Na orbiti je novi kosmički brod “Sajuz MS-03” sa posadom ekspedicije MKS-50/51. Spajanje sa MKS je planirano dva dana posle lansiranja. Misija će trajati do maja 2017.
U sastav posade ulaze komandant broda ruski kosmonaut Oleg Novicki (45), prvi brodski inženjer Francuz Toma Peske (Thomas Pesquet, 36) i američka astronautkinja Pegi Vitson (56). Novicki i Vitsonova su veteran iz jedne, odnosno dve kosmičke ekspedicije, dok je Peske prvi put na orbiti, kao deseti Francuz u kosmosu. Članovi rezervne posade su Fjodor Jurčihin (“Roskosmos”), Džek Fišer (Jack Fischer, NASA) i Italijan Paolo Nespoli (ESA).
Posada kosmičkog broda “Sajuz MS-03” i ekspedicije MKS-50/51 – Vitsonova, Novicki i Peske
Lansiranje je obavljeno 17. novembra 2016. u 23:30č (moskovsko vreme), dok je spajanje sa modulom “Rassvet” ruskog dela Medjunarodne kosmičke stanice planirano po “sporoj šemi” 20. novembra u 01:02č.
Lansiranje kosmičkog broda “Sajuz MS-03” se poklapa sa 50. godišnjicom početka programa “Sajuz”. Naime, 28. novembra 1966. sa Bajkonura, sa ove iste lansirne rampe broj jedan sa koje se “Sajuz MS-03” otisnuo u kosmos, pod nazivom “Kosmos-133” lansiran je prvi kosmički brod serije “Sajuz”. Let je obavljen bez posade, praćen je mnogobrojnim problemima i trajao je dva dana. Tokom pet decenija, “Sajuz” je evoluriao u nekoliko pilotiranih i bespilotnih verzija i poslužio kao osnova za razvoj, kako orbitalnih tako i mesečevih kosmičkih brodova. Prva značajnija modifikacija “Sajuza” usledila je odmah posle prvog pilotiranog leta, kada je poginuo kosmonaut Komarov (april 1967.). Sledeće modifikacija je bila konverzija “Sajuza” u transportnu verziju za let kosmonauta prema orbitalnim stanicama (1970/71.) Posle pogibije posade “Sajuza-11”, usledila je nova velika promena “Sajuza”, zatim se na osnovu njegove konstrukcije pojavio teretni brod “Progres”. Sa serijom orbitalnih stanica “Saljut”, “Mir” i MKS “Sajuz” se menjao, ili bolje reći prilagodjavao i pratio duh novih vremena. Spolja, ostajao je gotovo potpuno isti, njegovi tehnički parametri se nisu menjali, ali su zato gotovo svi sistemi broda doživeli po nekoliko modifikacija. Tako su se i menjala slova u nastavku naziva broda “Sajuz”, tako da su se redjale serije brodova sa oznakama “T” (“transportni”), “TM” (“transportni-modifikovani”), TMA (“transprotni-modifikovani-antropomorfni”), “TMA-M” (“transportni-modifkovani-antrpopomorfhni-modernizovani”) i sada MS (“modernizovan-standardizovan”). Serija “MS” je poslednja značajnija varijacija “Sajuza”. Moguće je da oko 2020. pojedini sistemni ovog broda dožive dodatne promene, ali u osnovi “MS” će služiti kao okosnica ruske pilotirane kosmonautike u narednih desetak godina, do pojave novog kosmičkog broda “Federacija” (koji eto kao i “Sajuz” odn. “Savez” nosi političko ime).
