naučni dokazi ili kreacionistički stavovi!

zemlja

O velikoj starosti naše planete učili smo, ako ne u osnovnom, onda sigurno tokom srednjoškolskog obrazovanja, i tada nam se činilo sve logično i jasno: stara je toliko da nam je to teško i izreći – oko 4,5 milijardi godina. Da bismo samo izbrojali do tog broja ne bi nam bio dovoljan ovaj naš život, već bismo (svakako ako bi bili zainteresovani) taj zadatak predali budućim pokoljenjima i to brojanje bi trajalo ravno 145 godina. Međutim, tokom zadnje decenije ili dve, pojavile su se određene grupacije koje su potkopavale ovo naše verovanje, tvrdeći da je Zemlja mnogo, mnogo mlađa, kao da je tek juče nastala, a da je sav život koji je formiran na njoj proizvod nekoliko činova stvaranja, a ne dugačke i mučne evolucije kojom smo opet, po njima, tokom školovanja «indoktrinirani». Brzo su se ovakvi stavovi širili i među mladim ljudima na fakultetima, bivali prihvaćeni ili odbačeni, ali svakako su delovali veoma zbunjujuće na njih, što je dovodilo njihovo još uvek nedovoljno znanje u veliku dilemu, pa i ličnu frustraciju. Gde je odgovor? Šta je istina? Zašto učimo pogrešno...?

Najpre, šta je „kreacionizam“?

Kreacionizam predstavlja skup argumenata, kontrateorija i dokaza, čiji je cilj prvenstveno pobiti teoriju evolucije i sve što je vezano za nju. Iako su u početnoj fazi delovanja pripadnici ovakvog verovanja bili vezani za tlo SAD-a, gde su fundamentalističke crkve i najpopularnije, poslednjih godina, preko raznih verskih zajednica, njihovi argumenti su prisutni širom Evrope, pa i na tlu Balkana.

Iako određen broj današnjih kreacionista prihvata činjenicu da je starost Zemlje prilično velika, pa i cifru od 4,5 milijardi godina, zadržaćemo se na onima koji doslovno čitaju i tumače reči iz Biblije. Sabirajući imena ljudi koji se tamo pominju i njihovu životnu dob, stigli su do cifre od 4.000 godina pre nove ere ili do trenutka kada je rođen Adam. (Čuveni proračun irskog arhibiskupa Ašera govori da je Zemlja stvorena 23. oktobra 4004. p.n.e. Neki geolozi u šali nazivaju 23. oktobar svojim praznikom!). Ta brojka ujedno predstavlja datum stvaranja sveta ili da budemo jasniji, trenutak kad je nastala naša planeta. Iznoseći gomilu argumenata koji potkrepljuju ovu tvrdnju i dobijajući na taj način sve veći broj pristalica, navedenom starošću su prvenstveno hteli potkopati mehanizam evolucije koja zahteva milione, pa i milijarde godina da bi bila ostvarljiva.

Međutim, nasuprot vladajućim crkvenim shvatanjima toga doba, već u 18. veku naučnici shvataju da je istorija od 6.000 godina nedovoljna za stvaranje debelih kompleksa sedimentinih stena kakve su proučavali, kao i za razvoj biljnog i životinjskog sveta... Već u Darvinovo doba baratalo se brojkama od par stotina miliona godina, ali tek sa pronalaskom radioaktivnosti počeli su da se pojavljuju konkretni proračuni.

Ovaj put, kao geolozi, zadržaćemo se samo na onim važnijim argumentima koji su posredno ili neposredno vezani za oblast geologije, jer široki spektar napada svakako zahteva angažovanost stručnjaka iz drugih oblasti. Moramo naglasiti da ovakva shvatanja naročito pogađaju polje i delovanje geologije kao nauke, jer geolozi su ti koji govore o geološkoj prošlosti naše planete koja se meri u milionima i milijardama godina. Takođe, pošto nerazdvojni deo geologije čini paleontologija čiji zadatak predstavlja rekonstrukcija života geološke prošlosti, odredba vrsta i njihovih prelaznih oblika, jasno je zašto je negiranje teorije evolucije i svega onoga na čemu se paleontologija izgradila kao naučna disciplina pokušaj obaranja shvatanja života i razvoja sveta na naučnim principima.

Jedan od najsnažnijih kreacionističkih argumenata koji direktno potkopava temelje geologije, predstavlja podatak da je radioaktivno datiranje (inače ključno za odredbu apsolutne starosti stena i fosila) netačno i neprecizno, te da se radiaktivno raspadanje odvijalo različitom brzinom tokom geološke istorije naše planete, što samo stvara iluziju o velikoj starosti.

