Trenutno je NH preko 47 AJ daleko od kuće – preko 7 milijardi km. Od poslednjeg objekata koji je posetio, tajanstvenog Arrokotha, udaljava se brzinom od preko 50.000 km/h i danas se nalazi na 580 miliona km od njega i odavno ga ne vidi čak ni njegov mali ali moćni teleskop. Iako trenutno kunja i nema puno posla, naučnici na Zemlji rade punom parom jer polako prave mozaik od prispelih podataka. Za sada su doznali neke novosti o tome kako su nastale planete i planetezimali – gradivni blokovi planeta.
Trenutni položaj sonde. U tanku ima još taman toliko hidrazina (11 kg) da izvede još jedan manevar promene kursa i poseti još jedan Kajperov objekat. Za sada nije otkrivena nova meta...
Asteroid nije bio normalno vidljiv čak ni dva dana pre proletanja pored njega. Ovo je simulacija napravljena pre fly-bya.
400-kilogramska sonda NH je proletela pored drevnog objekta Kajperovog pojasa Arrokotha (2014 MU69) 1. januara 2019, i poslala svojim tvorcima prve slike jednog od zaleđenih ostataka iz vremena formiranja solarnog sistema sakrivenog u beskrajnom regionu iza Neptunove orbite. Koristeći detaljne podatke o obliku, geologiji, boji i sastavu objekta – prikupljene tokom istorijskog proletanja[1] – istraživači su uspeli da odgovore na večno pitanje o poreklu planetezimala. te s time napravili veliki korak u shvatanju formiranja samih planeta.
Tim je raportirao o svojim otkrićima u tri rada objavljena u martu ove godine u časopisu 'Science', i na brifingu Američkog udruženja za napredak nauke održanom u Sijetlu.
'Arrokoth je najudaljenijih, najprimitivnijih i najstariji objekat ikada istražen od strane kosmičke sonde, pa smo znali da će imati da nam ispriča unikatnu priču,' rekao je rukovodilac projekta 'New Horizons', dr Alan Stern sa Southwest instituta u Koloradu. 'Ona nas uči kako su nastali planetezimali, i verujemo da rezultat označava značajan napredak u ukupnom razumevanju formiranja planetezimala i planeta'.
Odmah kad se saznalo da će ga sonda posetiti, objekat je nazvan 'Ultima Thule'.
Prve fotografije poslije fly-bya poslate sa 'New Horizonsa' prošle godine pokazale su da Arrokoth ima dva povezana režnja, glatku površinu i jednoličan sastav, što ukazuje na to da je verovatno netaknut i pružaju značajne informacije o tome kako se formiraju tela poput njega. Ovi prvi rezultati su objavljeni u časopisu'Science' prošlog maja.
Tokom sledećih meseci, radeći sa potpunijim podacima i slikama veće rezolucije[2], kao i sofistikovanijim računarski simulacijama, tim misije je sastavio sliku kako je formiran Arrokoth. Njihova analiza pokazuje da su režnjevi ovog 'binarnog kontaktnog' objekta nekad bili odvojena tela koja su se formirala u blizini jedan drugog i pri maloj brzini, orbitirala jedno oko drugog, a zatim su se lagano spojila kako bi stvorila 22 kilometra dugačak objekt koji je snimio 'New Horizons'.
To ukazuje na Arrokoth nastao tokom gravitacionog kolpsa oblaka čvrstih čestica u primordijalnoj solarnoj maglini, a ne pomoću kompetitivne teorije planetarne formacije nazvane hijerarhijske akrecije. Za razliku od nežnog procesa male brzine koji je znak kolapsa oblaka čestica, u hijerarhijskoj akreciji planetezimali se međusobno sudaraju sve većim brzinama i formiaju veća tela.
'Baš kao što nam fosili govore kako su se evoluirale vrste na Zemlji, tako nam i planetezimali govore kako su se formirale planete u kosmosu', rekao je William McKinnon, naučnik tima 'New Horizonsa' sa univerziteta Washington u St. Louisu, i glavni autor rada o nastanku Arrokotha u žurnalu 'Science'. 'Arrokoth izgleda onako kako izgleda zato što se nuje formirao u nasilnim sudarima, već pre u zamršenom plesu, u kojem su se njegovi sastavni objekti polako vrteli oko sebe pre nego što su se zbližili.'
Dva druga važna dokaza podupiru ovaj zaključak. Ravnomerna boja i sastav Arrokothove površine pokazuje da su KBO objekti formirani od materijala koji se nalazi u blizini, kao što predviđaju lokalni modeli kolapsa oblaka, a ne od mešavine materije iz više odvojenih delova magline, kao što hijerarhijski model predviđa.
