U idealnim uslovima, brzina zvuka je 1.2041 km/h. Za sve letilice koje lete brže od ovoga mi kažemo da su nadzvučne, a ostali da su to supersonične letilice. Ko dostigne brzinu od preko 6.100 km/h (5 mahova), kažemo da je ušao u hipersonično carstvo.
Brže, više, jače! Olimpijski slogan ne važi samo za sport nego i za avijaciju. Izuzetno jaka žudnja za velikim brzinama i sve većim visinama manifestovala se posebno u drugoj polovini XX veka. Obe svetske supersile su u to vreme počele da rade na svojim projektima super- a zatim i hipersoničnih aviona – samo je velika brzina mogla da odnese avion na ogromnu visinu. Želja za velikim brzinama i visinama je sasvim razumljiva – bombarderi, koji idu u kosmos, mogu da isporuče 'pakete' na glavu neprijatelja mnogo brže nego sa klasičnim tehnologijama. Osim toga, ako je moguće proizvesti kosmičke hiperzvučne bombardere, znači da je neophodno stvoriti i odgovarajuće lovce. Takve letilice se ne bi borile samo protiv bombardera, no i protiv nuklearnih bojevih glava balističkih raketa[1]. Međutim, sama ideja ne predstavlja ni deseti deo čitavog kolača. Stvaranje hipersoničnih aviona, naročito onih sa posadom, predstavlja veoma složen zadatak, pa je američki avion-raketoplan 'North American X-15' (prvi put poleteo 8. juna 1959.) jedini takav aparat koji već puno decenija zadovoljava zadate vrednosti visine i brzine.
Uuu bre kakva slika! Pogledaj link. 'X-15' je zvanični brzinski svetski rekorder, jer je leteo brzinom od 6,72 maha (7,274 km/h) na visini od 31,1 km. Svih 8 vojnih pilota koji su letili ovom letilicom na visini većoj od 50 milja automatski su dobili dozvole da postanu astronauti. Avion nisu davali mornaričkim pilotima, tako da nikad nijedan nije postao astronaut preko 'X-15'.
Računarski model protoka vazduha oko Nasinog 'X-43' pri brzini od 7 mahova. Pri tim brzinama je javljaju jonizovani elektroni, pa se njihova populacija mora da radi odvojeno, kao i njihov porast temperature.
Ubrzanje po 'Spirali'
Početkom šezdesetih godina prošlog veka, sovjetski vojni stručnjaci i inženjeri su 'doznali' sa Amerikanci rade na projektovanju višekratnog vazdušno-kosmičkog aviona, koji će moći da izvršavaju udarne i izviđačke zadatke. Odgovor na Pentagonov program Boeing X-20 'Dyna-Soar' bio je 'Спираль 50'[2]. Radova na zadatu temu se prihvatio biro OKB-155 slavnog Gruzijca Artjoma Inavoviča Mikojana (А.И. Микоян), a za glavnog dizajnera imenovan je Gleb Jevgenjevič Lozino–Lozinski (rus. Глеб Евгеньевич Лозино-Лозинский). Prema projektu 'Spiral', orbitni avion je trebalo da bude poslat u kosmos uz pomoć hipersoničnog aviona za ubrzavanje i raketnog bustera. U kontekstu razmatranja problema hiperzvučnih letilica najveće interesovanje nije izazvao orbitni avion, već ubrzivač. U nekim izvorima, a i u mom navedenom textu, on se pominje pod oznakom 'Proizvod 50-50'. Ova bezrepna letilica dužine 38 metara i rasponom krila od 16,5 metra imala je po projektu trouglasta krila sa vertikalnim stabilizatorima na krajevima. Početni deo krila je imao ugao od 60°, dok je osnovni deo zaklapao ugao od 80°. Stabilizatori na krajevima krila bila su tu jer je orbitni avion sa busterom bio postavljen na 'leđa' trupa '50-50', te je jedan 'klasičan' rep bio nemoguć. Približavanjem brzini hiperzvuka, izvlačen je specijalni stabilizator[3], koji se nalazio u repnom delu letilice. Da bi se olakšalo sletanje ubrzivača (imao je dvojicu pilota), Sovjeti su prvi put u svojoj istoriji upotrebili metod spuštanja nosa aviona za 5° da bi im poboljšali vidljivost. (avioni 'Suhoj T-4' i 'Tu-144' iskoristiće ubrzo potom ovu 'caku').
