- ZATIRANJE NULTE SRBIJE -

Da je od Srbije ostao samo geografski pojam postalo je jasno već 1990, kada je počelo prekrajanje granica unutar Jugoslavije. Posle raznih osamostaljenja, otcepljenja, spajanja i razdvajanja, Srbija je ostala bez jasno definisanih granica. No to je, nažalost, manji deo problema sa kojima se bivši entitet koji se zvao Srbija, suočava poslednjih decenija. Ovde ćemo se pozabaviti jednim drugim, internim cepanjem unutar nominalnih državnih granica, raslojavanjem antropološkog, političkog i kulturnog bića. Raslojavanje po prva dva parmetra, koja se praktično podudaraju, već je dobilo pravo gradjanstva u našoj političkoj litraturi i danas se javno govori o "dve Srbije", bez obzira da li svako pod time podrazueva iste stvari. Nas će, medjutim, ove interesovti treći aspekt, ukidnje autohtonog kulturnog bića Srbije, koje se odvija pred našim očima, korak po korak, a da se niko do sada nije ozbiljnije osvrnuo na ovaj fenomen.

Prof. Petar Grujić je ovaj članak svojevremeno poslao časopisu Republika, međutim urednik Republike ga nije objavio.

Ovde neće biti reči o stereotipima tipa kultura, subkultura, ruralna i urbana kultura, popkultura isl., koji su već odavno izrabljeni. Govorićemo radije o onim atacima na osnovu kulture srbijanskog društva, temeljima koji su gradjeni za poslednja dva veka i koji se pred našim očima urušavaju, odnosno tonu sve dublje u mulj trivijalnosti, populizma, površnosti, komercijalizacije, svega onoga čega su se naši preci donedavno uspešno ratosiljavali. Umesto nekog teorijskog diskursa, zadovoljićemo se ovde sa nekoliko ilustrativnih primere gašenja onih kulturnih institucija koje čine civilizacijsko jezgro svakog modernog društva.

Kulture Istoka

Devetnajesti vek bio je svedok evropskog "otkrivanja" Istoka, kako se može videti sa uplivom kojim je istočnjačka kultura počela da prodire u našu evrocentričnu zapadnu sferu. Slikarstvo, muzika, filozofija, religija itd postali su predmet interesovanja evropskih intlektualnih krugova, što je obogatilo evropsko, pa time i globalno svetsko društvo i proširilo sveukupne kulturne horizonte. Evropa je postala svesna da postoje religije i pored Judeo-hrišćanske paradigme, sa taoizmom, budizmom, šintoizmom, hinduizmom itd, koji u mnogim aspektima duhovnosti prevazilaze zapadnu paradigmu, koja je, uzged, takodje došla u Evropu sa (bliskog) Istoka. Da postoji muzika bazirana na drugojačijim lestvicama, slikarstvo koje će da inspiriše moderne evropske likovne stvaraoce, etika koja ne mora biti identična sa našom, evropskom, istorija koja seže u prošlost mnogo dublju od naše evropske, itd, itd.

Kod nas je ovaj fenomen kreativne interakcije sa Istokom došao znatno kasnije, iz razumljivih razloga, i zato su pregnuća onih kulturnih poslenika da nas upoznaju sa «drugim svetom", pre svega onim Indije i Kine, utoliko bila značajnija za uključivanje Srbije, odnosno Jugoslavije u ovaj sveukupni proces "homogenizacije na bazi različitosti". Pored stručnih časopisa i knjiga, vodeću ulogu u ovome igrao je stručno-popularni časopis KULTURE ISTOKA - Časopis za Filozofiju, Književnost i Umetnost Istoka, koji je izdavala "Dečija knjiga" iz Gornjeg Milanovca. Izvanredno grafički opremljena, sa prilozima naših i inostranih autora na vrhunskom profesionalnom nivou, ova edicija bila je biser jugoslovenske multikulturalnosti. U kontekstu postojećih tenzija izmedju raznih

jugoslovenskih regiona, čiji su autori patili od civilizacijske autističnosti, a koja će dovesti na kraju do raspada zajedničke države, vrednost ovakve edicije koja je multikulturanost isticala u prvi plan kao nezamenljivu civilizacijsku vrednost, ne može se preceniti.

