Prvo i osnovno što možemo utvrditi posmatrajući zvezde je njihov sjaj: neke su izrazito sjajne, neke su toliko blede da ih jedva primećujemo, a neke su između ove dve krajnosti. Teleskopima možemo uhvatiti dovoljno svetlosti da uočimo još slabije zvezde, one koje golim okom uopšte ne možemo videti.
Kada podignemo pogled u vedro noćno nebo, ogroman deo onoga što ćemo ugledati su zvezde. Dva dominantna nebeska tela svakako su Sunce (danju) i Mesec; pored njih, na nebu ima još nekoliko planeta-nebeskih lutalica, svetlih tačaka koje postojano menjaju svoju poziciju na nebu tokom niza noći. Međutim, skoro sve ostalo su zvezde.
Golim okom (to znači – bez upotrebe instrumenata kao što su teleskopi) na celoj nebeskoj sferi moguće je videti oko 6.000 zvezda, mada ne sa svake lokacije. Sa Severnog Zemljinog pola tokom godine može se videti samo polovina nebeske sfere – baš kao što se sa Južnog pola može videti druga polovina neba. Sa ekvatora se, s druge strane, tokom godine mogu videti sve zvezde, ali samo kada je noć. Na ostalim geografskim širinama može se videti samo određen podskup svih zvezda.
Prvo i osnovno što možemo utvrditi posmatrajući zvezde je njihov sjaj: neke su izrazito sjajne, neke su toliko blede da ih jedva primećujemo, a neke su između ove dve krajnosti. Teleskopima možemo uhvatiti dovoljno svetlosti da uočimo još slabije zvezde, one koje golim okom uopšte ne možemo videti.
Zbog čega su razne zvezde toliko različitog sjaja? Dva su glavna faktora koji određuju koliko će neka zvezda izgledati sjajno: sama luminoznost zvezde, ali i njena udaljenost od nas. Kombinacija ova dva faktora može drastično da utiče na to kako zapažamo njen sjaj.
Uvedimo neke termine. Luminoznost je naprosto ukupna snaga (ili energija) koju neka zvezda zrači. Fluks zvezde je onaj deo izračene energije zvezde koji dospeva do nas. Ove veličine direktno su proporcionalne jedna drugoj, i za potrebe računice koja sledi mogu se ravnopravno koristiti. Od luminoznosti (ili fluksa) zavisi i ono što nazivamo osvetljenošću zvezde.
S druge strane, prividna (vizuelna) magnituda zvezde (kao njen sjaj ili osvetljenost) je veličina koja karakteriše ono što naše oko zapaža.
Sjaj zvezda u astronomskim katalozima
Prvi pokušaj podele zvezda prema prividnom sjaju izvršio je starogrčki astronom Hiparh, oko 120. godine pre nove ere. Ovaj posao nastavio je Ptolemej, koji je u svom delu „Almagest“ (oko 150. godine nove ere) katalogizovao prema sjaju 1.022 zvezde.
 |
 |
|
Ilustracija 1: Hiparh
|
Ilustracija 2: Ptolemej
|
Prema toj podeli zvezda, najsjajnije su dospele u „kategoriju“ (koju danas zovemo prividna zvezdana veličina ili, kraće, prividna magnituda) 1; malo tamnije zvezde su u „kategoriji“ 2; još slabije imaju prividnu magnitudu 3; potom 4 i 5, dok su zvezde koje su toliko blede da se jedva mogu nazreti golim okom grupisane u prividnu magnitudu 6.
Tokom milenijuma, astronomi su potonjim preciznijim merenjima nastojali da se manje-više pridržavaju ove klasifikacije.
Međutim, kasnije se ispostavilo da su Hiparh i Ptolemej prilično dobro klasifikovali zvezde slabijeg sjaja – one magnitude 6, 5 ili 4, ali da su kod klasifikacije najsjajnijih zvezda prilično „omašili“, jer je utvrđeno da postoji više zvezda koje su objektivno sjajnije od zvezda koje imaju prividnu zvezdanu veličinu 1. Naime, ni Hiparh ni Ptolemej nisu znali za tzv. Veberov i Fehnerov zakon, formulisan tek mnogo kasnije, 1860. godine, razvitkom psihofizike kao nove psihološke discipline. O čemu je reč?
(Zbog ispravnog prikaza formula koje se javljaju u članku, ceo tekst dajemo u PDF formatu)