Pored neverovatne spoljašnjosti lansirnog aviona, koji kao da je stigao iz neke fantastične priče ili filma, projekat '50-50' je ponudio fundamentalno nove motore. Konstruktorski zavod ОКБ-165 inženjera Arhipa Mihajloviča Ljuljke (Архип Михайлович Люлька, 1908–94) napravio je turbomlazni motor, namenjen za sagorevanje tečnog vodonika. Četiri motora АЛ-51 sa po 17,5 tone potiska bila su smeštena u zadnjem delu mašine u vertikalnom paketu po dva. Vodonik kao gorivo nije odabran slučajno – on ne samo da može da oslobodi dovoljno energije, nego može da u određenoj meri i hladi lopatice turbine. Zato je konvencionalni motor mogao da proizvodi više snage bez rizika da se motor polomi. U tom slučaju je bilo moguće iskoristiti prednosti turbomlaznog i nabojnomlaznog konceptu ('ramjet'). Tokom stvaranja motora za '50-50' pojavljivali su se čak i kardinalni predlozi za njegovu konstrukciju. Tako je, naprimer, predlagano da se turbina potpuno izmesti iz struje gasova a da rotaciju obezbedi zagrejani vodonik. Isparavanje i postizanje željene temperature trebalo je da se izvede u izmenjivaču toplote smeštenom ispred kompresora motora. Potrebno je reći da tokom 60-ih niko nije umeo da napravi efikasan izmenjivač sa tolerišućom aerodinamikom. To nije umeo niko ni 70-ih, takođe. Do danas nikom nije pošlo za rukom da osvoji takav dizajn. Kao privremeno rešenje po pitanju motora, biro akademika Tumanskog, OKB-300 (danas je to preduzeće АМНТК 'Союз'), dobio je zadatak da napravi kerozinski turbomlazni motor odgovarajuće snage. Radovi na alternativnom pogonu su nastavljeni s promenljivim uspehom sve do samog prekida programa. Nažalost, nakon otkaza 'Spirale' 1971, svi radovi na motorima su prekinuti jer nisu imali gde da budu primenjeni.
Drugi važan elemenat pogonskog sistema bio je hipersonični usisnik vazduha. Da bi se obezbedila normalna brzina fluida na ulazu u kompresore motora trebalo je obezbediti pažnju ne samo na ulazni deo nego i na donju površinu trupa. Na nekih 10,25 metara od usta usisnika vazduha, trup prekriven izolacionim pločama[4] imao je ravnu površinu pod napadnim uglom od 4°. Sledećih 3,25 metara od usisnika ugao se naglo povećava na 10°, a onda se u sledećih 1,3 metra duplira na 20°. Zahvaljujući ovom obliku aviona sa 'trbuhom', brzina vazduha u motor je bila prihvatljiva. Termička stabilnost konstrukcije bila je osigurana primenom odgovarajućih materijala, jer su u to vreme sovjetski graditelji letilica i tehnolozi materijala imali dovoljno iskustava na tom polju.
'50-50' sa kerozinskim motorima R39–300, trebalo je da po proračunima ima krstareću brzinu oko M=4 i domet do 6-7 hiljada kilometara. Vodonični motori bi povećali performanse na M=6 i domet do 12.000 km pri krstarećoj brzini on M=5. Avion-ubrzivač sistema 'Spiral' je bio prvi hipersonični leteći aparat sa vazdušno-reaktivnim motorima koji je ispitivan u Centralnom aerohidrodinamičkom institutu (ЦАГИ) u Moskvi. U nekoliko izvora se pominjala i nekakva putnička varijanta '50-50', ali obzirom na radove na tako snažnim motorima, osigurana je bila samo izviđačka funkcija. Početak izgradnje motorne varijante aviona prvobitno je bilo planirano za 1971, dok su letna testiranja trebala da krenu 1972-73. Međutim, nakon nekih smena i rokada u Kremlju, umesto početka radova na projektu 'Spiral' došlo je do njegovog otkaza. Zajedno sa njim su 'poginule' i dve varijante reaktivnih motora. Ipak, radovi na orbitnom avionu ovog kompleksa pokazali su se konstruktoru Lozino-Lozanskom korisnim za izgradnju sledećeg mega-projekta – šatla 'Энергия-Буран'.
