Astronautika: istorija

(pola veka 'Apolla 11, deo I)

Postoji jedan sveprisutni element u svim hronikama 'Apollo' misije, ne računajući astronaute i kosmičke brodove, a to je Kontrola misije. Ili, poznatija jednostavno kao 'Hjuston'. Slika kontrolora koji koncentrisano zure u monitore svojih konzola postala je ikona 'Apollo' programa, možda čak i veći simbol od fotografija astronauta koji hodaju po lunarnoj površini. Od tada, ne postoji film o kosmosu koji ne uključuje 'kontrolu misije' sa direktorom leta koji izdaje naredbe levo i desno. Ali šta je zapravo bila Kontrola misije 'Apolla'?

k1
Kontrola misije (MOCR 2) tokom leta 'Apolla 13'.

Prvo što treba razjasniti jeste da je, nasuprot onome što mnogi misle, njihova sposobnost direktne kontrole nad brodovima 'Apollo'bila gotovo jednaka nuli. Praktično sve operacije astronauti su morali da obavljaju ručno, te bi zato umesto 'Kontrole misije' trebali da govorimo o 'Savetovalištu misije'. Ovakva filosofija upravljanja je bila u oštroj suprotnosti sa strategijom koju je sledio sovjetski kosmički program, u kojem je Kontrola misije imala praktično neograničenu kontrolu nad svojim letilicama. U Sjedinjenim Državama su astronauti bili ključni igrači u kosmičkom programu, dok su u SSSR-u bili tek malo više od visokokvalifikovanih putnika. [O ovom sam pisao u poslednjoj e-knjizi objavljenoj na sajtu o cirkumlunarnim misijama 'Zond'.]

k2
Jedan od amblema Nasine Kontrole misije. 

Potreba za centrom za sprovođenje kosmičkih misija i savetovanje posada bazirano na telemetrijskim podacima i zemaljskim stanicama možda nam danas izgleda očigledna, ali to nije bilo tako početkom 60-ih. Centar za kontrolu misija, ili MCC(Mission Control Center) za 'Apolla', zasnivao se na prethodnom iskustvu u programima 'Gemini''Mercury'. NASA je smatrala da je mnogo efikasnije i sigurnije koncentrisati sva telemetrijska očitavanja i sve menadžerske odluke o upravljanju u jednoj tački na planeti. Ali, ako malo razmislimo, to nije bila jednostavna ili očita odluka. Kao protivprimjer, pogledajmo što je učinio Sovjetski Savez. U prvim kosmičkim misijama sa posadom, SSSR je često imao odvojene centre za prijem telemetrije, odlučivanje i komunikaciju s kosmonautima. Ovakav sistem je odražavao fragmentiranu komunikacionu pokrivenost koja je postojala u to vreme, budući da su brodovi s posadom bili u kontaktu sa Zemljom samo na ograničenom delu svoje orbite, a osim toga, nije uvek postojao pouzdan sistem za brzo prenošenje tih informacija ka određenom centru.

k3
Kontrolni centar za letove sa i bez posade sovjetskih misija u CNIIMašuu Moskvi.