Danas se KULTURE ISTOKA mogu naći samo u vitrinama njenih bivših čitalaca i saradnika. Šta se desilo sa ovim časopisom? Sa prvim znacima raspada zajedničke ržave, čitlačka ciljna grupa se sve više sužavala, tako da je dalje izlaženje časopisa bilo nemoguće nastaviti samo na komercijalnoj bazi. Bilo je neophodno da kulturne institucie Srbije, odnosno relevantna ministarstva, podrže finansijski, ali i moralno, časopis, kojim se Srbija mogla ponositi. Do toga, nažalost, nije došlo. Časopis, čiji je glavni urednik bio naš poznati orijentalista Dušan Pajin, a uredništvo sačinjavli, izmedju ostalih, Mirko Gaspari, David Albahari i dr, ugasio se kao dogorela sveća, čiji plamen nije mogao da prosvetli umove koji nisu videli dalje od zakona ponude i potražnje. (Avio kompanije, koje, takodje, ne rade na tržišnim principima, još funkcionišu). Nisu pomogli apeli naših istaknutih kulturnih poslenika – od Istoka ostali su nam samo joga i džiu-džicu.

Stereorama

Bez obzira na sve Francuske revolucije, članovi ljudskog društva razlikuju se po opštim sposobnostima, atributima, sklonostima, stepenu i vrsti obrazovanja, talentima itd. Moderno društvo struktuirano je tako da svaki pojedinac može da nadje sebe u manje-više organizovanim sektorima javnog života, sportskim, kulturnim, profesionalnim, političkim itd. Javni mediji, poput štampe, radija, TV itd, koncipirani su tako da okupljaju i zadovoljavaju afinitete i potrebe posebnih ciljnih grupa. Radio i TV stanice koncipi rane su tako svojim programima da odgovaraju starosnim dobima, obrazovanju i socijalnom sloju svojih korisnika. Stanice za popularnu, tzv narodnu, umetničku (tzv klasičnu, odnosno ozbiljnu) muziku itd omogućavaju auditorijumu iluziju da žive u svojem sopstvenom svetu, koji deli njihove atribute.

No ova statična slika društva nije cela priča. Svako društvo ima svoju kulturnu vertikalu, definiše kulturnu lestvicu, kojom pojedinci iz svakog socijalnog, odnosno kulturnog stratuma, treba da se penju ka višim nivoima civilizacijskih normi. To, naravno, važi i za druge aspekte individualnog života, ekonomske, obrazovne itd. Upravo ova dinamička sila «naviše» predstavlja motornu snagu svakog društva, ono što ga održava i omogućava mu evolutivne promene, odnosno kulturni napredak u širem smislu. I ne samo to. Bez evolutivnog potencijala svaki nivo na hijerarhijskoj lestvici bio bi zaledjen i društvena struktura poprimila kastinski karakter. Priče o toleranciji imaju smisla samo u tom kontekstu, inače bi poprimile ciničnu intonaciju. Svaka «neobrazovana» individua predstavlja za društvo potencijalno obrazovanog člana. Ljubitelj «kafanske muzike» samo je pojedinac koji nije imao sreću da stekne muzičko obrazovanje koje bi mu dalo priliku da uživa u muzici Vivaldija, Šuberta, Prokofjeva itd. Pitanje je samo kako takvim hendikepiranim osobama pružiti priliku? I tu dolazimo do naše »Stereorame», kao metafore za čitav naš diskurs, ne samo kada je umetnost u pitanju.

Umetnost oplemenjuje, a muzika pogotovo. (Neko ko sluša Mozarta ne može biti zao). Evropska muzika predstavlja vrhunac kulture homo sapiensa, a evropska kultura daje ton čitavoj svetskoj civilizaciji. Naše jugoslovensko podneblje u tom kontekstu zauzima specifično mesto, kako u pogledu karaktera muzičkog folklora, tako urodjene muzikalnosti. Naša ja muzička narodna tradicija rasprostrta nehomogeno preko našeg dela Balkana, kako u pogledu muzičkog idioma, tako i kada se radi o urodjenoj muzikalnosti. Dok je

jugoistočni deo pod očiglednim uplivom Orijenta, severozapadni deli centralno-evropsku paradigmu. Neki regioni, kao Zagorje i vranjsko-makedonski krajevi imaju izrazito lep melos, drugi naši krajevi, pogotovo dinarski, nisu baš bili prisutni kada je Bog (ili neko sličan) delio sluh. Ovo sve ima, naravno, svoju istorijsku opravdnost (u krajevima gde je smrt bila deo folklora, veselje nije imalo šta da traži, za razliku od naricanja). Ali to ne opravdava sadašnje stanje muzičkog obrazovanja, odnosno kulture u Srbiji.

