Prema Vitruviju, rimskom arhitekti i inženjeru, grčki matematičar Arhimed je u 3. veku pre nove ere uzviknuo „Eureka!” kada je, ušavši u kadu, primetio da nivo vode raste za količinu jednakoj zapremini njegovog tela. Po predanju, Isak Njutn je do ideje gravitacije došao nakon što mu je jabuka pala na glavu. Albert Ajnštajn je shvatio da „čovek koji slobodno pada ne oseća svoju težinu”, što ga je dovelo do formulacije opšte teorije relativnosti.

Ovakvi nagli trenuci razumevanja — iznenadni uvidi — odavno intrigiraju i naučnike. Maksij Beker, kognitivna neuronaučnica sa Univerziteta Djuk, zainteresovala se za fenomen uvida nakon čitanja knjige Struktura naučnih revolucija (1962), Tomasa Kuna, istoričara i filozofa nauke. „On opisuje kako su neke ideje toliko snažne da mogu u potpunosti da promene način na koji čitava oblast razmišlja”, rekla je Beker. „Zapitala sam se: kako mozak dolazi do takvih ideja? Kako jedna misao može promeniti način na koji vidimo svet”

Uvidi, međutim, nisu rezervisani samo za genije. Ljudi ih redovno doživljavaju dok rešavaju društvene, praktične ili intelektualne probleme. Oni se razlikuju od analitičkog rešavanja problema — poput algebarskog računanja pomoću formula — u kojem se do rešenja dolazi postepeno, korak po korak. Kod uvida nema tog „zagrevanja”: prelaz iz nerazumevanja u razumevanje dešava se naglo, trenutno. Neuropsiholog Donald Heb je još četrdesetih godina 20. veka zapisao da se ponekad „učenje odvija kao jedan skok“.

Ova nagla promena u načinu na koji um organizuje i tumači informacije naziva se reprezentativna promena.

Na Humboltovom univerzitetu u Berlinu, Beker i njen tim su pokušali da identifikuju neuronski „potpis” uvida. Osmislili su eksperimentalni zadatak koji ne podstiče sporo, analitičko rešavanje, već iznenadni osećaj razumevanja.

Izabrali su apstraktne crno-bele Munijeve slike — prikaze na kojima su objekti poput psa ili šolje za kafu u početku gotovo neprepoznatljivi. Ljudski mozak inače prepoznaje objekte tako što spaja njihove delove u celinu. Munijeve slike taj proces otežavaju. Ipak, ako se slici posveti dovoljno vremena, mozak može reorganizovati konture i „odjednom” prepoznati objekat — što izaziva karakterističan „aha” osećaj, odnosno reprezentativnu promenu.

Ispitanici su tokom dva dana posmatrali 120 Munijevih slika dok su im mozgovi snimani funkcionalnom magnetnom rezonancom (fMRI), koja meri protok krvi kao indikator neuronske aktivnosti. Nakon deset sekundi posmatranja svake slike, učesnici su navodili da li su prepoznali objekat i odgovarali na pitanja o iznenadnosti uvida, pozitivnim emocijama i sigurnosti u odgovor — tri pokazatelja koja se povezuju sa iskustvom uvida.

Bekerin tim je potom primenio neuronske mreže za analizu fMRI podataka, tragajući za obrascima moždane aktivnosti koji se javljaju kada ispitanici dožive pravi uvid. Uočili su da se u trenutku prepoznavanja skrivenog objekta pojačava aktivnost u tri regiona mozga:

• ventralnom okcipitotemporalnom korteksu (VOTC), koji je uključen u prepoznavanje vizuelnih obrazaca;
• amigdali, koja obrađuje emocionalne reakcije;
• hipokampusu, ključnoj strukturi za formiranje i organizaciju sećanja.

Ova aktivnost je bila izraženija kod iskustava koja su ispitanici ocenili kao sigurnija i emocionalno pozitivnija — drugim rečima, kod onih uvida koji su bili „jači”.

Hipokampus se opisuje kao „detektor neusklađenosti” u mozgu, jer reaguje kada se novi ulazni podaci ne poklapaju sa očekivanim. U ovom slučaju, uvid pretvara besmislenu sliku u smislenu celinu, što predstavlja snažno odstupanje od ranijih predviđanja mozga.

Džon Kunios, istraživač koji nije učestvovao u studiji, kaže da hipokampus, amigdala i VOTC zajedno čine „verovatnu mrežu moždanih oblasti” koja stoji iza reprezentativne promene. Juhua Ju, postdoktorska istraživačica neuronauke sa Univerziteta u Arizoni, kaže da ovakvi nalazi „povezuju psihološku teoriju sa konkretnim neuronskim mehanizmima”.