Koncentracija svih kontrolnih objekata na jednom mestu značila je ogromne ekonomske i logističke troškove, kao i značajan rizik (šta bi se dogodilo u slučaju da kontrola iz bilo kojeg razloga bude odsečena?). Međutim, u smislu sposobnosti odlučivanja, očito je da je bilo bolje smestiti ih na jedno mesto. Na početku kosmičkog doba, kosmodrom Tjura-Tam (Bajkonur) funkcionisao je kao de-factokontrolni centar ili CUP[1](рус. Центр управления полётами, ЦУП), ali je ubrzo bilopotrebno stvoriti nove zemaljske stanice za praćenje brodova. Da bi ih uskladili, stvorena je 1963. godine 'Kontrola misija' u CNIIMašu[2](Centralni naučno–istraživački institut mašinogradnje, CNIImaš, odn. na ruskom:Центральный научно-исследовательский институт машиностроения, ЦНИИмаш) u Moskvi tokom poslednje faze programa 'Vostok'. Cilj ovog centra je bio da koncentriše sve raspoložive informacije koje utiču na proces donošenja odluka – t.j. povećati 'svest o situaciji', kako bi rekli na drugoj strani bare – te stoga nisu posedovali nijednu konzolu sa telemetrijom letilica. Podaci o telemetriji primani su u drugim objektima – u Jevpatoriji, Moskvi, Bajkonuru, itd. – gde ih je na licu mesta tumačilo osoblje svake stanice. Ako bi se pojavio ozbiljan problem, tehničari bi kontaktirali svoje nadređene, koji su mogli biti na sasvim drugom kraju zemlje. Tako je bilo sve do sredine 70-ih godina, kada je SSSR pokrenuo kontrolni centar sličan Nasinom.

k4
Moskovski CUPiz 2004. U stanju je da trenutno prati do 20 kosmičkih misija istovremeno, a posle planirane modernizacije broj će da skoči na 45.

Ali putovanje na Mesec nije bilo isto što i boraviti na niskoj orbiti oko Zemlje. Ako bi putnička letilica oko Zemlje imala nekakav problem, astronauti bi jednostavno mogli da pričekaju sledeći kontakt sa Zemljom kako bi ga popravili, sve dok to ne bi postalo ozbiljno. Osim toga, za uspeh lunarne misije, zemaljska kontrola je morala neprestano da prenosi astronautima položaj broda kako bi ovi ažurirali brodski računar. Takođe ste morali da donosite odluke na temelju položaja i trajektorije letilice gotovo u realnom vremenu. Za to je bilo neophodno imati hijerarhijski i centralizovani kontrolni centar. Međutim, ključni element koji će stvoriti takav centar bila je pojava novih komunikacionih satelita, koji su omogućili povezivanje različitih centara Nasine mreže zemaljskih stanica.

k5
Zgrada 30
centra MSCu Hjustonu. U krilu bez prozora (MOW) nalazila su se dva MOCR-a (kontrolne sobe).

Kontrolni centar za misiju 'Apollo'izgrađen je u Hjustonu (Teksas) 1961. godine kao deo Nasinog centra za letilice sa posadom (MSCManned Spacecraft Center), sada poznatog kao JSC(Johnson Space Center). Direktor Nase, James Webb, izabrao je Teksas umesto Virdžinije, gde se nalazila STG (Space Task Group) kosmičke agencije. Glavni izvođači Kontrolnog centra bili su 'IBM' i 'Philco'. Njegovo puno ime je bilo MCC-H, koje se odnosilo na Hjuston, mesto na kojem se nalazilo, i razlikovalo ga od izvornog kontrolnog centra koji se nalazio u Cape Canaveralu. Ali za astronaute i širu javnost, MCC je jednostavno bio 'Hjuston'. Za razliku od kontrolora misije 'Mercury', koji su se nalazili u Cape Canaveralu, MCC se nalazio 1500 kilometara od mesta lansiranja, što se svima činilo nelogičnim. Međutim, kada se brod nađe u orbiti, nije bilo potrebe za postavljanjem kontrolnog centra u blizini meesta lansiranja. MCC-H je debitovao 1965. godine tokom misije 'Gemini 4'.

k6
Soba MOCR 1tokom misije 'Apolla 7'.