Muzika je kulturno pastorče srbijanskog društva. Broj koncertnih dvorana u metropoli, koja se hvali milionskim stanovništvom, neuvidjavno je pominjati. (Kao, uostalom, i broj pozorišta). Dok izdavačka literarna delatnost cveta, a i likovne umetnosti mogu se smatrati zadovoljavajuće promovisane, muzika je spala na jednu filharmoniju, nekoliko kamernih orkestara i to je sve. No pre nego što nam se uputi primedba da to sve odgovara veličini auditorijuma, pomenimo da je metropola Britanaca, koji nisu poznati kao posebno muzikalna nacija, muzički centar sveta, mesto gde se svakog dana održi više koncerata nego u polovini evropskih metropola skupa. (Pismenost je preduslov izdavaštva, ali i obrnuto.)

Svaka evropska zemlja gaji sa posebnom pažnjom svoju elitnu kulturu. Britanska TV ima svoj BBC3, kanal gde se emituju takvi programi, kao danas kultna (ma da pomalo zaboravljena) serija «Civilizacija» Kenita Klarka, koja se i kod nas emitovala nekoliko godina kasnije. Radio program ima takodje BBC3, koji emituje celodnevni program vezan za muziku (reč je, naravno, celo vreme o muzici, dakle «ozbiljnoj muzici»). Nije reč o emitovanju muzičkih kompozicija samo, več o kompleksnom, elitnom programu, sa komentrima o kompozitoru i istoriji nastanka dela, o orkestrima, dirigentima, o istoriji muzike, estetskoj analizi dela, integralnom izvodjenju višečasovnih kompozicija, kao što su opere, oratorijumi, kantate itd, koji se gotovo nikada ne emituju u okviru redovnog radio ili TV programa. U izvesnom smislu, BBC3 je i muzički program i škola za permanentno (više) obrazovanje. I druge zemlje imaju slične institucije, kao što je u Francuska France Musique, itd. Više-milionski auditorijum omogućava celodnevni program preko cele nedelje. Razume se, muzika se (opet je reč o «serioznoj muzici», tj muzici bez epiteta) emituje i preko drugih kanala, ali to je nešto drugo. I kod nas se povremeno emituje na TV, odnosno radio stanicama. Ovde treba napomenuti da «programi» poput onog Studia B, koji emituju muziku »in continuo», bez posebnih najava izvodjača, i drugih relevantnih informacija, bez pauze, komentara i td, nije komparativan sa specijalizovanim programima o kojima je reč. Isto tako, redovni programi, kao što je Vreme muzike RB (8-9 h), čija se edukativna vrednost ne može preceniti, bez obzira na koncepciju koja je gotovo verna kopija kviz programa (čime se ukupan utisak znatno degradira), ne mogu biti alternativa takvima kakva je «Stereorama». Njegov «interaktivni koncept» potseća pomalo na naše posleratne parole tipa «umetnost narodu». Uzgred, ovaj specifični progrm otslikava dosta i nivo naše muzičke kulture. Kada se u petak emituju »pobedničke kompozicije», možete biti sigurni da će bar polovina biti inserti iz opera. Naš prosečni slušalac nije odmakao dalje od vokalne muzike. (Činjenica da su «izabranici» pri tome po pravilu «slovenske provenijencije» govori još o nečem, ali to ovde nije predmet našeg razmatranja).

Da, i Srbija je imala svoj BBC3, svoju France Musique. Na našem sivom muzičkom nebu «Stereorama» je zasijala kao zvezda prvog reda. Sa saradnicima kao što su Zorica Premate, Nikola Potkonjak, Donata Premeru i dr, imali smo program kojim bi se ponosila svaka evropska zemlja. Istina, to je bio celodnevni program nedeljom, ali mi nismo ni imali brojniji auditroijum koji bi podržao celonedeljni program.