Posada koja sada leti kosmosom je odabrana pre dve godine. Za to vreme, prošla je kroz kompletnu obuku u kosmičkim centrima Rusije, SAD, ESA-e i Japana. Kada su sve trenizni završeni i svi ispiti položeni obe posade, osnovna i rezervna su bile spremne za odlazak na Bajkonur. Medjutim, pre odlaska trebalo je obaviti nekoliko lepih tradicija koje datiraju još iz najranijih vremena čovekovih letova u kosmos. Kosmonauti i astronauti su posetili Muzej Centra za pripremu kosmonauta u Zvezdanom gradu i upisali se u knjigu gostiju kabineta Jurija Gagarina koji tamo stoji od poslednjeg dana kada je u njemu bio prvi čovek u kosmosu. Zatim su otišli na Crveni trg, onako kako su to uradili Gagarin i njegova dva dublera (Titov i Neljubov) krajem marta daleke 1961. pred odlazak na Bajkonur. U zidinama Kremlja, gde počivaju urne sa pepelom glavnog konstruktora Sergeja Karaljova (preminuo 1966.) i kosmonauta Vladimira Komarova i Jurija Gagarina (poginuli 1967.) i tragično nastradale posade prve orbitalne stanice “Saljut” Georgija Dobrovljskog, Vladislava Volkova i Viktora Pacajeva. (1971.).
Rezevna i osnovna posada MKS-50/51 u muzeju Zvezdanog grada –(l-d) Nespoli, Jurčihin, [mit, Peske, Novicki i Vitsonova
Pred odlazak na Bajkonur kosmonauti posećuju kabinet Gagarina
Na dan odlaska na Bajkonur, kosmonauti tradicionalno odlaze do spomenika Gagarinu i Lenjinu, posle čega se, ispred autobusa, opraštaju sa članovima porodice. Osnovna i rezervna posada lete odovjenim avionima na Bajkonur, za svaki slučaj da ako se nedao Bog nešto desi, uvek ostaje jedna posada koja može da odleti u kosmos.
Pred spomenikom Lenjina u Zvezdanom gradu
Rastanak za nabližima
Na Bajkonuru najveći deo vremena kosmonauti i astronauti provode radeći sa brodskom dokumentacijom i obavljanjem zavrćnih treninga na simulatorima koji se nalaze na kosmodromu. Takodje, tamo premerevaju skafandre i provode izvesno vreme u kabini svog kosmičkog broda, pre njegovog instaliranja u treći stepen rakete-nosača. Kako se sama raketa nalazi u susednoj hali, za članove posade se obavezno organizuje razgledanje nosača koji će ih za koji dan poneti u kosmos.
Članovi osnovne i rezervne posade MKS-50/51 podižu zastave na Bajkonuru
Tokom tzv. “dana zastave”, posade podižu zastave država iz kojih dolaze (ukoljučujući i zastavu Kazahstana) i posećuju muzej na kosmodromu. Rezervna ekipa odlazi takodje u nacionalni kazahstanski muzej Bajkonura, posle čega posećuju drvenu rotondu iznad reke Sir-Darja gde su aprila 1961. pre prvog čovekovog leta u kosmos protekle čuvene “Gagarinove beside”. U program obilaska uvrštena je i poseta kućicama u kojima su na Bajkonuru boravili Gagarin i Karaljov, kao i polaganje cveća ispred njihovih spomenika.
Kosmonauit polžau cveće ispred spomenika Karaljovu na Bajkonuru
Jedna od najlepših tradicija na Bajkonuru je kada kosmonauti i astronauti koji prvi put lete u kosmos zasade drvo u tzv. Aleji kosmonauta. Prvo drvo je tamo posadio Gagarin, tako da je sada tamo jedna prava, mala, lepa šuma. Ispred svakog drveta je tabla na kojoj piše ko je i koje godine zasadio drvo. Oni koji su ranije zasadili svoje drvo, koriste priliku da zaliju svoje sadnice vodom.
Postojala je takodje još jedna lepa tradicija koja se u poslednje vreme sve redje praktikuje. Kosmonauti su pre leta u kosmos posmatrali stari umetnički film “Belo Sunce pustinje”.