Kontrola misije je bila smeštena u krilu MOW(Mission Operations Wing) u Zgradi 30 MSC-a. Zgrada je bila trospratni betonski blok bez prozora koji je više nalikovao bunkeru nego kosmičkom kontrolnom centru. Slavna kontrolna soba puna konzola nazvana je MOCR(Mission Operations Control Room) – izgovara se 'moker' – iako su u stvarnosti postojale dve gotovo identične sobe koje su pratile ovu misiju. MOCR 1, na drugom spratu, koristila se za misije 'Apollo-Saturn201''Apollo1''Apollo5', 'Apollo7', 'Skylab''Apollo-Sojuz'. Kasnije će postati FCR – iliti 'fiker' – za vreme programa šatlova. Za ostatak misija 'Apollo', kontrola se nalazila u MOCR-u 2, koji se nalazio na trećem spratu Zgrade 30, a takođe je bila zadužena za misije 'Gemini'(osim 'Gemini 3'). Ova soba se kasnije transformisala u FCR 2 za špijunske misije šatlova koje je vodilo Ministarstvo odbrane. Učestvovanjem u najrelevantnijim misijama 'Apolla', MOCR 2 je postao poznat kao Kontrola 'Apollo'misija.

k7
Položaj Kontrole 'Apollo' misija, ili MOCR 2na trećem spratu MOW krila Zgrade 30 Nasinog MSC centra.

Svaka konzola MOCR-a služila je za određeni nadzor i kontrolu aspekta leta ili letilice. Oficir, ili korisnik svake konzole, primao je samo malu količinu ukupnih podataka iz sistema kojim je upravljao. Bilo je još šest soba sa dodatnim stručnjacima i više konzola smeštenih u drugim delovima Zgrade 30 pod nazivom SSR(Staff Support Rooms). SSR stručnjaci filtrirali su prioritetne podatke sa svake konzole MOCR-a. Kontrolori su mogli da razgovaraju s tim stručnjacima putem privatne komunikacijske veze. U zavisnosti od sistema koji se pratio, stručnjaci SSR-a su imali na raspolaganju jedan ili više timova stručnjaka koji su mogli da budu bilo gde u zemlji – često u sedištima kontraktorskih kompanija. Ispred MOCR konzola nalazilo se pet velikih ekrana, prikazujući podatke, slike i grafikone koji odgovaraju svakoj fazi misije. Projektori za ove ekrane bili su smješteni u prostoru koji je dobio nadimak 'Betmenova pećina'.

k8
Jedna od SSR soba sa stručnjacima koji su savetovali MOCR kontrolore.

U Zgradi 30 se takođe nalazio i RTCC(Real Time Computer Complex). Kao što mu ime kaže, njegov rad je bio da 'udomi' računare koja su bili odgovorni za određivanje položaja broda u svakom trenutku, kao i analizu parametara putanje i ostalih zadataka, što je uključivalo i razvoj brojnih simulacija leta. RTCC je koristio pet 'IBM'-ovihSystem/360Model75Jmainframeračunara, koja su imala zapanjujući kapacitet od jednog megabajta svaki (to je zapravo bio megawordmemorije, jer su umesto tipičnih bajtova korištene reči koje nisu imale po osam bitova). Ti su računari, i ostali mejnfrejmoviraspoređeni po čitavoj zemlje, bili pravi 'računari Apolla', odgovorni za izračunavanje u realnom vremenu položaja i putanje kosmičkoh broda u svakom trenutku na osnovu telemetrije. Ti su podaci slati posadi koja ih je ručno unosila u brodski računar kako bi izvršili odgovarajuće manevre.

k9
Računari 'IBM' System/360 Model 75Ju MCC-u.