Moramo jasno odgovoriti da je radioaktivno datiranje veoma precizna metoda usavršavana tokom proteklog veka. Da bi se preciznost određivanja starosti nekog uzorka povećala i bila naučno prihvatljiva koristi se nekoliko metoda radioaktivnog datiranja na istom uzorku, te poređenjem rezultata dobija se podatak da li je primerak pogodan za odredbu starosti ovim metodama (da nije kontaminiran), a ako nije, provera se koliko se rezultati međusobno slažu. Bilo je slučajeva da upravo kreacionisti određeni uzorak poznate starosti (recimo komad očvrsle lave nedavne vukanske aktivnosti) izlože samo jednoj i to još nepogodnoj metodi (ne kontrolišući rezultat sa još nekoliko metoda), dobiju pogrešan rezultat, što im je poslužilo kao odličan argument da su ove metode određivanja starosti potpuno netačne.

Što se tiče brzine raspada radioaktivnih elemenata mora se naglasti da ona zavisi od dve nepromenjive sile u prirodi: jake nuklearne i slabe nuklearne sile. Svakako da bi njihova promena uticala na brzinu radioaktivnog raspadanja, ali to bi i značilo potpuno nove fizičke pojave u našem Univerzumu: planete ne bi mogle postojati kao celine već bi se raspadale na deliće čiji bi sudari proizvodili ogromne eksplozije, hemijske reakcije bi bile posve drugačije, sve u svemu Svemir koji poznajemo ne bi bio moguć. A mi se upravo nalazimo u Univerzumu koji podleže zakonima nepromenjive jake i slabe nuklearne sile i to ubrzo od Velikog praska pa do danas, preko 10 milijardi godina. Da nije tako, ne bi postojala ni ljudska vrsta koja bi svedočila o ovakvim pojavama.

Da potkrepimo činjenicu da li se može verovati metodama radioaktivnog datiranja:

- do sada postoji preko 40 različitih radioaktivnih metoda za određivanje starosti i veliki broj neradioaktivnih metoda (termoluminiscencija, ledena jezgra, godovi stabala i sl.) koje imaju veliku ulogu u rešavanju nekih specifičnih situacija, naročito kada se radi o veoma mladim uzorcima.

- sva merenja na nekontaminiranim materijalima upotrebom paralelno različitih metoda pokazuju veliki stepen slaganja i greške ne prelaze nekoliko procenata.

- stotine hiljada merenja koji su izvršena u nekoliko proteklih decenija jasno ukazuju na veliku starost Zemlje što je objavljeno i dostupno javnosti u više hiljada naučnih radova u priznatim naučnim publikacijama.

- u poslednjih stotinu godina merenja brzine raspadanja radioaktivnih materija nije promenjena, što daje stabilnu osnovu da se može tvrditi da je tako bilo i u geološkoj prošlosti, pogotovo što je ovo raspadanje vezano za slabu i jaku nuklearnu silu.

- određivanje starosti vulkanskog materijala nastalog erupcijama koje su zapisane u ljudskoj istoriji (npr. erupcija 79. godine naše ere Vezuva kada je stradala Pompeja i Herkulanum) putem radiometrijskog datiranja potpuno je potvrđena ispravnost i verodostojnost ove metode.

Druga značajna geološka opservacija kreacionista je tvrdnja da bi pri starosti Zemlje od nekoliko milijardi godina erozija toliko uništila sve neravnine na reljefu (stadijum „pineplena“ u geološkoj terminologiji), a odneti materijal u okeanima bi stvarao mnogo deblje naslage nego što je to slučaj.

Naša planeta je stalno izložena sprezi dve vrste faktora – endodinamičkih i egzodinamičkih. Prvi potiču iz dubine Zemlje i utiču na formiranje neravnina na njenoj površini, rasednih i nabornih struktura, depresija, velikih planinskih sistema i na kretanja kontinenata u horizontalnom i vertikalnom smislu na globalnom planu. Egzogeni procesi pak pripadaju grupi spoljašnjih faktora, gde se putem vetra, vode, leda, solarne radijacije, mraza i sl. napada stenska masa, eroduje i dalje transportuje do mesta odlaganja.

 kontinenti

Kretanje kontinenata (kliknite na sliku)

 Kada bi unutrašnje snage prestale da deluju, svakako da bi spoljašne erozione sile tokom dužeg geološkog vremena izravnale neravnine na našoj planeti i dovele je u formu idealne ravnice. Međutim, endogeno dejstvo je i te kako snažno i uočljivo, a na to nas neprestano podsećaju vulkanske erupcije, mnogobrojni zemljotresi, tonjenja morskih obala i sl.

Najveći deo erodovanog materijala se pomoću reka, vetra ili leda transportuje i taloži na ivicama kontinentalnih ploča što se uočava u „rastu“ kontinenata. Samo mali deo ovakvog materijala biva prenešen morskim strujama ili kliženjem niz kontinentalnu padinu u dublje morske regione. Na taj način centralni delovi okeana imaju jako malo ili potpuno odsustvo sedimentnih taloga kao što je recimo slučaj sa centralnim delovima Atlanskog okeana gde se dno širi i sveža magma utiskuje formirajući novu koru.

