Izgleda da je budućnost svemirskih istraživanja svemira neraskidivo vezana za privatne kompanije. Ali kako to izvesti a da se sve ne završi katastrofom? Izgleda da je spas u sprezi države i privatnika. To i naši predlažu: razvoj malih i srednjih preduzeća. Očekujem rezultate.
Javno priznajem: ja sam jedan od onih koji su ubeđeni da su današnja lansiranja raketa u kosmos – a naročito u nisku orbitu oko Zemlje – strašno skupa. Svi se kriju iza nekih famoznih tehnologija i skupih pratećih objekata, a videli smo, recimo, da su još za vreme Drugog svetskog rata Nemci masovno proizvodili i lansirali stotine projektila tipa „Fau–2“ koji su leteli preko 200 km u vis.
Ko redovno čita moja pisanija uočio je da sam u poslednje vreme u više navrata upoznavao čitaoce sa savremenim pokušajima privatnika da lansiraju sopstvenim snagama i parama rakete u kosmos, i to po bagatelnim cenama. Neke od njih su bile krajnje inovativne i čak 10 puta jeftinije od najjeftinije današnje komercijalne ponude.
Danas ćemo da pogledamo još jedan sličan projekat, koji je doživeo i svoje vatreno kršetenje. I to bukvalno. No, pođimo redom.
Ne, ovo nije moj doprinos jeftinom letu u kosmos. Ja imam bolje favorite.
Još osamdesetih godina u Americi su počele masovno da se pojavljuju privatni projekti lansiranja raketa. To je jednim delom bilo vezano za poplavu dot–com milionare ali i sa sve tešnjom saradnjom Pentagona sa raznoraznim kooperantima. Neke firme su se bacile na savremene tehnologije i ozbiljna istraživanja a neke na krajnje bizarne ciljeve, kao što je slanje kremiranih ostataka u svemir. Jedna od ovih poslednjih bila je i kompanija iz Teksasa, „Space Services, Inc. of America“ (SSIA), koja je u okviru svog servisa u aprilu 2007. privatnom raketom druge kompanije, „Spaceloft XL”, poslala u kosmos pepeo „Merkjurijevca” astronauta Gordona Coopera i glumca iz „Star Treka”, slavnog Jamesa Doohana (zajedno sa još 206 duša). Prvobitna namera inženjera okupljenih u Hjustonu bila je da iskoriste projekte Garyja C. Hudsona, čije su se privatne rakete („Percheron“, „Roton“ i dr.) 1999. godine već oprobale u vazduhu[1] i koje su stvarane sa namerom da dramatično srozaju cene kosmičkih lansiranja.
Kao i u projektima OTRAG Nemca Luca Kazera ili kod rakete „Neptun” kompanije „InterOrbital System”, o čemu sam već pisao, i ovde se radilo o motorima u koje bi se pod pritiskom ubacivalo gorivo i o klasteru osnovnih modula, što bi omogućavalo „odbacivanje” bustera i drastično redukovanje troškova. SSIA je prva testiranja motora za raketu „Perceron” sprovela još 1981. godine na ostvu Natagorda u Meksičkom zalivu, ali je raketa eksplodirala zbog tehničkog kvara.
Potom je David Hannah, osnivač SSIA, prekinuo saradnju sa G. Hudsonom i unajmio Deka Slaytona, jednog od tzv. „Mercury Seven” astronauta. Slayton je upravo napustio Nasu nakon što je zdušno radio na testiranjima spejs šatlova. Sa sobom je doneo i potpuno nov koncept rakete „Conestoga I“, zasnovan na klasteru motora skinutih sa rashodovanih drugih stepeni zastarelih balističkih interkontinentalnih nuklearnih projektila „Minuteman”. Prvo lansiranje nove rakete izvršeno je 9. septembra 1982. i tom prilikom je ponešeno 500 kg korisnog tereta u vidu obične vode. Voda je uspešno podignuta na visinu od 313 km, tako da je „Conestoga I“ postala prva privatno finansirana raketa koja je stigla u kosmos. Ipak, kompletna raketa nikada nije poletela.
Rakete „Conestoga I“ i „Conestoga 1620“. Na slici desno je prvo i poslednje lansiranje „Conestoga 1620“ sa ostrva Wallops. Različite mlaznice motora u klasteru prikazuju različito vreme njihovog paljenja – najveće će se upaliti na najvećoj visini.
Osnovu letilice činilo je više paralelno vezanih stepeni Castor-4B, dok su u planu bili različiti dodatni stepeni bazirani na „Thiokolovim“ „Star“ motorima. Mali hidrazinski HMACS stepeni dodavani su radi povećavanja performansi.
SSIA je lansirala drugu raketu 1989. godine, učestvujući u jednom mikrogravitavionom eksperimentu, koristeći „Black Brant“, kanadsku „sounding“ raketu, koja je ponela ime „Starfire”.
A onda je 1990. godine kompanija iz Vajominga „EER Systems Corp.“ kupila SSIA. Ponovo je došlo do modifikovanja dizajna, ovog puta koristeći „Thiokolove” motore stepena „Castor“, originalno korišćenih na raketama porodice „SCOUT“ (Solid Controlled Orbital Utility Test system), glavnih američkih raketa šezdesetih godina. Nova konstrukcija je dobila oznaku „Conestoga 1620“, na osnovu broja i rasporeda bustera.
U maju 1990. godine, Centar za svemirski transport i primenjena istraživanja (CSTAR), univerzitetsko telo koje je operisalo kao Nasin Komercijalni centar za svemirski razvoj (CCDS) na univerzitetu Tenesi u Tulahomi, predložio je Nasi svoj koncept „Komercijalnog eksperimentalnog transportera“ (COMET), jeftinog standardizovanog „busa“ sa suborbitnim i orbitnim komponentama za mikrogravitacione eksperimente. CSTAR je obećao Nasi da će joj za \(85 miliona obezbediti za 5 narednih godina 3 COMET misije. Letovi COMET trajali bi znatno duže od postojećih „sounding“ raketa, a orbitni letovi bi bili bez posade koja bi svojim pokretima remetila eksperimente, kao što je bio slučaj na šatlovima. Glavni preduzimač radova bio je „Westinghouse Corp.” iz Baltimora, koji se obavezao da će napraviti „bus” i servisne module, „Space Industry Inc.” iz Teksasa da će obezbediti povratne module, a „EER System Corp.“ iz Vajominga da će proizvesti nekoliko raketa tipa „Conestoga 1620“.
Servisni modul (CTA) METEOR koji je 1995. lansiran raketom „Conestoga 1620“. Vide se 4 solarna panela. Conestoga je inače grad zapadno od Njujorka.
Nažalost, do 1992. program COMET je zapao u probleme i kašnjenja a troškovi za tri planirane misije skočili su na preko \)158 miliona. Do januara 1994. ugovori sa CSTAR–om su raskinuti, a program je redukovan na samo jednu misiju sa budžetom od \(65,8 miliona i EER kao glavnim preduzimačem. Kao deo dila sa Nasom, EER se obavezao da će obezbediti komercijalni teret za prvo lansiranje COMET–a zakazano za kraj maja 1995. godine. Samo 5 meseci pred lansiranje EER je objavio da je da je za prvi let obezbedio korisni teret 5 kompanija, a da već pregovara sa kupcima za drugu COMET misiju, COMET–2, zakazanu za 1996. Na kraju, COMER program je preimenovan u METEOR (Multiple Experiment Transport Earth Orbit & Return).
Satelit koji je trebalo da poleti na prvom lansiranju trebalo je da nosi brojne biološke i tehnološke eksperimente, kao i opremu za GPS/radarsko praćenje i sl. Satelit je imao povratnu sekciju koja bi se po komandi odvajala od letilice nakon nekoliko nedelja u orbiti, palila male kočione motore (Star-13A), i padala negde u Virdžiniji. Orbitni modul bi ostajao u kosmosu i sprovodio svoje eksperimente.
