24. decembar. 2010.
Od 38 svemirskih sondi koje su poslate na Mars, spustilo se samo njih 19. Najmanje tri su se razbila o površinu ...
Jeste li znali da postoji Međunarodni komitet protiv donošenja uzoraka sa Marsa (ICAMSR)? Njegov osnivač i (naravno) direktor je Barry E. DiGregorio, jedan jako interesantan tip. Pre izvesnog vremena je napisao veliki rad o istoriji zaštite naše planete u periodu od 1959. do 2001. i tamo izneo mišljenje Američkog komiteta za planetna i lunarna istraživanja („The Quarantine and Certification of Martian Samples“) da NASA još uvek nema adekvatnu opremu za ispitivanje Marsovog tla na vanzemaljske mikroorganizme. Tamo se još tvrdilo da bi karantin na Zemlji trebalo da traje između 7 i 10 godina, i da je upravo naše neznanje ono što predstavlja neprihvatljivo veliku pretnju Zemljinoj biosferi.
Evo šta je o ovoj zanimljivoj temi DeGregorio nedavno pisao u knjizi „Mars: The Living Planet” (North Atlantic Books).
Naš plan da pošaljemo žive mikrobe na Crvenu planetu mogao bi da upropasti našu potragu za vanzemaljskim životom, smatra Barry DiGregorio.
Mi ljudi imamo jedinstven talenat da kontaminiramo prirodnu sredinu. Svake godine ispuštamo milione tona najraznovrsnijih zagađivača u atmosferu. Trujemo naše zemljište, jezera, reke i potoke hemijskim i radioaktivnim otpadom. Prosipamo naftu u mora. Punimo Tihi i Atlantski okean ostrvima plastičnog đubreta koje je vidljivo čak i iz svemira. Da li bi se iko od nas stvarno iznenadio kada bi isto tako zagadili i netaknuta nebeska tela bakterijskim sporama?
U proteklih 40 godina, nacije koje su u stanju da lansiraju svemirske sonde u spoljnji svemir slale su nesterilisane letilice na Mesec, Merkur, Veneru, Mars, Jupiter, komete i asteroide. Procenjuje se da je samo na Marsu iz svemirskih sondi raspršeno oko trilion mikrobskih spora. A naša potraga za životom u Sunčevom sistemu je tek u povoju ...
Međutim, nije oduvek bilo tako. U sami osvit svemirske ere, veoma se vodilo računa o zaštiti svemira od zagađenja. Takođe se vodilo računa i o zaštiti Zemlje od materijala koji se donosio sa drugih nebeskih tela, a koji mogu da budu toksični ili patogeni.
Ovi uzvišeni ciljevi su pokopani Ugovorom Ujedinjenih nacija o spoljnjem svemiru iz 1967, koji su do danas potpisale sve zainteresovane zemlje. Tamo jasno stoji: „Članice Ugovora će izvoditi proučavanja spoljnjeg svemira, uključujući Mesec i druga svemirska tela, vodeći računa o izbegavanju njihove opasne kontaminacije i negativnih promena u prirodnoj sredini Zemlje izazvanih vanzemaljskim materijalima.“
Prve kosmičke letilice su bile podvrgavane potpunoj i intenzivnoj sterilizaciji pre nego što su bile slate na Mesec ili druge planete. Međutim, tokom godina, ti zahtevi su postepeno razvodnjavani. Komitet za svemirska istraživanja (COSPAR) sa sedištem u Parizu, bio je zadužen za korekcije propisa na osnovu novih podataka. COSPAR je omogućavao da svemirski brodovi zaobilaze bilo kakvu sterilizaciju sve dok ne nose instrumente za otkrivanje života ili ne sleću na delove Marsa označene kao „specijalne zone“ – regione u kojima tečna voda može da se pojavi u kratkom periodu, dovoljnom da potpomogne razmnožavanje zemaljskih mikroba. Problem sa ovakvom promenom politike je u tome što je došao prerano: naša znanja o opstanku života na Marsu se menjaju sa svakom narednom misijom.