Po Bekerovoj VOTC  je verovatno identifikovan zbog korišćenja vizuelnih stimulansa. Jezički zadaci bi verovatno promene izazvali u regionima mozga zaduženim za obradu jezika.

Nakon što su identifikovali moždane strukture povezane sa uvidom, istraživači su se zapitali da li ovi regioni zajedno doprinose formiranju trajnih sećanja.

 „Kada doživite uvid, obično se bolje sećate rešenja”, kaže Beker, u poređenju sa situacijama u kojima se problem rešava postepeno. Međutim, pitanje je bilo — zašto?

Nekoliko dana nakon prvog eksperimenta, učesnici su ponovo testirani putem interneta. Prikazane su im nove Munijeve slike, ali i neke koje su ranije videli. Ispostavilo se da su se bolje sećali slika koje su ranije bile povezane sa uvidima. To je potvrdilo postojanje prednosti uvida u pamćenju, ali je ostalo pitanje šta se dešava na neuronskom nivou.

Analiza je pokazala da su učesnici bolje pamtili slike kod kojih je tokom početnog uvida došlo do snažnijeg porasta aktivnosti i u VOTC-u i u hipokampusu. Velike promene u moždanoj aktivnosti verovatno čine iskustvo istaknutijim, a poznato je da se upravo takva iskustva lakše kodiraju u dugoročna sećanja.

Važno je naglasiti da snažan uvid ne garantuje tačnost ideje. Istraživanja pokazuju da su brza, sigurna i emocionalno prijatna rešenja češće tačna — ali postoje i lažni uvidi. U Bekerinoj studiji, ispitanici su pogrešno identifikovali objekte na više od polovine Munijevih slika. Čak i kod netačnih odgovora, u 40% slučajeva su prijavili da su doživeli uvid. Kod tačnih odgovora, osećaj uvida javljao se u 65% slučajeva.

Laboratorijske studije poput ove predstavljaju prvi korak ka razumevanju kako uvid funkcioniše u stvarnom svetu. Beker kaže:„Kada uvid razložimo na vrlo jednostavne zadatke koje dobro razumemo možemo preći na složenije i kreativnije oblike mišljenja”.

Juhua Ju je posebno zainteresovana za ulogu uvida u kreativnom procesu. „Velike kreativne ideje često su povezane sa uvidom jer kreativnost podrazumeva skok u kognitivnom prostoru, a takav skok često izaziva ‘aha’ osećaj.“

Ju ističe da uvid zavisi od vrste problema. U jednoj studiji je od učesnika tražila da smišljaju metafore za naučne koncepte. Pitala ih je da li su do rešenja dolazili putem uvida ili analitičkog razmišljanja. Metafore nastale uvidom nisu bile ni kreativnije ni manje kreativne od onih do kojih se došlo postepeno, ali su se učesnici bolje sećali naučnih koncepata iz analitičkih rešenja.

To može biti zato što zadaci poput stvaranja metafora više zavise od sporijeg, postepenog mišljenja nego od iznenadnih uvida. Drugim rečima, efekti uvida zavise od konteksta.

Ju se zalaže za šire proučavanje ovog fenomena: „Većina istraživanja bavi se uvidom u kontekstu rešavanja problema i u laboratoriji. Volela bih da vidimo više studija o uvidu u oblastima kao što su psihoterapija, meditacija, pa čak i psihodelična iskustva.”

Osim što produbljuju razumevanje načina na koji mozak uči, ovi nalazi imaju i potencijalnu primenu u obrazovanju. Kunios smatra da strategije koje podstiču uvid mogu poboljšati ishode učenja. Uvidi su snažna, pozitivna iskustva koja podstiču samopouzdanje i stvaraju trajna sećanja.

On kaže:„Za nastavnika je veoma teško da ovo postigne ali mnogi dobri nastavnici pokušavaju da navedu učenike da sami dođu do uvida o tome kako nešto funkcioniše. Upravo takvi trenuci se najdublje urezuju u pamćenje — i izuzetno su motivišući.”

Na kraju, prijatan je osećaj kada mozak iznenada pronađe odgovor. Možda ste i vi doživeli mali „aha” trenutak dok ste čitali prve redove ovog teksta. A možda vam je, metaforički, pala jabuka na glavu.

Izvor: Quanta Magazine

https://svejefizika.wordpress.com/2026/01/20/kako-mozak-stvara-aha-trenutk

SVE JE FIZIKA Miša Bracić