Skoro svako od nas je učio da je svemir star oko 13,8 milijardi godina i da je sve počelo Velikim praskom. To je jedna od onih fundamentalnih činjenica koje uzimamo zdravo za gotovo. Ali šta ako to nije cela priča? Šta ako Veliki prasak nije bio početak, već samo jedan događaj u beskonačnom ciklusu? Neki od vodećih svetskih fizičara i filozofa danas postavljaju upravo takva pitanja, nudeći nove teorije koje bi mogle iz korena da promene naše shvatanje kosmičke istorije.Skoro svako od nas je učio da je svemir star oko 13,8 milijardi godina i da je sve počelo Velikim praskom. To je jedna od onih fundamentalnih činjenica koje uzimamo zdravo za gotovo. Ali šta ako to nije cela priča? Šta ako Veliki prasak nije bio početak, već samo jedan događaj u beskonačnom ciklusu? Neki od vodećih svetskih fizičara i filozofa danas postavljaju upravo takva pitanja, nudeći nove teorije koje bi mogle iz korena da promene naše shvatanje kosmičke istorije.

Veliki prasak nije bio početak, već samo novi početak

Ser Rodžer Penrouz, jedan od najcenjenijih fizičara današnjice, predlaže radikalnu ideju: naš svemir je samo jedan u nizu "eona". Njegova teorija konformne ciklične kosmologije tvrdi da je Veliki prasak zapravo bio nastavak daleke budućnosti prethodnog univerzuma.

Kako je to moguće? Koncept je kontraintuitivan, ali se zasniva na ideji da skala gubi smisao u ekstremnim uslovima. Penrouz objašnjava da su daleka budućnost i rani početak dve strane iste medalje. U beskrajno dalekoj, hladnoj i praznoj budućnosti, sve je toliko rašireno da efektivno ostaju samo čestice bez mase, poput fotona. Sa druge strane, u vreloj i gustoj singularnosti Velikog praska, čestice se kreću toliko brzo da njihova kinetička energija čini njihovu masu mirovanja zanemarljivom. U oba slučaja, masa – koja daje skalu vremenu i prostoru – postaje nebitna. Tako kraj jednog svemira (beskrajno velik i hladan) postaje matematički ekvivalentan početku sledećeg (beskrajno mali i vruć). Ovo nije samo spekulacija; Penrouz ukazuje na opservacione dokaze, poput ogromnih prstenova galaksija na nebu koji su toliko veliki da, prema konvencionalnoj kosmologiji, ne bi trebalo da postoje jer deluju "starije od samog svemira".

...moj argument već dugo vremena jeste da bi starost svemira mogla biti beskonačna; to nije starost od Velikog praska, jer Veliki prasak nije bio početak. — Ser Rodžer Penrouz

Ova teorija nas suočava sa zapanjujućom implikacijom. Ako je naš univerzum samo karika u beskonačnom lancu, to dovodi u pitanje našu kosmičku jedinstvenost i svrhu. Više nismo jedinstveni događaj, već deo večnog ciklusa kosmičke smrti i ponovnog rađanja, odjek prethodnih svetova i uvertira za one koji tek dolaze.

Dok Penrouz nudi viziju beskonačnog ciklusa, drugi idu korak dalje, pitajući se da li "vreme" uopšte ima smisla na kosmičkoj skali.

Možda je pitanje 'koliko je star svemir?' potpuno besmisleno

Dok Penrouz koristi fiziku da predloži novi model vremena, filozofkinja Karen Krauter koristi filozofiju i kvantnu gravitaciju da dovede u pitanje validnost samog koncepta vremena na početku svega. Ona započinje elegantnim filozofskim izazovom: možemo meriti starost "stvari u svemiru" – zvezda, galaksija, zračenja – ali da li ima smisla meriti starost samog svemira, koji je, po definiciji, sve što postoji? Ne postoji spoljni referentni okvir u odnosu na koji bismo ga merili.