Do sada su vođene brojne debate o tome mogu li zemaljske spore da se razmnožavaju i prošire po Marsu. Mi još uvek ne znamo pravi odgovor, te zašto bi rizikovali kontaminaciju planete koja je najsličnija Zemlji u solarnom sistemu?
Sada će jedna misija, koja je na spisku za lansiranje u drugoj polovini 2011. godine, potpuno izbeći Ugovor. Radi se o prvoj međuplanetnoj misiji Ruske svemirske agencije još od 1996 („Mars 96”), nazvanoj „Phobos Sample Return Mission”. [O ovoj neviđenoj rusko-kinesko-finskoj misiji, koja se u početku nazivala „Фобос-Грунт“, prošle godine sam na ovom sajtu napisao veliki tekst – ako uspe, biće to prva misija koja će nam doneti veću količinu vanzemaljskog materijala još od 1976. i sovjetske „Луне 24”.] Ali ova misija ne samo da će nositi mikrobske spore, već će prvi put u istoriji poneti i žive bakterije u spoljnji solarni sistem! Ako to nije flagrantno kršenje Međunarodnog zakona, šta je onda?
Ova misija treba da stigne do Marsa (put će da traje 10-11,5 meseci), proučava ga iz orbite, a onda da sleti na Fobos, veći od Marsova dva meseca. Lender će da nosi dve hermetičke kapsule koje će da sadrže 10 vrsta živih mikroorganizama. Mesec dana kasnije, povratni modul treba da krene nazad ka Zemlji i ponese još uvek zapečaćene kapsule, plus 85-160 grama Fobosovog tla. Ako sve protekne kako treba, povratak kapsule teške 11 kg na Zemlju očekuje se u avgustu 2014.
Automatska međuplanetna stanica „Фобос-Грунт“, napravljena u slavnim Lavočkinovim biroima (na slici bez poslednjeg ракетног stepena tipa „Фрегат“). Na vrhu se vidi mala sonda koja će na Zemlju doneti uzorke Fobosovog tla, koje će prikupiti robotska ruka.
Verzija međuplanetne stanice „Фобос-Грунт“ koja je važila do 2009. Od početka (2001), bilo je puno prepravki i dodavanja. Prve verzije su krasili ogromni solarni paneli, koji su trebali da napajaju snažne jonske motore, ali se od toga odustalo i prebacilo se na hidrazinske motore.
Ipak, zna se da ćе nositi preko 50 kg naučnih aparata (biće ih 15), a među njima i bitan biološki eksperimenat LIFE. Predviđeno je da ekspedicija traje 3 godine.
Koliko ja znam, ovo je finalna verzija letilice za Fobos, koja će biti lansirana raketom „Зенит-2“ u novembru 2011. iz Kazahstana. Sva oprema je već kompletirana i sastavljena, i vrše se još jedino obimna testiranja osetljivog softvera i baždarenja.
Čitava letilica sa gorivom će biti teška 13.200 kg, na Zemlju će se vratiti kapsula teška 11 kg, a ona će sadržati samo nešto manje od 200 grama uzoraka tla! Ipak, to će se smatrati uspehom decenije.
Razlog slanja živih mikroorganizama na Fobos je istraga mogu li oni da prežive trogodišnje putovanje. Ako uspeju, istraživači kažu da će to predstavljati podršku teoriji o transspermiji, koja kaže da je moguće prenošenje mikroživota između planeta putem kamenih ostataka izbačenih u svemir nakon svemirskih sudara.
Čitava ta teorija je, u najboljem slučaju, „tanka“. Svi Mersovi meteoriti pronađeni na Zemlji provodili su milione godina u otvorenom svemiru pre nego što su pali na Zemlju. Da bi opravdali ciljeve svojih eksperimenata, jedna od grupa koja je uključena u ovaj projekat (Living Interplanetary Flight Experiment, LIFE), Planetary Society iz Pasadene (Kalifornija), tvrdi da kamenje veće od 100 grama putuje od Marsa do Zemlje za samo dve do tri godine. Ne postoje direktni dokazi za takve tvrdnje. Da li je pitanje o transspermiji zaista vredno rizika od kontaminacije u slučaju da se ruski lender pokvari i sruši na Mars?
Taj rizik nije mali. Od 38 letilica lansiranih ka Marsu, samo 19 je bilo uspešno. Najmanje tri su se razbile o površinu planete.
Po mom mišljenju, „Phobos Sample Return Mission” je najkomplikovanija svemirska misija ikad planirana. Biće potrebno da ova letilica (prvobitno planirana na jonski pogon), teška preko 13 tona, izvede složenu seriju manevara u Marsovoj orbiti da bi lansirala svoj satelit. Pored njega, u orbitu će biti izbačen i nezavisni kineski orbiter „Yinghuo-1” („YH-1”), veličine šporeta i težine 115 kg. Nakon nekoliko meseci združenog izučavanja Marsa, ruska sonda će ponovo promeniti orbitu i uputiti se na randevu sa Fobosom. Poslednji pokušaj Rusa da slete na Fobos bio je 1988. godine sa sondama „Фобос 1“ i Фобос 2“[1]. Obe su pred tokom puta izgubile kontakt sa Zemljom.
Da stvari budu gore, mi već znamo podosta toga o opstanku mikroorganizama u svemiru, zahvaljujući eksperimentima sprovedenim sa „Apollom“, svemirskom stanicom „Мир“, Međunarodnom orbitnom stanicom i šatlovima. Slični eksperimenti su takođe izvođeni i u simuliranim kosmičkim uslovima u laboratorijama na Zemlji. Zašto se oni ne nastavljaju, umesto da se reskira sa potencijalnim kontaminiranjem Marsa?
Za one koji još možda sumnjaju u mogućnost preživljavanja mikroba tokom žestokog povratka kroz našu atmosferu, dovoljno je samo razmotriti nesreću šatla „Columbia“ u februaru 2003. Neki od eksperimenata sa mikrobima na „Columbiji“ su preživeli netaknuti, iako prilično sprženi. Nakon analiza, utvrđeno je da su mikrobi otporni na vrelinu, Microbispora, preživeli.
Na pitanje „Ima li života na Marsu?“ sigurno će dati naše trapave akcije. Da, postoji život na Marsu, zato što smo ga mi tamo doneli. Jedino pitanje koje preostaje jeste da li će on opstati i razvijati se, zbunjujući buduće naučne rezultate? Slanje bakterija na Fobos jedino može da poveća ionako postojeći rizik.
Biomodul eksperimenta LIFE, težak samo 89 grama. U njegovih 30 malih kontejnera će se nalaziti 3 × 10 od sve tri vrste mikro-života na Zemlji: bakterije, eukaryote i archaee. U projektu učestvuje Ruski svemirski istraživački institut, Institut za biohemiju pri Ruskoj akademiji, Moskovski univerzitet, nemački Institut za svemirsku medicinu i američki biološki centar ATCC. Među putnicima će biti Bacillus safensis (na Mars su ga već doneli „Spirit” i „Opportunity”); Deinococcus radiodurans (ekstremno dobro podnosi zračenje – preko 5.000 Gy; ljudi umiru od 5 Greya); Bacillus subtilis (već leteo na Mesec sa „Apollom”); kao i mala životinjica „vodeni medved“ (Tardigrades) (lako preživljavaju zračenje i vakuum u Zemljinoj orbiti).
[1] Malo se zna da je u projektu učestvovalo 14 zemalja, među kojima su bile Amerika, Austrija, Švedska, Francuska, Z. Nemačka, Švajcarska itd.