Dve su glavne karakteristike ovog progrma koje treba istaći (i) najviši profesionalni nivo, (ii) adekvatna zastupljenost muzike i zbivanja oko nje vezana za našu domaću sredinu. Promocija naše kulturne baštine, kao i praćenje muzičkih zbivanja na našoj muzičkoj sceni, davali su nacionalni pečat ovom programu, što je još više opravdavalo njegovu egzistenciju. A onda je pre izvesnog broja godina došao grom iz vedra neba: neko «odozgo» (bolje reći «odozdo») odlučio je da se «Stereorama» ukine. Bez obrazloženja, bez ikakvog povoda. Slušaocima je ostalo samo da nagadjaju ko je i zašto skinuo emisiju sa srbijanskog neba. Da li su odovorni bili nesvesni o čemu se radi, ili su atributi «Stereorame» koje smo nabrojali, bili upravo smetnja nekome, koji Srbiju nije video kao svoju državu, ili muziku kao svoju umetnost. Kulturna javnost Srbije reagovala je, ma da ne onoliko odlučno koliko bi se moglo očekivati. (intelektualci nisu nigde ratoborniji deo populacije, pogotovo u društvia gde je slobodnu inicijativu donedavno zamenjivao CK i sl.). Pisane su peticije, protesti preko masovnih medija, ali bez vidljive reakcije «odgovornih». A onde, izneneda, bez objašnjenja i izvinjenja, Emisija se vratila u etar Srbije. Zadovoljni što su dobili ponovo svoju «Stereoramu», njeni slušaoci nisu dalje istraživali ko je i zašto bio ukinuo najkvaliteniji deo prorama Radio Beorada. I to im se osvetilo.

Posle nekoliko godina čitava stvar se ponovila: «državni udar» na elitni sektor metničke sfere modernog društva ponovo nas je ostavio bez najkvalitenije radio emisije. Ponovo bez obrazloženja, anonimno, bez ikakvog objašnjenja. Reagovanje naš javnosi ovoga puta bilo je još slabije nego prvi put. Slušaoci iz inostranstva kao da su bili zainteresovaniji nego oni iz Sbije. (Možda su to sada bili neki od onih koji su se pobunili prvi put, pa potražili zemlju gde se takve stvari ne dogadjaju?). Tek, «upravljački establišment» ostao je gluv na apele po dnevnoj štampi. (Nije mi poznato da je organizoana neka TV emisija na tu temu). I tako ponovo, ako pokušate da preko dana čujete muziku preko beogradskog etra, možete vrteti dugme koliko hoćeta, osim kafanske i juvenalne «muzike» nećete čuti ništa.

Muzika oplemenjuje, ali i promoviše harmonične društene odnos, kako je znao i Konfučije. Možda najbolju ilustraciju ovog efekta mogli smo da vidimo u filmu o intelektualcu koji je (greškom) zapao u strogi zatvor, gde su mu društvo pravili kriminalci i socijalnigubitnici uopšte. Naš junak ulučuje priliku i pušta preko razglasne stanice ploču sa Mocartovom muzikom. Robijaši u zatvorskom dvorištu stali su kao ukopani i kao omadjijani otslušali muziku (za koju kažu da je osećaju i «glavoseče sa Nove Gvineje»). Reditelj je hteo da nam predoči da nekoliko minuta plemenitog muzičkog zvuka ima veći efekat na čovekovu dušu od kazni, pretnji i isprazne edukativne retorike. (Ne kaže se uzalud da je Bah učinio više za religiju nego cela Katolička crkva; to važi za duhovnu muziku uopšte).

Petnica

Nauka je u Srbiji odavno postala «kultna delatnost». Svi se pozivaju na nju, ističu njen značaj itd, ali je naše društvo uglavnom ignoriše. Najbolji primer koji ilustuje stvarni položaj naučnog sektora u našim medijima, pa i politici, jeste nedavna novogodišnja anketa jednog našeg «elitnog» dnevnog lista, koji inače polaže mnogo na kulturu. Anketirani su «istaknuti pojedinci» na temu koji je za njih bio najvažniji kulturni dogadjaj u protekloj godini. Anketirani su novinari, umetnici, fudbaleri, pisci, itd, itd. Od njih stotinu, samo je jedan bio naučnik (istoričar)!

O stanju «naše nauke» (navodnici su zbog toga što nešto tako kao «naša nauka» ne postoji) povremeno se piše i priča u medijima, tako da ovde ne treba na to trošiti reči. (Dovoljno je reći da nauka kod nas ima u svetskim okvirima isti položaj kao i svi drugi sektori našeg društva, kao što je sport, umetnost, ekonomija itd. Nema nikavog posebnog razloga da bude drugojačije). Nauka danas kod nas nije mnogo atraktivan poziv, kao ni u mnogim razvijenijim zemljama, gde jedan piljar zaradjuje više od univerzitetkog profesora. Zato se naučni, odnosno univerzitetski sektor na Zapadu trudi maksiamlno da privuče mlade još iz srednje škole, reklamirajući svoju aktivnost i perspektive naučnog rada. Organizuju se posete srednješkolaca koledžima, laboratorijama, naučnim centrima i sl. Treba reći da materijalna destimulacija nauke ima svoju pozitivnu stranu: oni koji odaberu da žive u «Hramu nauke» čine to iz entuzijazma, koji obezbedjuje zainteresovanost i ljubav za profesiju, bez čega u nauci (kao uostalom ni drugde) nema uspeha i napretka.