Leteća laboratorija 'Холод'
Problemu hipersoničnih letova i pratećoj opremi inženjeri su se vratili 1979. godine. Primarni zadatak je bio istraživanje tečnog vodonika i tečnog prirodnog gasa kao goriva. Takođe je trebalo proizvesti reaktivni mlazni motor za takvo gorivo. Štaviše, to je zahtevalo sprovođenje ne samo fundamentalnih istraživanja i konstruktivnih radova, već stvaranje efikasne infrastrukture vezane za eksploataciju motora na kriogeno gorivo. Zbog toga je projekat privukao mnoga različita preduzeća, a za glavno preduzeće za motore imenovan je moskovski Centralni institut za proizvodnju vazduhoplovnih motora koji je nosio ime P.I. Baranova (rus. ЦИАМ, Центральный Институт Авиационного Моторостроения им. П.И. Баранова).
Hiperzvučna leteća laboratorija GLL 'Holod' je bila postavljena umesto bojeve glave raketnog kompleksa S-200V (SA-5 'Gammon').
Prilikom testiranja hiperzvučnih nabojno-mlaznih motora (rus. гиперзвуковых прямоточных воздушно-реактивных двигателей, ГПВРД; na engl. scramjet[5]) postojao je jedan principijelni problem: na zemaljskim poligonima je bilo nemoguće ispitati sa potrebnom tačnošću sve uslove u kojima rade takvi motori. U Sjedinjenim Državama ovaj problem je rešen lansiranjem eksperimentalnog nabojnog raketoplana 'X-15', ali prototip, pomoću kojeg je trebalo izvršiti ispitivanja, srušio se nedugo pre prvog leta sa hiperzvučnim nabojno-mlazni motorom. Sovjetski inženjeri, sa svoje strane, odlučili su da za testiranje novog pogona upotrebe protivavionski projektil. Zajedno sa konstruktorskim biroom 'Факел'[6] iz Himkija, institut ЦИАМ je proizveo hipersoničnu leteću laboratoriju 'Холод'. Za njenu osnovu poslužila je protivavionska raketa 5V28 kompleksa S-200V. Kao prvo, ova raketa je posedovala odgovarajuće parametre leta. a kao drugo, postojao je plan da se raketa uskoro povuče iz naoružanja što je imalo blagotvorno dejstvo na cenu ukupnog programa. Sa originalnog projektila 5V28 skinuta je bojeva glava, a na njeno mesto postavljen blok sa aparaturom za ispitivanje. U nju su spadali: sistem za upravljanje, rezervoari, sistem za napajanje i motor Э-57. Proračunata brzina, pri kojoj je motor ГПВРД mogao da radi, bila je u rasponu od 3,5 M do 6,5 M. Radna visina motora – 15-35 km. Bez obzira na visok stepen unifikacije konstrukcije 'Holoda' sa kompleksom S-200V, CIAM je morao da proizvede nova vozila za snabdevanje gorivom, konstruisana za rad sa tečnim vodonikom.
Hiperzvučna leteća laboratorija GLL 'Holod'. Prvi put je poletela 1991. a poslednji 1998. godine.
Nazalost, najveći deo radova vezanih za 'Holod' došao je u vreme kada je nauka već počela da obraća mnogo manje pažnje na to nego što je trebalo. Zato je prvi GLL 'Holod' (rus. гиперзвуковая летающая лаборатория (ГЛЛ) 'Холод') poleteo tek 28. novembra 1991. Valja napomenuti da je u tom i sledećem letu umesto glave sa opremom za gorivo i motorom bila montirana težinska i gabaritna maketa. U prva dva leta pažnja poklonjena sistemima za upravljanje raketom i ulasku na predviđenu trajektoriju. Počevši od trećeg lansiranja, 'Holod' je testiran u punoj konfiguraciji, a još dva testiranja su bila potrebna za proveru sistema za napajanje gorivom eksperimentalnog bloka. Konačno, poslednja tri lansiranja su isprobala ubrizgavanje tečnog vodonika u komoru za sagorevanje. Do kraja 1999. bilo je izvedeno ukupno osam lansiranja, sa vremenom rada motora Э-57 do 77 sekundi – faktički, maksimalno vreme rada rakete 5V28. Maksimalna brzina koju je dostigla leteća laboratorija iznosilo je 1.855 m/ (~6,5 M). Kasnijom analizom rakete i njenog tereta utvrđeno je da je i posle ispražnjenja svog goriva komora za sagorevanje motora sačuvala svoje radne karakteristike. To je postignuto neprestanim usavršavanjem svih tehničkih parametara sistema nakon svakog prethodnog lansiranja.
Šema rada GLL 'Holod'.
Radarski navođena protivvazdušna raketa S-200 letela je brinom od 4.300 km/h i dejstvovala je na visinama od 300 m do 40 km. U to vreme nije imala takmaca u svetu.