Za usmeravanje i koordiniranje različitih kontrolora bila je neophodna posebna osoba. Pri odabiru sistema rukovođenja za MCC, NASA je odlučila da će Kontrola misije biti kao jedan orkestar koji će zahtevati svemoćnog dirigenta. Kada se vrata MOCR-a jednom zatvore, sve konačne odluke je donosio Direktor leta ili Flight Director, iako su ga svi u MOCR-u nazvali jednostavno 'Flight'. Direktori leta su bili pravi bogovi tehnološkog Olimpa 'Apolla'. Kao što su se nekad šalili u Hjustonu, jedini način na koji su Nasini divovi mogli da promene mišljenje direktora leta bio je da ga otpuste. Naravno, margine koju su imali nisu bile beskonačne, ali u takvom hijerarhijskom okruženju, kao što je bio program 'Apollo', njihovo mišljenje je očito bilo odlučujuće. Direktori su bili relativno mladi za odgovornost koju su imali i mnogi su bili vojna lica. Iako se u filmovima, iz dramatičnih razloga, uvek pojavljuje jedan Direktor leta u svakoj misiji, jasno je da nema ljudskog bića koje može biti budno tokom čitavog trajanja lunarne misije (Čak Noris i Vučić se iz razumljivih razloga ne računaju). Iz tog razloga su rotirana četiri tima direktora i kontrolora. Svaki tim je dobijao jednu boju (White Flight, Black Flight, Green Flight, Gold Flight itd.). Zapravo, bile su dovoljne tri osmosatne smene, ali je uvedena i četvrta koja je pratila 'dosadnije' faze misije, kao što je npr. vreme spavanja astronauta, i tako omogućavala ostalim smenama da se odmore.

k10
Delovi i izgled MOCR 2.

Tokom 'Apolla 11', direktori su bili Cliff Charlesworth i Gerry Griffin (smena 1), Gene Kranz (smena 2), Glynn Lunney (smena 3) i Milton Windler (smena 4). Direktor smene 1 je bio onaj koji je koordinirao rotacije, i ostalim direktorima dodeljivao faze misije koje su morali da kontrolišu. U misiji 'Apolla 11', Charlesworth je bio direktor leta tokom lansiranja i istorijske lunarne šetnje Armstronga i Aldrina, dok su Kranz – koji je stekao slavu tokom misije 'Apollo 13'– i njegov tim bili zaduženi za nadgledanje napetog sletanja modula 'Eagle'na Mesec. Lunney je bio zadužen za kritičko uzletanje putnika s površine Meseca i, konačno, Windler je nadgledao ulazak u atmosferu komandnog modula 'Columbia'. Iznad četiri direktora leta bio je direktor letačkih operacija, ili FOD(Director of Flight Operations), koji je u to vreme bio Chris Kraft. Međutim, Kraft je, kada je bio prisutan u MOCR-u, dopuštao direktorima da rade i nije se uplitao u njegovo donošenje odluka.

k11
Aeronautički inženjer i pilot Eugene Francis 'Gene' Kranz (1933) u kontrolnom centru MOCR 1 tokom 'Gemini'misije. Prema istraživanjim američkog javnog mnenja 2010, Kranz se našao na drugom mestu najpopularnijih kosmičkih heroja. Rečenicu 'Failure is not option', koju je izgovorio glumac Ed Harris koji ga je glumio u filmu 'Apollo13', iskoristio je za naslov svoje autobiografije objevljene 2000.

Gotovo svi kontrolori su bili izuzetno mladi, neki mlađi i od trideset godina. Svi su bili muškarci i odabrani su nakon rigoroznog procesa – 'finalisti' su ostali u sobama SSR-a – nakon što su bili podvrgnuti hiljadama sati simulacija svih aspekata misije. Zanimljivo je da je većina pušila i to činila u sklopu MOCR-a. Kao dobar dirigent, Direktor leta je bio smešten na uzvišenju u posljednjem redu konzola. Naravno, za razliku od orkestra, kontrolori su bili okrenuli leđa, jer su njihove konzole bile orijentirane prema pet velikih prednjih ekrana. Ali koje je funkcije imala svaka konzola?

k12
Različite konzole u kontrolnom centru letova sa ljudskom posadom MOCR.

Glavne su konzole bile one u prvom redu i stoga su bile niže, pa je njihov položaj bio poznat kao 'rov'. Rov se sastojao od četiri konzole: BOOSTER, RETRO, FDO i GUIDO. Oficiri zaduženi za konzole Rova smatrali su sebe za neku vrstu astronauta na zemlji i bili su glavni u zaduženju da misija teče dobro. 'Ostali kontrolori su samo vodoinstalateri', šalili su se ponekad, napola ozbiljno, napola u šali.

BOOSTERje bio zadužen za praćenje parametara 'Saturna V'od trenutka poletanja – kada je kontrola misije preuzimana od LCC-a (Launch Control Centre) sa Cape Kennedyja – do ulaska u orbitu. Očito je da je njegov rad trajao jedva deset minuta na svakoj 'Apollo'misiji, ali obzirom na važnost i složenost lansiranja, logično je da je imao svoju vlastitu konzolu. Tokom ostatka misije ova konzola je bila posvećena drugim zadacima ili je bila prazna. S njene desne strane se nalazio oficir FDO(Flight Activities Officer), poznat kao Fido. On je verovatno bio najvažniji kontrolor čitave misije. Njegov posao je bio da prati trajektorije brodova – i komandno-servisnog modula (CSM) i lunarnog modula (LM) – i kontroliše kamo su išli. FDO je bio jedini član Kontrole misije, osim Direktora leta, koji je mogao da direktno naredi prekid lansiranja ako je to smatrao potrebnim. Za vreme sletanja 'Apolla 11'na Mesec, FDO oficir je bio Jay Greene.

k13
Konzola FDO-a.

RETROoficir (Retrofire Officer) je bio zadužen za sve opcije povratka na Zemlju u svakoj fazi misije. Ako bi se pojavila neka hitna situacija, RETRO je trebalo brzo da naznači koje korake treba poduzeti kako bi se izbeglo gubljenje vremena. Zato je takođe mogao da stavi vetona svaku odluku koja je mogla da ugrozi mogućnosti uspešnog povratka posade. Nepotrebno je isticati da su tokom 'Apolla 13'RETRO kontrolori bili posebno zauzeti. Na sletanju 'Apolla 11'mesto RETRO-a je zauzimao Chuck Deiterich.

GUIDO(Guidance Officer). ili GUIDANCE, bio je neophodan saradnik FDO-a. Ako je FDO pratio kuda brod ide u tom trenutku i koji se manevri moraju sprovoditi, GUIDO je bio zadužen za kontrolu gde se sistem nalazi. Stoga je bio zadužen za slanje posadi podataka o stvarnom položaju broda – izračunatog na Zemlji zahvaljujući telemetriji letilice – tako da su navigacioni računari (GNC) na CSM-u i LM-u mogli ispravno da rade. Kada su se alarmi 1201 i 1202 'Eagleovog'GNC računara oglasili za vreme sletanja 'Apolla 11', bio je to GUIDO oficir – koji je u toj smeni bio Steve Bales[3]– koji je bio zadužen da obavesti direktora leta da to nije kritičan problem. Alarmi su obaveštavali da je računar preopterećen, ali Bales je uspeo da proveri, uz pomoć ostatka svog tima u susednom SSR-u, da to neće ometati izvođenje prioritetnih zadataka, što je u ovom slučaju bilo upravljanje lenderom i paljenje kočionog motora.

k14
GUIDO oficir Steve Balesza svojom konzolom u Centru.

U sledećem redu je bio SURGEON, koji je bio doktor misije, pa stoga veliki 'neprijatelj' astronauta. SURGEON je obično pratio srčani i respiratorni ritam posade, ali je takođe davao uputstva kako da se nose s brojnim epizodama vrtoglavice, povraćanja i proliva koje su se događale tokom programa 'Apollo'. Medicinske intimnosti astronauta prenošene su u Hjuston tokom privatnih komunikacionih sesije – novinari su izbacivani tom prilikom – ili su putnici ostavljali poruke na magnetofonu komandnog modula, čiji je sadržaj saslušavan putem sekundarnog komunikacionog kanala.