Popuarizacia nauke kod nas nije otsutna, ma da bi se o njenom kvalitetu moglo govoriti. TV serije, poput one na Studiju B, KVARK, koju je inicirao i realizovo profesor Milan Ćirković, uz učešće našeg renomiranog pisca naučne fantastike, Zorana Živkovića, pokazala je koliko vredi samoinicijativa, profesionalni odnos prema svojoj struci i interesima društva. Nažalost, svaka medalja ima i drugu stranu. Na istoj TV stanici može se gledati i serija koja se ne može drugojačije nazvati do šarlatanskom. Neke naše prominentne dnevne novine čak promovišu šarlatanstvo, intervjuišući one koji u svoje laboraorije prizivaju astrologe itd. Ali, vratimo se nauci i njenom uplivu na naše mladje generacije, na kojima Srbija ostaje.

Mnoge naše institucije oformljene su na bazi inostranog iskustva, prema uzorima iz razvijenijih zemalja. Takve su, na pr, razne «škole», letnje ili druge, muzičke, slikarske itd «radionice», koje privremeno okupljaju odgovarajuće profesionalce. U nauci kod nas tako nešto ne postoji, jer je bavljenje naukom specifična aktivnost koja ne može imati «prolazni karakter». Istina, postoje naučne institucije koje pored stalnog osoblja primaju na privremeni boravak goste iz drugih naučnih i uiverzitetskih centara. Poseban primer takve institucije jeste Centar za Teorijsku Fiziku, izgradjen u Trstu, na inicijativu nobelovca (Pakistanca) Abdusa Salama, koji je bio i njegov dugogodišnji direktor. Specifičnost ovog centra bila je što je bio internacionalan (nije pripadao nijednoj zemlji, pa ni Italiji) i što je bio svojevrsna «škola za visoke studije» za mladje naučnike iz «trećih zemalja», uključujući i Jugoslaviju. Predavanja, kurseve isl držali su najeminentniji svetski naučnici iz teorijske fizike, što je imalo neprocenjiv značaj za tzv zemlje u razvoju

Mi nismo nikada imali neku sličnu istituciju, ali imamo nešto što je u odnosu na inostrane aranžmane originalnije i mnogo u čemu delotvornije. Mi imamo PETNICU.

Situirana na brdu na domak Valjeva, u blizini manastira (kao nekog metaforičnog kontra-pandana), ova stanica namenjena je mladima, srednješkolcima, koji dolaze da u njoj provedu neko vreme, baveći se naučnim istraživanjima. Polaznici dolaze sa svojim idejama i izvode eksperimente pod rukovodstom relevantnih naučnih radnika, po pravilu univezitetskih asistenata i profesora. Ovi poslednji angažoani su i za održaanje predavanja, seminara i kurseva, tako da stanica ima izrazit edukativni karakter. Ali njen aktivni sektor je ono što je izdvaja iz mnoštva institucija koje se bave «širenjem znanja». Upravo naglasak na samoinicijativi i originalnosti čini suštinu obrazovanja ličnosti, u bukvalnom smislu. (Stari Heleni bili su svesni važnosti paideje, koja je, uz koncept kompeticije činila okosnicu Helenskog društva i motornu snaga razvoja, dosada neprevazidjenog u ljudskoj istoriji.)

Za razliku od školskog znanja, koje ima više karakter religijskih instrukcija, aktivno bavljenje eksperimentima, praktičnim i teorijskim, omogućava mladim polaznicima da usvoje činjenicu da je nauka ljudska tvorevina, koju su stvarali ljudi poput njih samih, da se svaka naučna istina može popraviti, izmeniti itd, da je nauka proces, a ne fond činjenica i da je sve to njima dostupno. Značaj dobijanja samopouzdanja kod mladih psiha ne može se preceniti. Obzirom da se ovde okupljaju mladi iz cele zemlje, koji se druže i žive zajedno pod istim krovom, doprinosi osećanju zajedništva, pa time i patriotizmu, koje ima opipljivu podlogu u zajedničkim interesovanjima i interesima.