Između 1991. i 1998. lansirano je devet 'Holoda', ali pet je uništeno tokom testiranja. Na slici je glavni rezervoar vodonika.
'Holod' je 2004. osvanuo u americi na aukciji! Pisalo je da je to najbrža serijski proizvođena mašina koja je ikad letela atmosferom – raketa je držala brzinsaki rekord sa 6,47 mahova. Raketa se pojavila nakon trgovine dva instituta i razmeni vlasnika $101 miliona.
Raketni motor na kriogeno gorivo ГПВРД Э-57 je posedovao koaksijalnu komoru za sagorevanja u kojoj se vodonik ubacivao na 3 mesta. Temperatura je dostizala preko 1200°. Tehnološka rešenja su toliko složena i inovativna da je niko još nije savladao do kraja.
Testiranja GLL 'Holoda' vršena su na poligonu Sari-Šagan u Kazahstanu. Zbog krize u kojoj se SSSR našao i problema sa financiranjem projekta tokom 90-ih godina, odn. u razdoblju kada su vršena ispitivanja i fina podešavanja 'Holoda', u zamenu za naučne podatke projektu su se pridružile i inostrane naučne institucije, uglavnom iz Kazahstana, Amerike i Francuske. Kao rezultat toga, lansirano je još sedam laboratorija i tom prilikom su sakupljeni neophodni podaci o nastavku radova na vodoničnom skramdžetu, korigovani matematički modeli rada motora pri hiperzvučnim brzinama, itd. Koliko sam mogao da saznam, program 'Holod' je trenitno stopiran, ali njegovi rezultati se čuvaju i koriste se u novijim projektima.
Posle 2000. godine, direktan naslednik radova započetih sa programom 'Holod' jeste leteća labiratorija 'Igla' (rus. 'Игла', Исследовательский Гиперзвуковой Летательный Аппарат). Prvi put se ovaj projekat pojavio još 1997, kada su se prve makete javno pojavile na salonu MAKS-99. Još jednom je u radu na projektu učestvovalo nekoliko konstruktorskih biroa, no koordinaciju projekta i glavne radove kao i pre je vodio CIAM. Zadatak 'Igle' je bio da leti brzinom u rasponu M = 6-14 i na visini od 25 do 50 km. Pored toga, nova leteće laboratorija bi trebalo da ima mnogo duže vreme samostalnog leta od 'Holoda' – 7-12 minuta. Da bi 'Igla' dostigla potrebnu visinu i brzinu potrebna je raketa-nosač 'Рокот', dobijena na temelju interkontinentalne balističke siloske rakete UR-100N (15A30).
Druga generacija ruskih hiperzvučnih laboratorija, GLL 'Igla' ('Holod-2'). Na njenom razvoju rade brojne kompanije u zemlji, kao i Ministarstvo nauke i tehnologije i Ruska kosmička agencija. Probni let je trebalo da bude još 2005. Šta se sada dešava – ne znam.
Međutim, postoji razlog za verovanje da se prvi let GLL 'Igle' nije održao sredinom 2000-ih, iako je bio planiran. Ili je 'Igla' možda poletela ali su radovi ostali tajna. U svakom slučaju, maketa leteće laboratorije redovno se prikazuje na svim vazduhoplovnim izložbama i demonstracijama motorne tehnike, ali se o napretku misije malo ne govori. Analognih slučajeva projekata u Rusiji danas ima mnogo – postoje makete ali ne i podaci. Nije poznati zašto do danas CIAM nije lansirao 'Iglu', ili skrivaju činjenicu da se to dogodilo. Ostaje nam da samo nagađamo o osvajanju novih tehnologija ili da razmiljamo da li vojska nešto krije.
Šematski prikaz leta 'Igle'.
Poređenje karakteristika ruske 'Igle' i koncepata japanskog pandana 'HYTEX' (letiće brzinom od 5 M), nemačkog 'Sängera II' i američkog NASP (National AeroSpace Plane).
Ako na kraju naučnici sveta uspeju da savladaju tehnologiju hiperzvučnih letova, ovu tehniku očekuju dve glavne primene: suborbitni teretni ili putnički letovi i vojne potrebe. Tako je naprimer pre više od 20 godina na svim svetskim relevantnim sajtovima osvanula vest da su Rusi testirali hiperzvučnu manevrišuću krstareću raketu za strateške bombardere, u tim izvorima nazvanu kao X-90 'Коала'. Proizvela ju je kompanija МКБ 'Радуга' iz Dubna, proizvođač brojnih projektila, nuklaernih glava i dronova u Rusiji.
'Koala' je na redovnoj vojnoj vežbi federacije uspešno lansirana u februaru 2004. sa bombardera Tu-160M 'Beli Labud'.
Dužina projektila – 8-9 m; težina – 15 t; visina lansiranja – 7.000 m; visina leta – 7-20 km; domet – 3.000-3.500 km; brzina – ~5 M; broj bojevih glava – 2.
Lansiranje napada krstarećih hiperzvučnih raketa X-90. Odvajanje se vrši na visini od 7 km, onda se otvaraju trouglasta krila i pale se motori na čvrsto gorivo
Novo rusko oružje X-90 je bio prvi hiperzvučni krstareći projektil na svetu, sposoban da probije svaki sistem PVO. Predstavljala je odgovor Kremlja vašingtonnskomprogramu protivraketne odbrane. Prototip rakete je u Rusiji nosio oznaku GELA (rus. ГЭЛА, гиперзвуковой экспериментальный летательный аппарат), dok je na zapadu dobio ime 'AS-X-21 Koala'.
Kako je utvrđeno, njena krstareća brzina je bila M = 4-5, što je skraćivalo vreme leta na minimum. SAD su 26. maja 2010. izveli prvi let eksperimentalne hiperzvučne rakete X-51A 'WaveRider'. Posle dva neuspešna pokušaja, skramdžet motor je 2013. uspeo da za 3,5 minuta rada leti pet puta brže od zvuka. Postoje planovi Pentagona da ovo oružje uđe u naoružanje sredinom sledeće decenije.
Osim toga, obe strane očigledno naporno rade na konstruisanju bojevih blokova za rakete. Međutim, iz očiglednih razloga o tim projektima se ne zna ništa. Istina, Amerikanci, koji vole da reklamiraju svoje proizvode, ne skrivaju nešto posebno svo rad u sferi doktrine 'brzog globalnog udara'. Od 2010. godine izvršeno je nekoliko eksperimentalnih lansiranja letilica 'AHW' (Advanced Hypersonic Weapon – naprednog hipersoničnog oružja) i 'Falcon HTV-2' (Hypersonic Technology Vehicle 2). Utvrđeno je da je drugi aparat tokom prvog leta dostigao brzinu od 20 mahova. Da li je to tačno – niko ne zna, mada ima razloga da se sumnja u to. Činjenica je da i sami Amerikanci ne skrivaju da bi pri toj brzini imali problema sa telemetrijom, te eksperimentalna letilica ne bi mogla da šalje precizne podatke o svom položaju na zemlju. Osim toga, utvrđeno je da je nedugo posle odvajanja od rakete-nosača 'HTV-2' počeo da skreće bočno. Kada je prekoračena kritična vrednost trajektorija eksperimentalne bespilotne letilice se toliko promenila da je na kraju pala u okean. Ni drugi let 'Falcona HTV-2' u avgustu 2011. nije prošao mnogo drugačije: prvih 25 minuta leta proteklo je normalno, a zatim je komunikacija sa letilicom prekinuta. U julu 2013. agencija DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency) je zaključila da im treći let nije potreban, jer su prikupili sve potrebne podatke. O projektu 'AHW' ima jš manje informacija. Zna se samo da je u novembru 2011. pod oznakom 'HGB' leteo pola sata brzinom od 5 M ili 8 M.
'Boeingov' eksperimentalni skramdžet 'X-51' se lansira sa bombardera 'B-52'.
US armija je 2010. uspešno testirala 'HTV-2' (levo), koji je zajedno sa 'AHW', deo strateškog programa za brzo delovanje, koji bi mogao da gađa svaku tačku na globusu za samo sat vremena, kao što balističke rakete mogu sa nuklearnim glavama. Na prvom letu, 'HTV-2' je za samo pola sata odleteo hipersoničnom brzinom do poligona udaljenog 3.500 km. Desno je koncept 'AHW'.
Pošto je moj motiv bio da ustvari pokažem dolke su Rusi stigli u ovog oblasti, onda ću i da završim s njima. Poslednje što se zna da Rusi rade u oblasti hiperzvučnog pogona, jeste zajednički projekat domaće kompanije NPO 'Mašinostrojenija' i indijske 'DRDO'. U osnovi projekta je ruski raketni kompleks 3K-22 'Циркон', s tim što se eksperimentalna raketa zove 'BrahMos-II'. Koliko je procurelo u javnost, 'BrahMos' je 2017. završio sva testiranja (lansiranja su vršena na moru) a u serijsku proizvodnju Rusije bi trebalo da uđe 2018.