Kada raketa-nosač brzinom od 5km/č kreće iz ogromnog Montažnong hangara (MIK) prema lansirnoj rampi, a tipično to se dešava u praskozorje tri dana pre poletanja, tradicija je da samo rezervna posada prati raketu i prisustvuje njenom postavljanju na startnom stolu. Osnovna posada odlazi na rampu dan pre lansiranja, gde se upoznaje sa glavnim delovima lansirnog stola. Ranije, neki od kosmonauta su odlazili i na vrh rakete-nosača, ali bez ulaženja unutar kosmičkog broda, ali sada to nije više praksa.
Kada je raketa podignuta u vertikalni položaj, pravoslavni sveštenik osvešta kosmički brod, raketu-nosač i lansirnu rampu, što je tradicija koja je uvedena posle raspada SSSR-a.
U Aleji kosmonauta Toma Peske sadi svoje “kosmičko drvo”
Dan lansiranja takodje obiluje zanimljivim tradicijama. Prvo, posle budjenja, fiskulture i doručka, kosmonauti se potpisuju na vratima hotelskih soba gde su noćili pre lansiranja. Pred polazak do zgrade gde treba da navuku skafandre, kosmonaute posećuje pravoslavni sveštenik koji obavlja kraći religijski ritual i osvešta sve članove posade pred njihov let u kosmos. Zatim kosmonauti, uz zvuke ruske pesme “Trava doma mog” odlaze autobusom do zgrade gde se nalazi “staklena soba” u kojoj pomoću tehničara navlače i proveravaju skafandre. Ova prostorija je odvojena staklenim zidom od sale u kojoj se nalaze novinari, rukovodioci lansiranja, članovi porodica i ostale zvanice. Stakleni zid je pokriven velikom zavesom, tako da ovi sa druge staren ne mogu da gledaju kako kosmonauti, u “donjem vešu” oblače skafandre. Cenjeni gospodin Milivoj Jugin mi je jednom rekao kako je čuo od kosmonauta smešne priče o tome kako je neko unutar prostorije pomerao zavesu, pa su novinari napravili snimke “obnaženih” kosmonauta.
Elem, kada se oblačenje i provera skafandera završi, kosmonauti sedaju za dugački sto ispred staklenog zida, podiže se zavesa, i preko mikrofona razmene nekoliko reči sa rukovodiocima lansiranja. Slede kratke instrukcije, potvrde da sve ide u redu, posle čega čega kosmonauti, odeveni u bele skafandre držeći male ventilacione “kovčežiće” ulaze ponovo u autobus i kreću prema rampi.
Italijanka Samanta Kristofereti se potpisuje na vrata hotelske sobe
Na putu do rampe ranije su kosmonauti praktikovali jednu bizarnu tradiciju. Naime, priča kaže da kada je Gagarin išao autobusom prema lansirnoj rampi da je zatražio od vozača da stane da bi se malo “olakšao”. Njegov skafander nije imao uredjaj za skupljanje urina, pa je navodno to uradio na prednji točak autobusa. U svim oficijelnim dokumentima njegovog lansiranja, nisam našao nigde zvaničnu potvrdu da se ovo stvarno desilo, medjutim medju novinarima koji su pratili kosmonaute na lansiranje ova priča je kružila i maltene prihvaćena kao činjenica. Ono što je medjutim sigurno, posle Gagarina su skoro svi kosmonauti radili isto, kako se kaže “za svaki slučaj”, tako da kada su američki astronauti počeli da lete sa sovjetsko/ruskim kosmonautima priča je dobila medjunarodni karekter čime je razotkrivena jedna od najvećih i najbizarnijih tajni sovjetske kosmonautike.
Na rampi, odmah po izlasku iz autobusa, sledi raport direktoru “Roskosmosa” o spremnosti posade za kosmičku misiju, posle čega praćeni lansirnim osobljem i rukovodiocima kosmičkih agencija kosmonauti i astronauti dolaze do podnožja rakete-nosača. Dok prave zadnje korake po Zemlji, rukovodioci ih sa obe strane pridržavaju ispod ruku, što ima lepu simboliku. Za razliku od američkih navika, gde oko astronauta na rampi praktično nema nikog osim nekoliko tehničara koji im pomažu da udju u brod, kod Rusa oko kosmonauta je puno ljudi.