Ispljošeni oblik svakog od Arrokothovih režnjeva, kao i izuzetno precizno poravnavanje njihovih polova i ekvatora, takođe ukazuju na urednije spajanje iz kolabirajućeg oblaka. Nadalje, glatka, lagano kraterizovana površina Arrokotha, označava da je njegova površina dobro sačuvana nakon kraja ere formiranja planeta.
'Arrokoth ima sve fizičke karakteristike tela koje je nastalo sporim prikupljanjem, od 'lokalnog' materijala iz solarne magline', rekao je Will Grundy, rukovodilac tima zaduženog za sastav iz opservatorije Lowell u Flagstaffu, u Arizoni, i glavni autor drugog rada u 'Science'. 'Objekt poput Arrokotha se ne bi formirao ili izgledao ovako kako izgleda u haotičnijem okruženju.'
Poslednji Arrokothovi izveštaji znatno proširuju naučne radove objavljene u časopisu 'Science' u maju 2019, koje je objavio Stern. Tri nova rada baziraju se na 10 puta više podataka od prvih izveštaja, a zajedno daju daleko celovitiju sliku porekla Arrokotha.
'New Horizons' i dalje sprovodi nova promatranja dodatnih objekata Kajperovog pojasa pored kojih proleće na velikoj daljini. 'New Horizons' takođe nastavlja da mapira zračenje naelektrisanih čestica i okolnu prašinu u Kajperovom pojasu. Novi KBO-ovi koji su do sada uočeni predaleko su da bi pružili otkrića poput onih kakva nam je ponudio Arrokoth, ali tim može da izmeri osobine poput površinskih svojstava i oblika svakog objekta. Ovog leta će tim misije početi da koristi velike zemaljske teleskope za traženje novih KBO-a za proučavanje na ovaj način, pa čak i za drugu fly-by metu ako bude u granicama koje dopušta preostalo gorivo.
Putovanje NH kroz Kajperov pojas. U lovu na sledeći cilj posle Plutona, do jeseni 2014, 'Habl' je otkrio tri potencijalne mete (2014 MU69, 2014 OS393 i 2014 PN70) – svi su imali prečnike 35-50 km i bili su premali da se vide sa Zemlje. Svi su se nalazili na 43-44 AJ od Sunca, što je značilo da će biti u dometu u periodu 2018-2019. Na kraju je odabran prvi kandidat, jer je skretanje ka njemu zahtevalo utrošak samo oko 35% preostalog goriva.
Kosmička letilica 'New Horizons' je trenutno udaljena od Zemlje 7,2 milijarde kilometara, normalno radi i juri sve dublje u Kajperov pojas brzinom od gotovo 50.400 kilometara na sat.
Laboratorija za primenjenu fiziku univerziteta Johns Hopkins iz Laurela, u Marylandu, konstruisala je, izgradila i upravlja sondom 'New Horizons', a misijom rukovodi Nasina Uprave za naučne misije. 'New Horizons' je deo programa 'New Frontiers' kojim upravlja Nasin centar za svemirske letove Marshall u Huntsvilleu, Alabama.
[1] Ne ide mi u glavi kako su balističari uspeli da provuku sondu na samo 3500 km od objekta (to je triput bliže nego od Plutona), koji je toliko mali da ga ni kamere sonde nisu mogle da razaberu do zadnjeg trenutka. O njemu i njegovoj orbiti se u to vreme nije znalo skoro ništa, jer je od Zemlje bio udaljen 6,5 mld. km a njemu treba 300 godina da napravi čitav krug oko Sunca. Tek su 850-dnevna osmatranja Habla pomogla da se asteroid precizno locira...
[2] Softver na NH je bio tako podešen da se prilikom proletanja pored Plutona i asteroida najpre i prioritetno pošalje nekoliko dobrih slika i nešto podataka za slučaj da se sondi nešto desi. Ostali snimci i podaci naučne opreme su snimani u memoriju i onda polako slati ka Zemlji. Npr, poseta Plutonu je bila 14. jula 2015, a poslednji podatak je poslat na Zemlju tek 25. oktobra 2016. Nakon posete asteroidu, podaci visokog prioriteta su posleti 1-2. januara 2019. Već 9. januara NH je prebačen u spin-stabilišući režim leta da bi omogućio slanje preostalih podataka. Pošto je brzina slanja podataka 1-2 kb/s, očekuje se da će poslednji piksel stići tek u septembru 2020.
E-knjiga Draga Dragovića
Tajne Plutonovog sistema i Kajperovog pojasa