Petnica postoji i radi već nekoliko decenija, na polzu mladih, a time i cele Srbije, podržavana moralno, organizciono i fiansijski od strane relevantnih ministartava vlade. Pre izvesnog vremena naša javnost obaveštena je od strane rukovodstva Stanice o opasnosti da se finansijska podrška ukine, ili bar drastično smanji. Organizovana je i peticija za očuvanje ove naše jedinstvene naučno-eduktivne ustanove, koju je potpisao veliki broj naših naučnih i prosvetnih radnika. Prema poslednjim informacijama opasnost ukidanja Stanice za sada je otklonjena. Ostao je, ipak, utisak da takva opasnost ostaje i poučeni iskustvom sa Stereoramom, naša javnost ostala je u «pripravnom stanju», barem dok se odnosi države prema ovakvoj istituciji ne istitucionalizuju i obezbede od fluktuacija dnevne politike. Nadamo se da skoršnja uzbuna nije signal «pred-infaraktnog stresa» i da možemo i dalje da računamo na pomoć koju Petnica pruža našem društvu, u sferi koja je najosetljivija i najvažnija – onoj koja se bavi odgojem ličnosti, paidejom. A samo briga o paideji omogućila je Antičkoj Grčkoj da realizuje jedistvenu evoluciju svoga društva, - eksponencijlani progres u svim sferama društvenog života.

Astronomija

Astronomija se smatra prvom empirijskom naukom homo sapiensa. Sa razlogom. Preistorijski čovek živeoje pod nebom i sa nebom. Za razliku od modenog urbanog čoveka, koji jedva da u životu vidi zvezdano nebo, naši preci živeli su u kosmičkom okruženju i doživljavali sebe kao deo nečeg većeg i strahopoštovanja vrednog. Kada Kant kaže da ništa tako ne impresionira čovekov duh kao zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama, on samo eksplicira praiskonsko osećanje homo sapiensa da su priroda i on jedno.

Moderni čovek otsečen je od ovog kosmičkog okruženja. Ispitivanja pokazuju da ogroman procenat gradske dece nikada nije video zvezde. Zato imaju na raspolaganju modernu tehniku, koja im omogućava da vide fiktivno nebo, virtualnu realnost kosmosa, video modele kosmičkih sruktura itd. Savremeni časopisi popunjavaju ovaj procep izmedju realnog doživljaja kosmičkih prostranstava i naše predstave o tome. Razvoj moderne opservacione tehnike, putem džinovskih teleskopa i dr. omogućava makar surogat kosmičkog iskustva. Specijalizovani časopisi prižaju mogućnost uvida u beskonačna prostranstva i kosmičke prizore koje nikakva naša mašta i umetnička impresija nije u stanju da dostigne.

Mi imamo takodje časopis koji se svojim kvalitetom, kako tehničkim, tako i sadržinskim, može porediti sa onima najpoznatijim svetskim. Imamo ASTRONOMIJU, koju izdaje Grafički studio SPREMO, sa glavnim urednikom Aleksandrom Zorkićem i u čije uredništvo ulaze naši najeminentniji astronomi, asrofizičari, fizičari, astrobiolozi, kosmolozi, eksperti za astronautiku, istoriju i epistemoogiju astronomije i kosmologije itd. Obzirom na ogrničen tiraž, (sudbina svih elitnih institucija kod nas, pa i u svetu)

egzistencija i ovog kulturnog glasila zavisi od finansiske podrške relevantnih državnih institucija. Naviknuti na radovno izlaženje ovog tromesečnika, njegovi čitaoci i saradnici primilisu vest da se časopis gasi kao grom iz vedra neba. Oni koji su već doživeli nešto slično u vezi sa KULTURAMA ISTOKA, (i nekim drugim časopisima, kao što je bila GALAKSIJA, ili FLOGISTON), osetili su ponovo hladni dah bezdušne birokratije. Ili vonj Grmečke koride kod Novog Sada, treštanje truba iz Guče, zadah piva sa Kalemegdana, drogiranu buku sa Petrovaradina itd. Onih koji za pomenute institucije nisu ni čuli, a kamoli da su ih osećali kao deo svoga državnog i kulturnog identiteta. I tu se naša priča završava.