U najranije vreme kosmonautike, žene nisu bilie rado vidjene na rampi (govorilo se da je to bila naredba Sergeja Karaljova). Kažu da kada je Karaljov u martu 1965. ugledao dve mlade žene na rampi pred lansiranje kosmičkog broda “Vashod-2” da je bio besan i navodno naslutio da će tokom ove misije biti puno problema. I bilo je (pravim čudom i prisebnošću kosmonauta nekoliko nisu dovele do njihove smrti), ali su se ipak na kraju kosmonauti Bjeljajev i Leonov, posle istorijske prve kosmičke šetnje ovog drugog, ipak srećno vratili na Zemlju. Medjutim, posle toga žene su gotovo uvek bile na rampi, tako da je već godinama svojim osmesima, cvećem i mahanjem pozdravljaju osvajače kosmosa pred njihovo lansiranje.
Koliko znam, samo jednom su se kosmonauti pred ulazak u brod zvanično obratili novinarima i okupljenima na rampi. Bilo je to 6. juna 1971. uoči lansiranja broda “Sajuz-11” i njegove nesrećne posade. Komandant posade Georgij Dobrovoljski je tada pročitao kraći govor u kome se zahvalio inženjerima i tehničarima na pripremi rakete i kosmičkog broda (koji je uzgred greškom upravo nekog od tih tehničara već tada nosio ozbiljnu tehničku omašku koja će tri nedelje kasnije, za vreme povratka sa prve orbitalne stanice “Saljut” odneti živote sva tri kosmonauta), sovjetskom narodu i rukovodstvu partije i države na ukazanom poverenju.
Sećam se kada sam bio u prvom razredu Osnovne škole da smo u “Čitanki” imali tekst govora prvog kosmonauta Jurija Gagarina pred njegov let u kome je vrlo živopisno govorio o svojim osećanjima pred istorijski let u kosmos. Mnogo godinama kasnije saznao sam da Gagarin nije održao nikakav “govor” pred lansiranje, a da je ovo što su generacije dece učile u školama napisani govor koji je pročitao u radio-studiju posle povratka iz kosmosa!
“Sajuz MS-03” na lansirnoj rampi
Neposredno pred ulazak u raketu sledi zajednički foto u njenom podnožju, posle čega kosmonauti odlaze do malih stepenica, okreću se, odmahnu okupljenima i ulaze u lift koji ih vodi do vrha gotovo 50 metara visoke rakete. Ranije je bila tradicija da neposredno pred ulazak u brod, kosmonauti poziraju jednom oficijelnom snimatelju koji je morao da se penje na najvišu platformu i onako privezan za nju napravi spekatuularne snimke ljudi koji će za koji trenutak ući u kosmičku brod i krenuti put kosmosa.
Ovde se ova naša priča o zanimljivim, lepim i neobičnim tradicijama završava. Naravno, ima još dosta tih tradicija, uglavnom za vreme leta i po povratku iz kosmosa, ali što se njihovog “zemaljskog dela” tiče ovo su običaji koji prethode lansiranju ljudi u kosmos sa Bajkonura.
[to se misije MKS-50/51 tiče, kako smo naveli, Novicki, Peske i Vitsonova će leteti dva dana prema MKS. Po odvajanju od trećeg stepena rakete-nosača, “Sajuz MS-03” mase 7220kg je dospeo na početnu orbitu parametara 207x242km. Za vreme treće orbite (rano izjutra 18. novembra) biće obavljene prve dve korekcije leta (obe u trajanju po 76 sekundi i povećanja brzine za po 31 m/s) posle kojih će brod dospeti na orbitu visine 311x338km. [esneast minuta po ponoći sledećeg dana (19. novembra), za vreme 17. orbite, uslediće tzv. “jednoimpulsni manevar” trajanja 29 sekundi, uz dodatni vektor brzine od 2m/s. Zahvaljujućim ovim trima korekcijama putanje leta, “Sajuz MS-03” će prirodnim putem nastaviti, iz kruga u krug da “stiže” MKS koja se za to vreme nalazi na orbiti visine 405x420 km.
