Od tri "orbitalna" lansiranja obavljena u Iranu, dva (iz februara 2009. i juna 2011.) su bila uspešna - tom prilikom su u orbitu izbačena dva iranska satelita "Omid" i "Rasad".
Satelit Omid
Međutim, kao što je rečeno, prvi iranski satelit "Sima-1" je projektovan i lansiran uz veliku pomoć Rusije još 2005. Ugovor je iznosio negde oko deset miliona dolara za pomoć Rusije u razvoju satelita i njegovom lansiranju. Satelit "Sima-1" je izbačen skupa sa još nekoliko satelita, kao prateći korisni teret, pa je zato i cena projekta bila tako mala.
Takođe, Iran je februara 2010. lansirao raketu "Kavešgjar-3" po balisitičkoj suborbitalnoj putanji sa prvom iranskom biokapsulom u kojoj su se nalazili miševi, crvi i jedna kornjača.
Ovo za kraj septembra planirano pa privremeno otkazano lansiranje biokapsule "Kavešgjar-5" je nastavak biološkog programa Iranske kosmičke agencije IRI koji očigledno ima za cilj da jednoga dana pošalje čoveka u kosmos.
Nije objavljeno da li je reč o suborbitalnom ili orbitalnom eksperimentu, ali znajući kapacitet iranske rakete-nosača "Safir" (manje od pedest kilograma za nisku orbitu), tehničke zahteve biokapsule za orbitiriajući let i komplikovan proces njenog povratka sa orbite, mislim da je u pitanju "samo" suborbitalni balistički let.
Zanimljivo, još jedno lansiranje planirano za kraj septembra ili početak oktobra iz Irana je odloženo.
Naime, treći (odn. četvrti) iranski satelit nazvan "Fadžer" ("Svanuće", Iranci daju baš lepa imena svojim satelitima) je trebalo da bude lansiran u orbitu visine 400 km, ali je očigledno zbog nekog serijskog problema sa raketom-nosačem "Safir" došlo do njegovog odlaganja.
Da li je Iran stvarno u stanju da jednoga dana lansira svog kosmonauta u kosmos?
Za lansiranja jednog čoveka u orbitu u maloj i tehnički relativno skromno opremljenoj kapsuli, u misiju relativno kratkog trajanja, potrebna je raketa-nosač nosivosti od oko jedne i po tone, tako da će IRI morati da intenzivira radove na razvoju rakete-nosača daleko veće snage.
Iako je "Safir" modifikovana balistička raketa srednjeg dometa u kojoj ima mnogo ruske tehnike i iako su Rusi pomogli iranskim projektantima u razvoju satelita, znajući političku i ekonomsku atmosferu koja okružuje Iran impresioniran sam uspesima ove države u sferi kosmonautike. Kao što se zna, nema puno država koje su u stanju da svojim raketama-nosačima, sa nacionalnih kosmodroma izbace sopstvene satelite u kosmos i kontrolišu njihov let.
Mislim da je iranski program delom iniciran i kao odgovor na izrealske satelitske projekte, ali i kao demonstracija velikih tehnoloških mogućnosti kojim raspolaže.
Kako je odluka o slanju čoveka u kosmos doneta na najvišem nivou i ima nacionalnu dimenziju, ako se nešto nepredviđeno ne desi u međuvremenu, ne bih bio iznenađen da kako je i očekivano, Iran pre isteka ove decenije lansira svog prvog kosmonauta u orbitu.
Ovo "ako se nešto nepredviđeno ne desi u međuvremenu" je u stvari ono što može itekako da utiče na ambiciozne planove Irana u kosmosu.
Naime, da bi lansirao čoveka u kosmos, Iran mora da razvije novu još snažniju raketu-nosač čiji će domet biti interkontinentalni - znači moći će potencijalno da nosi nuklearnu bombu do SAD-a.
Zna se kako je Izrael pre nekoliko godina reagovao kada je ustanovljeno da Iran radi na razvoju nuklearnih postrojenja.
I tu će se priča sa Severnom Korejom i njenom raketom ponoviti, jer je teško očekivati da će SAD dozvoliti Iranu, sa sadašnjom političkom strukturom, da ikada razvije interkontinentalnu raketu.