Model rakete 'BrahMos-II' na izložbi u Indiji 2013.
Dužina protivbrodske hiperzvučne rakete – 10,5 m; domet – na testiranjima 300-400 km (prognoza 800-1000 km); brzina – na testiranjima ne manje od 4,5 M (planirano do 8 M);
Prema vestima, ovo oružje bi 2018. moglo da uđe u naoružanje nuklearne krstarice 'Pjotr Veliki'. Moći će da se ispaljuje sa kopna, vode i podmornica, a moći će da nosi i konvencionalne i nuklearne glave. 'Cirkon' koristi vodoničnu skremdžet tehnologiju koja im omogućava da lete hipersoničnim brzinama.
'Су-30МКИ' sa raketom 'BrahMos' na izložbi 'Aero India 2017'.
Kina se pridružila elitnom klubu hipersonihara svojim eksperimentalnim projektom hipersonične jedrilice 'Wu-14'. Danas se naziva 'DZ-ZH' i predstavlja projektil koji su Kinezi do sada testirali makar sedam puta. Postiže brzinu od M=5-10 (3.835 km/h do 12.360 km/h) i moći će da nosi nuklearno oružje. Projektil može da se postavi na različite balističke projektile, kao što su 'DF-21' ili 'DF-31'. Stručnjaci kažu da je slaba tačka kineskog projektila loša računarska podrška, ali s druge strane dva kineska superračunara su 2016. proglašeni za dva najbrđa sistema na svetu! Kinezi su na vrhu zemalja sa najviše superračunara na svetu, sa 202, koji čine trećinu računarske moći čitave planete!
Kina smatra da bi u slučaju svetskog rata ona imala oružje za američke nosače aviona. Za sada nema odbrane od kineskog oružja.
[1] Koga interesuje, može o ovoj temi da pronađe na sajtu nekoliko mojih textova na temu nuklearnog naoružanja: 'Nuklearna Trijada', 'Ruska Ubistvena Topola', 'Nuklearni-Satana', '7 ruskih balističkih raketa kojih se plaše njihovi protivnici', 'Kim Džongov raketni arsenal', 'Projekat „Раскат“, razarač kontinenata', itd. samo me mrzi da tražim J
[2] Pre čitave decenije prvi put sam čuo za sovjetske kosmičke avione i toliko sam se oduševio da sam o većini pisao posebne priče, o čemu tada nije bilo ni reči na našem jeziku, a i na engleskom je ta tema diskretno izbegavana. Nažalost, poslednja dva dijagrama su izgubljena čak i na serveru.
Naravno, tema je jako složena i ne mogu sve da obuhvatim u jednoj priči. Pisao sam i o ovom projektu koji je isto trebalo da parira američkim eksperimentima. Onda su ovi parirali njima, pa ovi njima ... i to se zvalo 'Trka u naoruđanju'.
[3] Ne znam kako se to kod nas zove – Rusi kažu 'greben krila'; to je pomoćna vertikalna aerodinamička površina koja povećava bočnu stabilnost letilice pri velikim napadnim uglovima.
[4] Za poboljšavanje toplotnih sposobnosti orbitnog svemirskog aviona korišćen je princip "vrele konstrukcije" ("горячей конструкции"). To znači da je avion imao varenu šasiju sa donjim izolacionim paravanom (теплозащитный экран –ТЗЭ), napravljenim od ploča legure kolumbijuma (ВН5АП) presvučenih molibden–disilicidom. Ploče su bile slagane slično ribljim krljuštima. Paravan je bio pričvršćen uz pomoć keramičkih veza koje su predstavljale deo toplotnog štita.
[5] Za razliku od nadzvučnih nabojnih motora ('ramjet'), kod kojih se pre sagorevanja vazduh usporava do podzvučnih brzina, kod 'scramjet' motora tok vazduha kroz ceo motor je u potpunosti nadzvučan. Ti motori mogu da obezbede brzine između 12 i 24 Maha.
[6] Mašinski biro je akcionarsko društvo iz Moskovske oblasti, čiji je osnovni zadatak proizvodnja raketa zemlja-vazduh. Proizvode brojne ruske sisteme, kao što su 'Osa', 'Dvina' (imamo ih i mi), S-300 i sl. koje su prodate u preko 30 zemalja sveta.