Uz SURGEON je bio CAPCOMili Capsule Communicator, verovatno najpoznatiji kontrolor. Iako je NASA preferirala naziv Spacecraft Communicator– a to je bio izraz i u službenim dokumentima – akronim CapCom je preživio 'Mercury'eru i, zapravo, nastavio da se koristiti tokom ere šatlova i ISS, iako nisu postojale nikakve 'kapsule'. CAPCOM je bio jedina osoba koja je mogla direktno da razgovara sa astronautima. Na taj način, posada je bila sprečena da sluša desetke različitih glasova. Osim CAPCOM-a, samo je Direktor leta mogao da direktno komunicira s posadom ako je to smatrao prikladnim. CAPCOM je uvek bio smatran pratiocem astronauta, iako nije nužno putovao u kosmos. Njihov je zadatak bio da sintetizuje odluke različitih kontrolora i Direktora leta kako bi prenijeli informacije i postavljali pitanja na najefikasniji mogući način.

k15
Charlie Duke kao CapComza 'Apollo 11'tokom sletanja na Mesec. S njegove leve strane su astronauti Jim Lovell i Fred Haise.

U svakoj smeni, u kontrolnoj sobi, MOCR-u, bilo je prisutno nekoliko astronauta. Tokom misije 'Apolla 11'CAPCOM-i su bili Charlie Duke, Jim Lovell, Fred Haise, Harrison Schmitt, Ron Evans, Bill Anders, Don Lind, Bruce McCandless, Ken Mattingly i Owen Garriott. Evansje bio CAPCOM tokom lansiranja, Dukeje vodio računa o istorijskom spuštanju 'Eaglea'na površinu Meseca, dok je McCandlesso brinuo šetnji Armstronga i Oldrinapo Mesecu. Svaki put kad je CAPCOM pritisnuo dugme 'Talk'za razgovor sa astronautima, generisan je 'bip' ton od 2525 kHz u trajanju od 0,25 sekundi koji je aktivirao retransmitere komunikacionih stanica. Kad je otpuštao dugme, emitirao se još jedan ton na 2475 kHz. Ti zvučni signali, poznati kao 'Quindartonovi',odabrani su zato jer su mogli da koriste isti frekventni raspon kao ljudski glas, izbegavajući potrebu za nekoliko istovremenih komunikacijskih kanala. Quindarski tonovi su postali simbol 'Apollo'ere, iako su korišćeni i u misijama 'Gemini', 'Skylab'i u prvim godinama šatla.

Sledeća konzola u drugom redu je bila EECOM(Electrical Enviromental and Communications),zadužena za sisteme za održavanje života, električne sisteme i komunikaciju sa CSM-om. Zbog preopterećenja u radu, od 'Apolla 10'EECOM se više nije bavio komunikacijama. Tokom misije 'Apollo 13', EECOM je bio jedan od najopterećenijih kontrolora nakon što je eksplozija tanka za kiseonik gorive ćelije ostavila CSM bez struje i kiseonika. Sa desne strane je sedeo GNC(Guidance, Navigation and Control). Uprkos nazivu, CNG nije bio odgovoran za funkcioniranje CNG računara na CSM-u i LM-u – setimo se da je za taj zadatak odgovarao GUIDO – ali je uglavnom bio odgovoran za nadzor rada trastera pogonskog sistema RCSi glavnog motora SPSkomandno-servisnog modula CSM.

k16
Crtež kontrolnog centra MOCR.

EECOM i GNC su se bavili isključivo CSM sistemima. Za lunarni modul su postojale dve slične konzole zvane TELMU(Telemetry, Electrical and EVA Mobility Unit) i CONTROL. Dok su EECOM i GNC radili tokom trajanja misije, TELMU i CONTROL su bili operativni samo dok je bio aktivan lunarni modul. Kao dodatni zadatak, TELMU je takođe nadzirao statuse skafandera A7Li ruksake za održavanje života (PLSS).

