali nije bilo sreće. Sovjetski Savez je nestao pre nego što je projekat ušao u fazu realizacije. Kao rezultat, SSSR nikad nije uspeo da ostvari lunarni istraživački program čije bi sonde bile u stanju da fotografišu celokupnu Mesečevu površinu u visokoj rezoluciji.

zb13

Zemlja slikana sa Meseca sondom „Zond 7“, prepravljenim brodom „Sojuz“ programa „7K-L1“.


[1] Letilicaje posedovala set oscilatora koji su bili programirani da reprodukuju tonove „Internacionale“, a prenosio je uživo 23. Kongres komunističke partije SSSR-a.

[2] Da podesetim: ovaj biro je 1945. osnovao slavni konstruktor Semjon Lavočkin i postao gl. konstruktor. Prethodno je radio avione, mlaznjake i projektile. Kad je umro, na čelo biroa OKB-301 je došao V. Ćelomej i fuzionisao se 1962. sa OKB-52. Ko ne zna, da kažem da je skoro sve što je od sovjeta poletele ili stiglo na Mesec, Veneru ili Mars bilo iz ovog Lavočkinovog biroa. Pa čak sonde „VeGa“ koje su posetile Halejevi kometu i nesrećnii „Fobos-grunt“ ...

[3] „M“ je od „modifikovan“.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook