Dozvolite da vam postavim jedno prilično neprijatno pitanje. Upravo u ovom trenutku, pre tačno 200 godina, na svetu je postojala osoba koja je bila apsolutno najslavnija na planeti. Svi su znali njeno ime. Kraljevi su joj se klanjali, pesnici su pisali ode o njenoj veličini, a deca su o njoj učila u školama kao o nekom ko je promenio tok istorije.

A sada, hajde da budemo iskreni: vi nemate apsolutno nikakvu predstavu o kome govorim. Ta osoba je potpuno izbrisana iz vašeg uma, kao da nikada nije ni postojala. Ni traga, ni glasa, samo tišina vremena.

Možda vas to plaši. Ta pomisao da je potpuni zaborav krajnja sudbina svakog od nas. Ali, pre nego što padnete u egzistencijalni očaj, znajte da fizika — od svih nauka — ima da ponudi zapanjujuće dubok i lep odgovor na ovo pitanje. Ričard Fajnman je verovao da sami atomi imaju „mišljenje“ o ljudskom nasleđu, a taj odgovor počinje nečim sasvim običnim: vašim doručkom.

Vi ste „krompir od prošle nedelje“: Materija protiv obrasca

Razmislite o neverovatnoj činjenici koju većina ljudi samo usput čuje i odmah zaboravi: atomi koji čine vaš mozak u ovom trenutku — oni isti koje koristite da biste razumeli ove reči — nisu bili u vašoj glavi pre samo dve nedelje.

Fizika nam kaže da se materija u vašem telu stalno ciklično smenjuje. Na primer, polovina fosfora u vašem mozgu se zameni svakih četrnaest dana. Polovina onoga što vi fizički „jeste“ nestane i vrati se u spoljni svet — u vazduh, vodu ili tlo — svake dve nedelje.

Šta je onda taj um? Šta su ti atomi sa svešću? Gledajte na to ovako:

„Vi ste bukvalno napravljeni od prošlonedeljnog krompira. Pa ipak, taj krompir se nekako 'seća' onoga što se dešavalo u vašem umu pre godinu dana — u umu čiji su atomi odavno napustili vaše telo. Atom nema pamćenje. On je bio deo drveta, možda deo dinosaura pre 300 miliona godina, a sutra će biti deo oblaka. On vam nije lojalan. Vi niste materija od koje ste sazdani; vi ste aranžman materije.“

Vi ste obrazac koji opstaje dok materijal kroz njega samo protiče. Baš kao što talas putuje preko okeana, a voda ostaje gde je i bila, vi ste ples atoma koji se nastavlja čak i kada se plesači promene.

Sećanje kao ostrvo niske entropije u okeanu haosa

U fizici postoji taj strašni pojam — entropija. Ljudi misle da to znači samo nered, ali to je zapravo priča o aranžmanima. Ako promešate špil karata, završiće u neredu jednostavno zato što postoji mnogo više načina da karte budu neuredne nego savršeno poređane.

Fajnman je koristio moćnu sliku da objasni zašto uopšte možemo bilo šta da pamtimo. Zamislite kutiju sa 1.000 kockica. Ako ih sve istresete i svaka pokaže šesticu, znaćete da se dogodilo nešto izuzetno — neko ih je namerno tako poređao. Ta slika svih šestica je informacija; to je dokaz da se desio događaj niske entropije.

• Pisanje u pesku:Vaše ime ispisano na plaži je stanje niske entropije. Vetar će ga obrisati, ali atomi peska su i dalje tu. Nestao je samo aranžman, odnosno informacija.
• Eho Velikog praska:Mi pamtimo prošlost samo zato što je univerzum počeo u neverovatno uređenom stanju (niska entropija). Svako vaše sećanje je „sačuvani aranžman“ iz vremena kada je svemir bio mlađi i uređeniji.
• Mozak kao muzej:Vaše neuronske veze su poput one fotografije 1.000 kockica sa šesticama. One su dokaz da su se događaji desili. Vaš mozak je sofisticirani muzej ispunjen eksponatima koji svedoče o putovanju univerzuma od reda ka haosu.

Kosmička perspektiva: Mi smo novorođenčad u svemiru

Kada brinemo o tome da li će nas neko pamtiti za dva veka, mi se ponašamo kao „beba koja brine o svojoj penziji“. Pogledajte ove brojke:

• Univerzum:~14.000.000.000 godina.
• Zemlja:~4.500.000.000 godina.
• Civilizacija i pismo:svega 10.000 godina.
• Moderna nauka:tek par stotina godina.