U trećem redu konzola sedeo je INCO(Instrumentation/Communications Officer), zadužen za komunikaciju sa CSM-om i LM-om. Konzola je uvedena od 'Apolla 10's ciljem da smanji opterećenje na EECOM. Tokom 'Apolo 17', INCO kontrolor Ed Fendell je bio zadužen za daljinsko upravljanje televizijskom kamerom rovera kako bi snimio uzletanje gornjeg stepena lunarnog modula. S njegove desne strane je sedeo O&P, ili PROCEDURES(Operations and Procedures Officer),jedan od najmanje uzbudljivih položaja u MOCR-u. Ne uzalud, O&P je osiguravao da ostali kontrolori slede odgovarajuće birokratske procedure za međusobnu komunikaciju i sa drugim Nasinim centrima.

k17
INCO 
oficir Ed Fendell kontroliše astronaute tokom EVA.

Odmah pored O&P, bio je i pomoćnik direktora leta (AFLIGHT,Assistant Flight Director) – u osnovi njegov asistent – i direktor (FLIGHT). Pokraj njega je sedeo FAO(Flight Activities Officer), koji je kontrolisao da svaki zadatak i faza misije slede prethodno uspostavljeni red bez propuštanja koraka. Naime, FAO se u osnovi bavio koordinacijom aktivnosti ostalih konzola. Desno od FAO-a bio je NETWORK, koji je imao zadatak kontrole složene mreže zemaljskih stanica, aviona, brodova i satelita koji su se koristili za komunikaciju s astronautima.

U četvrtom i posljednjem redu MOCR-a bila je osoba zadužena za odnose s javnošću ili PAO(Public Affairs Officer). PAO, koji je bio 'glas kontrole misije', koji je za televizijske gledaoce komentarisao operacije jednostavnim jezikom. Pored njega je bio FOD(Director of Flight Operations), 'šef' MOCR-a, Chris Kraft – koji je bio zadužen za kontrolu da se sve događa prema protokolima i normama Nase uz pomoć glavnog Nasinog štaba. Konačno, predstavnik Ministarstva obrane (DOD) koordinirao je vojne resurse kojima je služila NASA, kao što su brodovi i avioni mornarice odgovorni za spašavanje astronauta na Pacifiku. Iza njih bio je veliki prozor koji je posetiocima i predstavnicima štampe omogućavao da prate tok misije iz prve ruke.

Iako su astronauti 'Apolla'uživali visok stepen autonomije zahvaljujući svojoj obuci i korištenju svog naprednog CNG računara, bez kontrole misije ne bi bilo moguće zakoračiti na Mesec.

k18
MOCR 2
tokom misije 'Apolla 9'.

 

[1]'RuskikontrolnicentarizKoroljev'- Astronomskimagazin.

[2]'InstitutCNIImaš'- Astronomskimagazin

[3]U to vreme 32-godišnji oficir, ali sa 10-godišnjim iskustvom u radu kao kontrolor leta u misijama 'Gemini'. Prilikom sletanja prvih ljudi na Mesec, lender je leteo 6 m/s brže nego što je smeo i Bejls se suočio sa odgovornošću da se izbori sa nekoliko kritičnih problema, a od njegove brze odluke je zavisila čitava misija. Iako je alarm zvonio, Bejls je zaključio da situacija nije kritična i samo je nastavio da prati situaciju.
  A onda, na samo nekoliko minuta pred sletanje, oglasio se alarm iz računara, oglašavajući da očitavanja visine stižu prebrzo i da je preopterećen te da ne može više da vrši proračune. Bejls je imao samo par trenutaka vremena da odluči da li je to nešto ozbiljno ili ne. Nakon nekoliko sekundi, obavestio je Kranza da se sletanje nastavi uprkos alarmu. Kasnije je priznao da je njegova odluka bila donešena na osnovu saveta 24-godišnjeg stručnjaka za računare,ing. JackaGarmana. Kasnije je dobio medalju od predsednika i veliko unapređenje u vidu zamenika direktora operacija u Džonsonovom kosmičkom centru.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi: