Teorija Velikog praska je decenijama opšteprihvaćena priča o poreklu našeg univerzuma. Ona postulira da je sve što postoji nastalo iz jedne neverovatno guste i vrele tačke pre otprilike 13,8 milijardi godina i da se od tada neprestano širi. Ovaj model je kamen temeljac moderne kosmologije, podržan decenijama posmatranja i proračuna.
Međutim, nedavna zapažanja sa svemirskog teleskopa Džejms Veb (JWST) otkrivaju podatke koji predstavljaju ozbiljan izazov za ovaj standardni model. Njegovi najsavremeniji instrumenti zaviruju dublje u kosmičku prošlost nego ikada pre, a slike koje šalju nazad na Zemlju sadrže iznenađenja koja naučnici tek počinju da shvataju. Ova iznenađenja su toliko fundamentalna da teraju neke naučnike da preispitaju ne samo kada su se stvari dogodile, već i samu prirodu kosmičkog širenja.
Ova nova otkrića ukazuju na zapanjujuću mogućnost – da se svemir možda okreće i da je naše razumevanje kosmičkog širenja možda nepotpuno. Ovaj članak će istražiti najiznenađujuće dokaze koji navode neke astronome da preispitaju sve što su mislili da znaju o univerzumu.
Galaksije u „ranom“ svemiru izgledaju šokantno staro
Jedno od najznačajnijih otkrića JWST-a je suštinska kontradikcija u izgledu najranijih galaksija, koja otvara pukotinu u našem kosmičkom kalendaru. Prema standardnom modelu, formiranje galaksija je spor, postepen proces akrecije gasa i spajanja koji traje milijardama godina. Stoga bi galaksije u „ranom“ svemiru trebalo da budu male, nerazvijene i u fazi formiranja. Međutim, slike sa JWST-a prikazuju nešto sasvim drugačije: galaksije koje izgledaju „velike i zrele“.
Ovo je kao da pronađete odrasli hrast tamo gde bi trebalo da bude tek iznikla sadnica – fundamentalni problem za prihvaćenu vremensku liniju. Prisustvo masivnih, dobro formiranih galaksija u tako ranoj fazi kosmičke istorije sugeriše da su se one morale formirati mnogo brže nego što naši trenutni modeli predviđaju – ili da je sama vremenska linija pogrešna.
Profesor Lior Šamir sa Državnog univerziteta u Kanzasu sažima problem:
„JWST je pružio duboke snimke veoma ranog svemira, ali umesto da prikaže mladi, rani svemir… pokazao je velike i zrele galaksije.“
Značaj ovog otkrića ne može se preceniti, jer direktno dovodi u pitanje jedno od osnovnih očekivanja vladajućeg kosmološkog modela i otvara vrata alternativnim objašnjenjima.
„Umorna“ teorija se vraća na scenu
Kako bi objasnili neslaganje sa godinama galaksija, neki naučnici ponovo razmatraju davno odbačenu ideju poznatu kao teorija „umorne svetlosti“. Ova teorija, prvi put predložena pre skoro jednog veka, sugeriše da fotoni (čestice svetlosti) postepeno gube energiju dok putuju ogromnim kosmičkim prostranstvima. Ovaj gubitak energije bi uzrokovao da se njihova talasna dužina pomera ka crvenom delu spektra, što bi izgledalo identično Doplerovom efektu koji vidimo kod objekata koji se udaljavaju od nas zbog širenja svemira.
Ako je teorija „umorne svetlosti“ tačna, to znači da crveni pomak koji merimo kod udaljenih galaksija nije isključivo posledica širenja. To bi rešilo problem sa starošću galaksija: ako je naša univerzalna vremenska linija pogrešna, „rane“ galaksije možda i nisu toliko mlade koliko smo mislili. Time se problem sa kosmičkim kalendarom produbljuje, sugerišući da možda pogrešno merimo i vreme i prostor.
Neobjašnjiva anomalija: Većina galaksija se okreće u istom smeru
Ako problem sa starim galaksijama predstavlja pukotinu u našem razumevanju kosmičkog vremena, sledeće otkriće dovodi u pitanje samu strukturu svemira. Analizirajući slike sa JWST-a, profesor Šamir je otkrio zapanjujuću anomaliju: čini se da postoji značajna neravnoteža u smeru rotacije galaksija, sa čak 50% više galaksija koje se okreću u jednom smeru u odnosu na drugi. Šamirov tim je izmerio crveni pomak u preko 30.000 galaksija i otkrio da taj jaz postaje veći na većim udaljenostima, što sugeriše da ovo nije lokalna slučajnost, već fenomen velikih razmera.
Ovo otkriće direktno osporava kosmološki princip, fundamentalnu pretpostavku da je svemir, na velikim skalama, isti u svim pravcima (izotropan). Ako postoji preferirani smer rotacije, to implicira postojanje neke vrste globalne strukture, što je u suprotnosti sa standardnim modelom. Šamir predlaže nekoliko spekulativnih, ali intrigantnih objašnjenja:
- Univerzum je „rođen“ sa spinom, što bi značilo da je fundamentalna energija Velikog praska uključivala ne samo širenje, već i rotaciju, namećući globalni poredak svemu što je nastalo.
- Možda živimo unutar kolosalne crne rupe, gde bi ekstremna gravitacija i rotacija same crne rupe mogle diktirati prividnu strukturu univerzuma koji posmatramo iznutra.
- To bi mogla biti opservaciona iluzija. Galaksije koje se okreću ka nama izgledale bi neznatno svetlije i plavlje (plavi pomak), dok bi one koje se okreću od nas bile tamnije i crvenije (crveni pomak), što bi moglo stvoriti pristrasnost u našim teleskopima, koji lakše detektuju svetlije objekte.
Kosmička „Osa zla“ je već nagovestila dublju strukturu
Ideja da svemir možda poseduje neku vrstu urođene strukture nije potpuno nova. Ovo nije samo još jedna anomalija, već eho misterije stare decenijama. Godinama su kosmolozi zbunjeni anomalijom poznatom kao „osa zla“, koja se odnosi na neočekivana poravnanja pronađena u kosmičkom mikrotalasnom pozadinskom zračenju (CMB) – preostaloj toploti od Velikog praska. „Osa zla“ je bio prvi nagoveštaj skrivenog reda, pronađen u fosilnom zračenju iz samog početka vremena.
Sada, Šamirova otkrića o rotaciji galaksija sugerišu da se taj isti, preferirani smer, možda manifestuje u strukturi univerzuma danas. Zajedno, ove anomalije ukazuju na postojanje dubljeg, manje shvaćenog kosmičkog poretka koji tek treba da razumemo, povezujući najranije trenutke svemira sa njegovom današnjom arhitekturom.
Univerzum pun neodgovorenih pitanja
Iako teorija Velikog praska još uvek nije odbačena, dokazi koji se gomilaju primoravaju naučnu zajednicu da ostane otvorenog uma. Ovo je način na koji nauka funkcioniše u svojoj suštini: moćni novi instrumenti poput JWST-a nisu stvoreni samo da potvrde ono što znamo, već da testiraju naše najcenjenije teorije do njihovih tačaka pucanja. Ono čemu prisustvujemo nije neuspeh modela, već uzbudljiv, neuredan i briljantan proces otkrića na delu.
Zrela pojava ranih galaksija, povratak teorije „umorne svetlosti“ i zapanjujuća asimetrija u rotaciji galaksija predstavljaju ozbiljne izazove za standardni kosmološki model. Odgovori su još uvek nepoznati, ali potraga za njima obećava revoluciju u našem razumevanju kosmosa.