Najviše pričamo o stvarima o kojima pojma nemamo!
Na kraju, u dalekoj budućnosti, ostaće samo stare, crvene, prigušene zvezde koje će tinjati bilionima godina. Ali i one će se na kraju ohladiti i zgasnuti, ostavljajući iza sebe mračan, hladan i prazan kosmos. Ova slika tihog, postepenog nestajanja svetlosti potpuno je drugačija od popularnih predstava o apokaliptičnom „kraju sveta“. Dok se svetla budu gasila zvezdu po zvezdu, sama struktura galaksija, tih zvezdanih gradova, prolaziće kroz sopstvenu nasilnu transformaciju.
Kako će se univerzum završiti? Ovo je jedno od onih dubokih, univerzalnih pitanja koja su ljudi postavljali vekovima, gledajući u zvezdano nebo. Naše predstave o „kraju“ često su dramatične – veliki prasak, veliki kolaps, vatreni spektakl. Međutim, nauka nam danas nudi sliku koja je mnogo suptilnija, čudnija i, na jedan duboko poetski način, još fascinantnija.
Zaboravite na iznenadno finale. Velika kosmička drama neće se završiti naglim spuštanjem zavese, već postepenom transformacijom u nešto neprepoznatljivo, tiho i usamljeno. U nastavku ćemo istražiti četiri čina ove neverovatne buduće priče, zasnovane na onome što astrofizičari danas znaju. Spremite se, jer odgovori nisu onakvi kakve očekujete.
Umesto velikog finala, univerzum će polako zgasnuti
Zaboravite na ideju o kosmičkoj eksploziji koja će sve okončati. Najverovatniji scenario nije dramatičan, već je to tiho, postepeno gašenje svetla. Velike zvezdane lomače univerzuma polako će se pretvarati u žar. Univerzum neće nestati uz prasak, već će polako tonuti u tamu i hladnoću tokom nezamislivo dugog vremenskog perioda.
Proces će početi prestankom formiranja novih zvezda, jer će galaksije iscrpeti svoj gas. Velike, vrele plave zvezde prve će nestati, eksplodirajući kao supernove nakon samo nekoliko miliona godina. Zatim će, milijardama godina kasnije, žute zvezde poput našeg Sunca potrošiti svoje gorivo i ugasiti se.
Na kraju, u dalekoj budućnosti, ostaće samo stare, crvene, prigušene zvezde koje će tinjati bilionima godina. Ali i one će se na kraju ohladiti i zgasnuti, ostavljajući iza sebe mračan, hladan i prazan kosmos. Ova slika tihog, postepenog nestajanja svetlosti potpuno je drugačija od popularnih predstava o apokaliptičnom „kraju sveta“. Dok se svetla budu gasila zvezdu po zvezdu, sama struktura galaksija, tih zvezdanih gradova, prolaziće kroz sopstvenu nasilnu transformaciju.
Galaksije će se sudarati i spajati u bezoblične „mrlje“
Dok se svetla budu gasila, arhitektura univerzuma će se drastično menjati. Zamislite da gradite prelep zamak od peska, a onda ga neko samo šutne i pretvori u haotičnu gomilu. Slična sudbina čeka i galaksije. Uređene spiralne galaksije, sa svojim gracioznim kracima, osuđene su na haotične sudare.
Tokom milijardi godina, galaksije će se međusobno privlačiti i spajati u ogromne, neuređene eliptične galaksije, koje se najbolje mogu opisati kao „bezoblični oblaci zvezda u obliku mrlje“. Univerzum će vremenom imati sve manje spiralnih, a sve više eliptičnih galaksija.
Naš Mlečni put i susedna galaksija Andromeda takođe su na putu sudara, koji se očekuje za nekoliko milijardi godina. Ali ne brinite – zvezde unutar njih su toliko udaljene jedna od druge da će prosto proći jedna pored druge nepovređene. Budući posmatrači, ako ih bude, svedočili bi nezamislivom nebeskom plesu, gde se dva galaktička vrtloga spajaju u jedno, oslikavajući noćno nebo vatrometom novih zvezdanih formacija.
Budućnost je usamljena – velika kosmička izolacija
Jedno od najčudnijih saznanja moderne kosmologije tiče se samog tkiva prostor-vremena. Dve sile se bore za sudbinu kosmosa: gravitacija sve materije vuče ka unutra, usporavajući širenje, dok misteriozna „tamna energija“ deluje kao odbojna sila, gurajući sve od sebe. Trenutni dokazi sugerišu da tamna energija pobeđuje.
Posledica toga je da se univerzum ne samo širi, već se to širenje ubrzava. Najbolja analogija je suvo grožđe u testu za kolač koje se peče: kako testo raste, svako zrno grožđa se udaljava od svakog drugog, a ona najdalja se udaljavaju najbrže. U dalekoj, dalekoj budućnosti, druge galaksije će postati toliko udaljene od naše lokalne grupe (koja će se do tada spojiti u jednu džinovsku galaksiju) da njihova svetlost nikada neće stići do nas. Bukvalno će nestati iza kosmičkog horizonta.
To znači da će budući stanovnici našeg kutka univerzuma gledati u potpuno prazno noćno nebo, bez ijedne druge galaksije na vidiku. Biće to doba duboke kosmičke samoće i izolacije, gde će se činiti da je naša galaksija jedina u čitavom postojanju.
Najveće iznenađenje – „kraj“ možda i ne postoji
Nakon svih ovih promena – gašenja zvezda, spajanja galaksija i kosmičke izolacije – dolazimo do najparadoksalnije ideje: univerzum možda uopšte nema pravi „kraj“. Iako će biti drastično drugačiji od onoga što znamo danas – mračan, hladan, prazan i sačinjen od jedne ogromne spojene galaksije – teško je zamisliti scenario u kojem će univerzum u potpunosti nestati.
Prostor, vreme, materija i energija će i dalje postojati, samo u drugačijem, hladnijem i ređem obliku. Kraj jedne ere ne znači nužno i kraj svega. Kao što autor naučnog teksta ističe:
U zavisnosti od toga kako gledate na stvari, univerzum možda na kraju krajeva i nema „kraj“.
Zaključak: Živimo u zlatnom dobu kosmosa
Budućnost koja čeka univerzum je duga, čudna i na kraju mračna. Ali ova saznanja ne bi trebalo da nas čine tužnim. Naprotiv, trebalo bi da nas podsete na to koliko smo neverovatno srećni što živimo baš sada, u kosmičkom „zlatnom dobu“.
Živimo na samom početku priče, u eri punoj svetlih, uzbudljivih zvezda i bezbroj galaksija koje možemo posmatrati i istraživati. Kosmos može podržavati ljudsko društvo i znatiželju još milijardama godina, dajući nam dovoljno vremena da nastavimo sa potragom za odgovorima. A dok to radimo, vredi se zapitati: kako se osećate povodom ovog scenarija? Odgovor na to pitanje govori nam mnogo o našem mestu u ovoj velikoj kosmičkoj priči.
Prema Space.com