Ljudska civilizacija je tek prohodala. Ako ne zabrljamo previše, pred nama su milioni godina. U tom kontekstu, 200 godina je samo treptaj oka, jedan beznačajan sekund u dugom filmu. Pitanje nije da li će vaša slika stajati na zidu, već šta će čovečanstvo kao celina poneti dalje u tu duboku budućnost.

5. Svemir koji posmatra samog sebe: Značaj svesti

Mnogi se osećaju malim pred prostranstvom galaksija. Fajnman je to iskreno priznao:

„Pozornica je prevelika za dramu.“

Ali, zašto bi to umanjilo lepotu drame? Da li je simfonija manje lepa ako znate da su to samo vazdušni talasi koji udaraju u vaše bubne opne? Naprotiv, razumevanje mehanizma samo pojačava čudo. Mi smo „srećan akcidant“; atomi koji su se organizovali tako da mogu da razmišljaju o atomima. Bez svesti, zvezde bi i dalje gorele, ali niko ne bi znao da su lepe. Mi smo način na koji univerzum spoznaje sebe.

Besmrtnost kroz uticaj, a ne kroz ime

Postoji suštinska razlika između slave i kauzalnog uticaja. Uzmite Džejmsa Klerka Maksvela. Većina ljudi na ulici ne zna ko je on, ali svaka vaša poruka na telefonu, svaki radio talas i svaki električni motor postoje zahvaljujući njegovim jednačinama. Za 10.000 godina, Napoleon će možda biti fusnota, ali Maksvelov uticaj će biti utkan u svaku nit tehnologije.

Fajnman je ovu ideju proživeo lično. Kada mu je supruga Arlin umrla, napisao joj je pismo iako je znao da ga nikada neće pročitati. Zašto? Zato što ljubavi nije potrebna publika, a uticaju nije potrebna slava.

Kako mi zapravo ostavljamo tragove:

• Podučavanje:Vi niste samo podelili informaciju; vi ste fizički rearanžirali atome u tuđem mozgu, stvarajući novi obrazac koji će se dalje kopirati.
• Dobrota:Kada ste ljubazni prema strancu, menjate njegovu putanju. Taj ripple efekat se širi kroz vreme, menjajući milijarde budućih interakcija koje nikada nećete videti.
• Rad:Anonimni farmer od pre 800 godina nije upamćen, ali njegovi geni su u vama, a njegov rad je prehranio pretke koji su izgradili vaš svet. Njegov obrazac je preživeo.

Prostor-vreme: Vaš život je večni trag u tkanju stvarnosti

Prema Ajnštajnu i modernoj fizici, prostor-vreme je jedinstveno tkanje. Vaš život nije nešto što se desi i onda ispari; on je „svetska linija“ (world line) unutar te strukture.

Zamislite život kao knjigu. Kada čitate deseto poglavlje, prvo poglavlje nije prestalo da postoji — ono je i dalje tu, na onim stranicama, samo se vaša pozicija čitaoca promenila. Fajnman je u tome nalazio utehu: prošlost nije uništena, ona je samo na drugim koordinatama.

Smrt nije brisanje informacija iz knjige univerzuma; to je samo tačka gde se poglavlje završava. Ono što se dogodilo — svaki vaš smeh, svaka suza i svako otkriće — ostaje trajno i neizbrisivo upisano u samu geometriju stvarnosti. Vi ste večni deo mozaika, bez obzira na to ko u budućnosti gleda u taj deo slike.

Zaključak: Uživanje u čaši vina

Na kraju, vredi se setiti Fajnmanove omiljene metafore o čaši vina. U njoj se ogleda ceo kosmos: od biologije fermentacije do hemije stakla i svetlosti zvezda. Možemo je analizirati do beskonačnosti, ali ne smemo zaboraviti njenu krajnju svrhu — da je popijemo i osetimo užitak.

Vrednost vašeg života nije u tome koliko će ga dugo pamtiti neki budući ljudi koje nikada nećete sresti. Vrednost je u „zadovoljstvu otkrivanja stvari“ (the pleasure of finding things out) upravo sada. Briga o legatu je žrtvovanje stvarnog iskustva življenja za imaginarni sud sutrašnjice.

Vi ste jedinstven, neponovljiv način na koji se univerzum, na jedan kratak i veličanstven trenutak, probudio i postao svestan sebe. To je više nego dovoljno.

Priredio: Dragan Tanaskoski

Izvor: Youtube