Lansiranje je konačno obavljeno sa ostrvske lansirne rampe Wallops 23. oktobra 1995. godine, ali je posle samo 46 sekundi leta raketa eksplodirala. EER je objavila da je niskofrekventni zvuk nepoznatog porekla uzrokovao nepotrebnu korekciju putanje i skretanje rakete. Već ranije NASA je zbog prekoračenja rokova i troškova odlučila da prekine svako dalje finansiranje programa i EER je bio primoran da izađe iz raketnog biznisa. Čitav posao su 2011. prodali njujorškoj kompaniji „L-3 Communications”[2] za \)110 miliona.
Trenutak raspada rakete „Conestoga 1620“. Pošto nisu svi motori odgovorili na komandu o prekidu rada, vidi se da su neki nastavili let po spirali u vis. Ovo je bila jedina verzija modularne rakete „Conestoga“ Serija–1000 kompanije EER.
VERZIJE RAKETE
Zbog modularnog dizajna raketa „Conestoga“, moguć je veliki broj različitih konfiguracija. Broj koji se navodi predstavlja šifru konfiguracije:
v prva cifra pokazuje tip motora središnjeg stepena i bočnih bustera;
v druga predstavlja broj bočnih bustera;
v treća prikazuje tip prvog gornjeg stepena;
v četvrta prikazuje tip drugog gornjeg stepena (0 ako ga nema).
|
Raketa |
Stepeni |
I |
II |
III |
IV stepen |
Teret |
LEO (kg) |
|
Conestoga 1229 |
4 |
2 Castor-4B |
1 Castor-4B |
Star-48V |
- |
363 |
|
|
Conestoga 1379 |
4 |
3 Castor-4B |
1 Castor-4B |
Star-63V |
- |
770 |
|
|
Conestoga 1620 |
4 |
4 Castor-4A/B |
2 Castor-4B |
1 Castor-4B |
- |
1.179 |
|
|
Conestoga 1669 |
5 |
4 Castor-4A/B |
2 Castor-4B |
1 Castor-4B |
1.361 |
||
|
Conestoga 1679 |
5 |
4 Castor-4A/B |
2 Castor-4B |
1 Castor-4B |
1.497 |
||
|
Conestoga 3632 |
5 |
4 Castor-4A/B-XL |
2 Castor-4B-XL |
1 Castor-4B-XL |
2.141 |
[1] Taj lik je opasan: za tajnu vojnu organizaciju u SAD (DARPA) patentirao je 2003. lansiranje kosmičkih raketa sa teretom iz aviona na velikim visinama (tzv. „AirLaunch LLC“). Još 2006. vojska je na taj način lansirala 29 tona tereta sa aviona C–17, što je važeći rekord. Takođe od 2004. ima u Virdžiniji i privatnu kompaniju „t/Space“ koja je Nasin ljubimac i koja je u onoj maloj privilegovanoj grupi koja će da podeli transport „ljudstva i sredstava“ do ISS u budućnosti. Pominjali su se i neki privatni letovi ljudi na Mesec („Spiral 1 i 2“).
Da bi se videlo o kakvom kalibru se radi, vidi ovo. Glavni ljudi u kompaniji su: izvršni direktor je C. Duelfer, koji je u Iraku bio zadužen za istragu o „oružju za masovno uništenje“; predsednik kompanije je D. Gump, čija kompanija „LunaCorp“ će uz pomoć ruske tehnologije da ponese privarni rover na Mesec; šef za strategiju je L. Levin, suosnivač „XM Satellite Radio“, jednog od samo 2 satelitska radio–servisa u SAD i Kanadi, analoga kablovskoj TV; podpredsednik istraživačke tehnologije kompanije je J. Voss, petostruki astronaut; potpredsednik za odnose sa javnošću je B. Alexander, bivši član Bele Kuće koji je pomogao usvajanju planova za istraživanje Marsa i Meseca, itd. Kakva ekipa!
[2] Ovo je džinovska kompanija – uvek je među 10 najvećih preduzimača radova za američku vladu. Njihovi partneri su Ministarstvo odbrane, NASA, CIA, Ministarstvo za sigurnost zemlje, aeronautičke kompanije, i sl. Godišnje zarađuju milijarde dolara, tako da su pre dve godine bili pod vladinom istragom u vezi kriminalnih delatnosti...