Srbija je za poslednje stoleće imala nekoliko udara na svoj državni i civilizaciski identitet. Nekako je to preživljavala, istina devastirana posle svakog naleta «druge Srbije», kako se to eufemistički kaže. Ono jezgro, koje je razgradjeno posle svakog od ovih naleta, pa ponovo uspostavljano, izgleda da će uskoro biti definitivno razjedeno, i to iznutra. Radi se o VANDALIZMU, u svojem izvornom smislu. («Sine, rekla je maka kralju Geiseriku, ti tako nešto nikada nećeš moći da izgradiš», misleći na Rimske hramove, palate, i druge eksponentne dugogodišnje urbane kulture, koju su osvojili.). Naši vandali kao da kažu: Došli smo iz kasabe, ali ćemo pretvoriti novu domovinu u kasabu, takodje. I dok se autohtoni gradjani Srbije bave «kuturnim dekontaminacijama», mi ćemo od Srbije napraviti kasabu, u kojoj se nećemo više osećati inferiornim.

Novi hotel je za nas suviše luksuzan. Zato ćemo mu sknuti tri-četiri zvezdice. I tu je kraj.

Petar Grujić
25.09.2009.


Komentari   

Ljiljana Gracanin-1
-1 #8 Ljiljana Gracanin-1 19-03-2016 17:51
Drugi deo komentara.

Kao rodjena Beogradjanka kojoj je Kalemegdan najomiljenije mesto u gradu, nikada ne propustim da ga posetim kad god dodjem u moj lepi Beograd. Jos nikada u svom zivotu nisam osetila „zadah piva na Kalemegdanu“, kao tekstopisac, a ni moji prijatelji koji zive tamo nisu ga osetili. Mozda zato sto setaju na Kalemegdanu i ne zabiju se u neku kafanu gde slusaju pijana prepricavanja koja posle napisu u tekstu kao svoje misljenje. Moj brat zivi u Novom Sadu i on isto tvrdi da nije istina da se na Petrovaradinu okupljaju drogirani. Iznenadjena sam ovim tekstom, koji je napisao sa jedne strane, „veliki Srbin“, sa druge strane, naucnik koji kome neistina lako lezi na peru.

Cemu ovaj tekst? Tacno je da Srbi imaju svoje mane i da cesto seku granu na kojoj sede, ali ne vidim nikakvu potrebu potenciranja slabosti sopstvenog naroda i pljuvanja srpskih znamenitosti. To ne prilici jednom naucniku, isto kao sto mu ne prilici da pise proizvoljne recenice koje su su tada bile neistina i koje su danas isto tako neistina.
Prijavi administratoru
Ljiljana Gracanin-1
0 #7 Ljiljana Gracanin-1 19-03-2016 17:50
Uhhh, filozofska politika, tamo gde ocekujem astronomiju... Zasto je tekst objavljen ovde? Svaka cast patriotizmu i politickom hobiju tekstopisca, ali smatram da ovom clanku ovde nije mesto. Tekst je nesto stariji, ali to sto je napisao moze i danas da se prokomentarise. Politicke izjave u tekstu nemam nameru da komentarisem, jer je Ivan Vranic u svom komentaru odlicno ukazao na njihov nepostojeci kvalitet.

Medjutim, kao astonom koji zivi i radi u Becu, TVRDIM da su sledece reci tekstopisca neistina, kako 2009. godine, tako i 2016. godine: „Ispitivanja pokazuju da ogroman procenat gradske dece nikada nije video zvezde.“ Koja ispitivanja, cija ispitivanja? Bilo bi dobro da je za ovakvu senzacionalisti cku tvdnju napisan makar nagovestaj izvora. Ja sam pre kratkog vremena bila u Njujorku, a svi znamo koliko je taj grad svetao. Pa opet sam uspela da vidim sazvezdje Oriona sa ulice, golim okom. I to 7 godina posle pisanja ovog teksta! Iz Beca, gde zivim i radim, bez problema mogu da vidim ne samo Orion, nego i druga, manje sjajna sazvezdja, a ovih dana se i Jupiter vidi golim okom. Beograd je daleko manji i manje osvetljen i od Njujorka i od Beca. Koja to deca NIKADA nisu videla zvezde? Kako moze jedan univerzitetski profesor da napise ovakvo nesto? Da je to rekao neki novinarcic, pa da covek odmahne rukom, ali mi naucnici, kada nesto napisemo, mi znamo zasto sto smo to napisali i na osnovu cega, pa onda i spomenemo izvor, u cilju verodostojnosti .

Ne poricem da je vidljivost zvezda u gradovima zbog svetlosne zagadjenosti drasticno smanjena, ali da „ogroman procenat gradske dece nikada nije video zvezde“ je neistina. Osim sto svi mi imamo oci u glavi, mi posedujemo i zdrav razum, tako da su ovakve izjave suspektne i bez navoda izvora, bezvredne. Osim toga, sedam godina posle pisanja teksta, svetlosna zagadjenost je sve veca, pa deca opet mogu i u velikim gradovima da vide zvezde.

