Poslednjih dana se mnogo govori o mogućnosti da stari satelit 'Kosmos-482' zađe u Zemljinu atmosferu, događaj koji, uopšteno, nije posebno zanimljiv jer se takve stvari redovno događaju. No zanimljivo je da je 'Kosmos 482' zapravo stara kosmička sonda lansirana još 31. marta 1972. Posle lansiranja, sonda '3V №671' – takođe nezvanično poznata i kao 'V72 №671' – uspešno je stigla u orbitu, ali raketa 'Molnija-M' (8K78M) nije uspela da pošalje brod ka Veneri zbog kvara IV stepena (radio je samo 125 sekundi), tako da je sonda ostala nasukana u vrlo eliptičnoj orbiti oko Zemlje. Sledeći uobičajenu praksu tog vremena, sovjetske vlasti su mu dodelile broj iz serije 'Kosmos' ne bi li sakrili neuspeh, iako su zapadni stručnjaci vrlo brzo provalili da se radi o letilici iz serije 'Venera'.
Druga generacija Venerinih atmosferskih sondi slična onoj koju je nosio 'Kosmos 482'.
Još pre puno godina sam pisao o ovoj misterioznoj misiji. Da podsetim: lansiranje '3V №671' izvedeno je samo 4 dana nakon uzletanja '3V №670', koja je uspešno stigla do Venere i ušla u istoriju kao 'Venera 8'. Ona je sletela na Veneru 22. jula 1972. i postala drugi ljudski artefakt koji je uspešno sleteo na površinu druge planete, nakon što je njegova sestra-bliznakinja 'Venera 7' učinila isto 1970. godine. 'Venera 8' je potvrdila podatke 'Venere 7': površina Venere je pakao sa temperaturom od 470°C i pritiskom od 90 atmosfera. Sonda je mogla da izdrži svega 50 minuta pre nego što je prestala da radi... Ali vratimo se na '3V №671' ('Kosmos 482').
'Venera' sonda Lavočkinoveserije '3MV'.
Delovi 'Venere 8', koja je slična 'Kosmosu 482'. Imala je težinu 1184 kg, a sletna sonda 495 kg.
Ova sonda je koristila istu konstrukciju kao sonde za Mars i Veneru, koju je od 1967. godine koristio projektni biro Lavočkin na 'Veneri 4'[1], a koji je bio izvodni dizajn biroa OKB-1 Sergeja Koroljeva. Dve sonde '3MV' su bile poslednje iz te serije serije koje su poletele put Večernje zvezde, budući da su nakon njih usledile teže i složenije sonde, jer su umesto 'Molnji' (derivata interkontinentalnog projektila 'R-7') počele da se koriste rakete 'Protoni'. '3MV' su imale težinu od 1184 kg i sadržavali su poluloptastu sletnu kapsulu od 495 kg. Kapsula nije imala kamere nego fotometre, radarski visinomer, spektrometar gama zraka, meteorološku stanicu i senzore za analizu atmosfere. Nakon kvara IV raketnog stepena, sonda '3V №671' je ostala u ekscentričnoj orbiti 206×9800 km, zajedno sa četvrtim stepenom 'Blokom-NVL'.
Dodatni stepen rakete'Молнија-М'nije uradio svoju ulogu. То sе isto dogodilo nekoliko decenija kasnije i sa 'Фобос-грунтом'.Bio je to prvi sovjetski raketni stepen koji je mogao da restartuje u bestežinskom stanju.
U junu 1972. primećeno je odvajanje jednog fragmenta od glavnog broda, koji je od strane stručnjaka identifikovan kao kapsula koja je trebalo da sleti na Veneru.
Sonda 'Venera 8'. Do Venere je letela 117 dana, sa samo jednom korekcijom putanje, nakon čega je došlo do odvajanja od korpusa glavnog modula (u kome se nalazio detektor kosmičkog zračenja i ultraljubičasti spektrometar) i ulaska u atmosferu 22. jula 1972. Rasladni sistem u glavnom modulu je prethodno dodatno ohladio sletnu kapsulu da bi joj dodatno produžio vreme rada. Specijalitetom sovjetskih balističara, aerokočenjem, ukočila sa 41.700 km/h na ispod 900 km/h. Padobranje otvoren na visini od 60 km...
Sletni modul 'Venere 8' je radio 50 minuta i 11 sekundi.
'Bus' orbitne stanice '3V №671' se ušla ponovo u Zemljinu atmosferu 5. maja 1981, a četvrti stepen 'Molnije' je uradio to isto 1983. Međutim, ostao je fragment koji su stručnjaci identifikovali kao sletnu kapsulu, a koji će izgleda uskoro pati na Zemlju. Kapsula je obložen termoštitom koji je konstruisan da preživi ulazak u Venerinu atmosferu brzinom od skoro 11 km/s, tako da će moći da preživi ulazak u našu atmosferu bez problema. Očito, čak i pod pretpostavkom da je netaknut, gotovo je nemoguće da padobran proradi posle toliko godina, tako da me verovatno kapsula pasti na zemlju velikom brzinom. Međutim, slika (pra)stare sovjetske sonde konstruisane da stigne do Venere kako sleće na Zemlju decenijama nakon lansiranja je vrlo zanimljiva, ali da li je
ona stvarna? Pogledajmo malo bolje...
'Kosmos 482' snimio je amater Ralph Vandebergh 2014. godine.
Pre svega, nigde nije potvrđeno da je objekat – katalogovan kao 1972-023E – stvarno kapsula sonde 'Venera'. To bi mogao da bude samo još jedan deo broda, iako je istina da je ta mogućnost manje verovatna. Drugo, čak i da je reč o kapsuli, tokom ovih decenija provedenih u kosmosu moglo je doći do oštećenja termičkog štita. Treće, i što je najvažnije, da liu smo sigurni da će stvarno ponovo ući u atmosferu? Vest koja se pojavila u tako mnogo naslova – sporednih ali ipak naslova – nastala je iz serije veličanstvenih slikafragmenta 23E 'Kosmosa 482' koje je snimio Ralph Vandebergh i analiza pojedinih stručnjaka. Zanimljivo je da na Vadenberghovim slikama objekat 23E ne izgleda kao da ima pretpostavljenu poluloptastu formu, što podržava hipotezu da se radi o nekom drugom delu broda (ili da je kapsula doživela nekakvu havariju). Bilo kako bilo, uopšte nije sigurno da će objekat ući ponovo u atmosferu do kraja ovog meseca. U ovom momentu perigej iznosi oko 200 km i to može tako da traje još nekoliko godina. To znači da neće pasti na Zemlju još najmanje nekoliko godina (precizan datum je nemoguće proračunati jer jako zavisi od solarne aktivnosti).
Ukratko, da li se stvarno radi o staroj sovjetskoj sondi '3V №671'? Zapravo ne, već samo o jednom komadu. Da li je to sletna kapsula te sonde? Ne znamo zasigurno, ali jeste moguće. Da li će uskoro ući u atmosferu? Ne. Završiće tamo sigurno, da, ali do tada ćemo čekati još nekoliko godina.
[1]Pre više od pola vena Sovjeti su sleteli na Veneru i uspeli da tokom spuštanja kroz atmosferu izvrše seriju merenja i hemijskih analiza i podatke pošalju na Zemlju. I danas bi to bio neverovatan poduhvat.