Treći kreacionistički stav: planine se izdižu suviše brzo, pa računajući na toliku starost Zemlje, trebale bi biti mnogo više nego što je to slučaj.

Ova teza zanemaruje činjenicu da se vertikalni pokreti na Zemlji ne mogu posmatrati kao celina. Posmatrajući globalno, određeni delovi kopna na našoj planeti se izdižu, dok drugi tonu poštujući zakon „izostazije“ ili uravnoteženja blokova u Zemljinoj kori (primer Skandinavije i priobalskog dela severne Evrope). Oblasti koje tonu mogu formirati raznovrsne depresije koje predstavljaju pogodnu oblast za taloženje materijala sa okolnih izdignutih stuktura gde se vrši intenzivno razaranje. Međutim, postoje oblasti gde je izdizanje brže od jačine erozije tako da planinski sistem konstantno raste, kao što je recimo slučaj sa Himalajima. Posledica ovakvog izdizanja je još uvek izražen pritisak Indijskog potkontinenta na područje Evroazije, kao posledica kretanja kontinenata i njihovog sudaranja. Kreacionisti svakako uzimaju za primer samo ovaj ili neki sličan planinski sistem, jer mnogi drugi planinski venci se, za razliku od Himalaja, brže eroduju, stagniraju ili čak smanjuju. Zaključimo, lokalna merenja izvršena na određenim delovima teritorije ne mogu se primenti na ceo svet.

Ako je Zemlja stara milijarde godina zar ne bi količina izbačenog vulkanskog materijala uticala da Zemljina kora bude mnogo deblja nego što jeste?

Zemljina kora predstavlja čvrstu spoljašnu ljusku Zemlje i veoma je tanka u odnosu na poluprečnik Zemlje. Mogu se razlikovati dva tipa kore: kontinentalna, čija se debljina kreće u intervalu od 31 do 40 km na platformama, pa do 75 km ispod Anda i Himalaja, i okeanska, čija je debljina znatno manja i kreće se u rasponu od 5 do 10 km. Obe kore „plivaju“ na polutečnom omotaču ili astenosferi, čija temperatura iznosi oko 1.2000C. Upravo ovakve karakteristike astenosfere omogućavaju kretanje kontinenata, njihovo sudaranje, podvlačenje ili mimoilaženje. Zemljina kora ima generalno konstantnu debljinu, jer bilo koja masa koja bi se dodala na površini izazvala bi tonjenje nižih delova kore u astenosferu, koja bi je rastopila, čime bi se debljina brzo vratila na prvobitnu vrednost. Zbog toga količina vulkanskog materijala, koga je zaista bilo mnogo više tokom geološke prošlosti, nije mogla uticati na promenu debljine ovoga tankog, ali čvrstog površinskog dela naše planete

 subdukcija
Subdukcija

Druga mesta gde se kora rastapa i nestaje, predstavljaju zone subdukcije. To su zone složenih reversnih raseda planetarnog značaja koji mogu da dopiru i do dubine od 700 km, gde se vrši podvlačenje, najčešće okeanske kore pod kontinentalnu. Tu se vrši njeno potpuno rastapanje, a zatim se rastvoreni materijal putem konvekcionih struja, silaznih i uzlaznih ćelija, kreće ka površini i uglavnom učestvuje u izgradnji mlade Zemljine kore (primer centralnog dela Atlanskog okeana).

 the_creationist_method

***

Doktrina kreacionističkih pogleda na svet ne zadire u polje samo jedne ili grupe nauke, njeno delovanje je sveobuhvatno, od psihologije, sociologije pa do astronomije. Ako je cilj njihove borbe verovanje u Stvoritelja, onda im je način ostvarivanja cilja na ovaj način krajnje nepotreban. Verovanje je individualna stvar, postojalo je i pre razvitka nauke kao savremenog i krajnje pažljivog pogleda na svet, i trajaće dugo, dugo, jer unutrašnja potreba spoznaje ko smo, zašto smo tu i kuda idemo biće i dalje glavna okupacija ljudskog roda. Verovanje u Boga postojalo je i pre pojave Kreacionista, postojaće i posle njih, jer to je ona ljudska potreba kojoj danas podležu i mnogi ljudi iz sveta nauke. Možda bi za kraj bilo najinteresantnije parafrazirati velikog duhovnog učitelja 20. veka Ošoa koji naučnom pogledu na svet daje primat i postavlja ga na pijedastal ljudskog znanja: „Bog, pošto je stvorio svet, rastopio se u stvorenome“. Slažemo se!

Iz časopisa Astronomija, broj 29
dr Draženko Nenadić
docent na RGF-u u Beogradu
mr Katarina Bogićević
asistent na RGF-u u Beogradu