Sledeci deo komentara je ispod.
Prijavi administratoru
Petar V. Grujić
+1 #6 Petar V. Grujić 24-02-2013 13:41
@Tomislav Maretic

Evo informacije koju sam dobio od profesora Pajina, koja Vam može biti od pomoci:

"Javljam se da obavestim da je casopis Kulture Istoka
(svi brojevi) dostupan digitalno na sajtu Narodne biblioteke
na ovoj adresi
http://scc.digital.nb.rs/collection/kulture-istoka

Mozda uskoro bude i na Univerzitetskoj biblioteci.
Iza svake naslovne strane je smestena po vise brojeva,
tako da su svi obuhvaceni (0-32)."

Srecno,
P. G.

@loni

Naš narod kaže: što bi kola škripala, to goveda riču. Očekivao sam reakciju od onih koji uživaju u "novosadskoj Grmečkoj koridi", dakle od onih koji svoje "srbovanje" koriste kao ulaznicu u Srbiju, kad sada čitam da ja "srbujem"!? Ja nikada, ponavljam nikada, ne pišem o Srbima, Hotentotima, Hrvatima itd. Mene interesuju države i njeni gradjani. I njihova kultura. Ako to čitaoci nisu shvatili, bolje da ništa nisam ni pisao.

@Ivan Vraniç

Nemam komentar, osim predlog da ponovo pročitate moj tekst. Gde ste u njemu pronaši ono na čemu mi zamerate?
Prijavi administratoru
Tomislav Maretic
0 #5 Tomislav Maretic 10-10-2012 14:11
"Kulture Istoka" (Dečija knjiga Gornji Milanovac) zaista je bio jedinstveno reprezentativni časopis. Zanimalo bi me može li se nabaviti - kupiti iz arhive broj u kojem je (vj.1988. ili 1989.?) bilo objavljeno domaće stvaralaštvo u formi haiku, waka i drugim daleko-istočnja čkim formama. Naime, tako lijepu opremi i ukusni dizajn vezan za tadašnji sadržaj broj gotovo da se ne sjećam da sam ikad poslije sreo. Ne znam komu bi se obratio.
Prijavi administratoru
Loni
0 #4 Loni 11-09-2011 00:27
Kao prvo mislim da tekstovima sa političkom konotacijom ovde nije mesto.
Kao drugo šta to znači zatiranje jedinstvenog koncepta srpstva?
Ja koliko znam to jedinstvo često se pretvara u jednoumlje.
Šta to znači?
Valjda je prednost da se društvo sastoji od potpuno slobodnih jedinki, gde će svaki pojedinac forsirati svoje osobenosti i lepe specifičnosti, a ne svi da budemo isti. Svi rakiju, svi trube, svi opanke. Nek svako bude svoj. A ovaj gore što ismeva nosioce zastave duginih boja, nek se priseti da li su Sv.Sava i Tesla imali ijednu jedinu ženu u svom životu.
Prijavi administratoru
Jugurta
0 #3 Jugurta 12-04-2011 09:39
Gordost i gorcina. Nista nemenjaju. A kad bi nestale, mnogo bi promenile!
Prijavi administratoru
Sreten
-1 #2 Sreten 18-10-2010 18:26
Procitao sam tekst koji ste napisali i veoma mi se svideo a pogotovo deo gde pise "osetili su ponovo hladni dah bezdušne birokratije. Ili vonj Grmečke koride kod Novog Sada, treštanje truba iz Guče, zadah piva sa Kalemegdana, drogiranu buku sa Petrovaradina itd."
Samo ste trabli da ubacite i populaciju koja ima zastavu sa duginim bojama i ako mislim da se i to nalazi u skracenici ''itd'' gde niste, mislim smeli, i da to navedete jer to danas nije cool odnosno napredno i civilizacijski.
Prijavi administratoru
Ivan Vranić
+2 #1 Ivan Vranić 18-10-2010 11:35
Poštovani,

Smatram da ste navodeći neke konstatacije u Vašoj kolumni, nehotično ili namjerno izostavili napomenuti jednu važnu činjenicu, da Jugoslaviju nije činila samo Srbija, pa niti samim time, sve što se stvaralo u Jugoslaviji nije srpsko.
S Poštovanjem,
Ivan
Prijavi administratoru

Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži

Facebook