Nisam sigurna da ima smisla pitati o starosti svemira. Možemo pitati o starosti stvari u svemiru... ali šta je sa samim svemirom? Po definiciji, nema ničega izvan njega, on je sve... Mislim da ima više smisla reći da on jednostavno postoji, da jeste, da je bezvremen. — Karen Krauter

Ovu skeptičnost dodatno produbljuju ideje iz kvantne gravitacije, teorijske oblasti koja sugeriše da vreme, kao ni prostor, možda nije fundamentalno. Umesto toga, prostor i vreme su možda "izronili" iz nekog fundamentalnijeg, ne-prostorvremenskog stanja. Ako je to tačno, onda nije postojao trenutak "pre" Velikog praska u kojem je kosmički sat mogao da počne da otkucava. Sam koncept početka postaje besmislen.

Ova kombinacija filozofske discipline i teorijske fizike primorava nas da se suočimo sa samom gramatikom naših pitanja o postojanju. Pre nego što potražimo odgovor na pitanje "koliko je star svemir?", moramo prvo da se zapitamo da li je to pitanje uopšte smisleno postavljeno.

Kosmolozi se suočavaju sa 'krizom': Naša merenja se ne poklapaju

Za razliku od teorijskih i filozofskih debata, kosmolog Klaudija de Ram predstavlja pragmatični, podacima vođen pristup koji otkriva pukotine u našem trenutnom modelu iznutra. Ona opisuje trenutno stanje kao "krizu u kosmologiji", mada napominje da je reč "kriza" možda previše senzacionalistička. Problem je u sledećem: naučnici dobijaju malo, ali statistički značajno različite odgovore za brzinu širenja svemira, u zavisnosti od metode. Merenja zasnovana na posmatranju obližnjih supernova daju jednu vrednost, dok merenja zasnovana na kosmičkom mikrotalasnom pozadinskom zračenju (CMB) – "bebi slici" svemira – daju drugu.

Iako ovo zvuči kao problem, de Ram ističe da je to zapravo uzbudljiva prilika. Ona naglašava da ogromna većina posmatranja iz potpuno različitih oblasti fizike ipak daje skoro iste odgovore. Ta neverovatna usaglašenost je ono što čini ovo malo neslaganje tako značajnim. Kriza nije znak neuspeha modela, već hiper-specifična zagonetka koja se pojavila upravo zato što je naš model postao neverovatno precizan. To je signal da postoji "nešto što treba razumeti" i što bi moglo ukazati na potrebu za "novom fizikom".

...ako posmatramo različite sonde, ako posmatramo različite fizičke sisteme sa različitim instrumentima... trenutno dobijamo procenu za ubrzanu stopu širenja svemira... koja se razlikuje, i to značajno, u zavisnosti od načina na koji računamo. — Klaudija de Ram

Ova tenzija je savršen primer naučnog procesa na delu. Nije reč o rušenju svega što znamo, već o rešavanju precizne zagonetke koja se pojavila na granicama našeg znanja. Upravo takve zagonetke su u prošlosti otključavale dublje razumevanje evolucije našeg svemira.

Nova perspektiva na kosmičko vreme

Ono što počinje kao jednostavno pitanje – "Koliko je star svemir?" – otvara vrata ka nekim od najdubljih misterija postojanja. Videli smo da svemir možda nije imao jedan početak, već da je deo večnog ciklusa; da samo pitanje njegove starosti možda nema smisla ako vreme nije fundamentalno; i da naša najpreciznija merenja sadrže zagonetku koja bi mogla dovesti do sledeće velike revolucije u fizici.

Počeli smo pitajući koliko je star svemir, samo da bismo otkrili da možda prvo moramo da pitamo šta "starost" i "svemir" zaista znače. Sledeći put kada pogledate u zvezde, ne pitajte samo "koliko je staro?" Pitajte: "šta je početak?"

Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=qrMZdgGjCUM