Spajanje je planirano 20. novembra, nešto po ponoći. Kako je ovo tek treći let modifikovanog “Sajuza” stručnjaci su odlučili da spajanje protekne po “sporoj” dvodnevnoj šemi. Po dolasku na MKS, tamo će ih dočekati članovi ekspedicije MKS-50 – komandant stanice [ejn Kimbrou (NASA) i brodski inženjeri ruski kosmonauti Sergej Rižikov i Andrej Borisenko. Time će početi zajednička ekspedicija dve posade MKS-50/51. Novicki, Peske i Vitsonova će ostati na MKS do maja 2017. Za to vreme, do kraja godine planirano je spajanja dva teretna broda (ruskog “Progres MS-04” i japanskog HTV-6 Kounotori-6) i lansiranje tri mala satelita sa američkog dela stanice.
U januaru 2017. moguće je da, ukoliko posle eksplozije rakete Falcon-9 dobije zeleno svetlo NASA-e, kompanija SpaceX uputi ka MKS svoj teretni brod Dragon (misija SpX-10). Takodje, pre isteka januara astronauti Kimbrou i Peske će dva puta izlaziti u otvoreni kosmos, a u februaru planirana su još dva njihova izlaska izvan stanice.
Prvog dana februara planirano je lansiranje i spajanje po brzoj šemi ruskog teretnog broda “Progres MS-05”, što bi trebalo da bude generalna proba povratka spajanja transprotnih brodova “Sajuz” na šestočasovnu šemu spajanja. Krajem februara na Zemlju se vraćaju Rižikov, Borisenko i Kimbrou, dok Novicki, Peske i Vitsonova nastavljaju misiju koja će od tada do doalska sledeće posade nositi oznaku MKS-51.
U martu kompanija Orbital ATK će lansirati prema MKS svoj teretni brod Cygnus (misija OA-7), a 27. marta na MKS stižu članovi ekspedicije MKS-51/52 Fjodor Jurčihin (“Roskosmos”) i Džek [mit (NASA). Koa što smo javljali, posle odluke “Roskosmosa” o smanjenju broja članova ruskog dela posade MKS sa tri na dva, došlo je do promene grafika lansiranja tokom 2017. i dela 2018. tako da će u tom periodu u posadama “Sajuza” biti samo jedan ruski kosmonaut. Tako je Italijan Paoli Nespoli iz rezervne posade prebačen za seldeću MKS-52/53 misiju koja kreće u maju.
Ubrzo posle dolaska Jurčihina i [mita (posada MKS će znači brojati petoro, umesto standardnih šestoro članova), sa MKS će biti spojen teretni brod Dragon (SpX-11) kompanije SpaceX.
Pred povratak Novickog, Peskea i Vitsonove, 12. maja 2016. očekuje nas najzanimljiviji dogadjaj ove ekspedicije – lansiranje i spajanje novog kosmičkog broda Dragon v2 (misija SpX-DM1) kompanije SpaceX bez posade uz modul Harmony američkog dela MKS. Ukoliko sve bude išlo po planu - ponavljamo, grafik lansiranja brodova Dragon zavisi od rezultata istrage eksplozije rakete Falcon-9 i procene rizika NASA-e – tada ćemo biti svedoci istorijskog dogadjaja. Prvi put od vremena spejs šatla orbitama će leteti novi kosmički brod namenjen misijama astronauta i prvi privatni kosmički brod koji je projektovan za pilotirane letove.
