Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

U pravoj poplavi raznoraznih godišnjica i proslava na globalnom nivou, ipak mislim da je jedan bitan događaj promakao pažnji merodavnih i ostao totalno nepomenut i neobeležen, iako se svojevremeno radilo o prvorazrednoj senzaciji. Govorim, naime, o prvom letu avionom oko sveta.

Elem, 6. aprila davne 1924. godine četiri vojna dvokrilca tipa „Douglas World Cruiser" (DWC), zajedno sa osmoricom hrabrih Amerikanaca, krenuli su iz Sijetla u Vašingtonu u avanturu za koju je tada malo ko verovao da će se uspešno okončati - trebalo je obleteti našu planetu! Tri od četiri dvokrilca su ponovo sletela u Sijetl 28. septembra, nakon prevaljenih 44.342 km za 175 dana.

O kakvim letilicama se radilo? DWC su bili čvrsti aluminijumski avioni, opremljeni točkovima ili sa pontonima, čiju je prvobitnu varijantu DT-2 američka Mornarica godinama uspešno koristila kao torpedne bombardere. Fabrika „Douglas Aircraft Company" je sa vojskom potpisala ugovor u leto 1923. godine, a već nakon 45 dana isporučila pet prototipova nove letilice. Sistemi za gorivo su u novim modelima bili potpuno promenjeni, tako da je umesto 115 galona (435 litara) goriva, koliko je stajalo u DT-2, sada stajalo 644 galona (2.644 l). U novim letilicima je sačuvan originalni V-12 „Liberty" motor od 420 KS, ali je dodat još jedan hladnjak zbog predviđenog letenja u tropima. Svaki avion je koštao $23.721.

Sve letilice su bile nazvane po nekom od velikih američkih gradova[1]: „Seattle", sa majorom Frederickom L. Martinom kao pilotom i komandantom ekspedicije i narednikom Alvom L. Harleyem kao mehaničarem; „Chicago" sa pilotom poručnikom Lowellom H. Smithom i mehaničarem L. Arnoldom; „Boston" sa pilotom poručnikom L. P. Wadeom i mehaničarem H. H. Ogdenom; i „New Orleans" sa E. Nelsonom i J. Hardingom.

Uspehu misije je u najvećoj meri doprinelo izuzetno planiranje i logistika: pre leta, duž čitave planirane trase raspoređeni su rezervni delovi za 30 avionskih motora, a u snabdevanju hiljada litara kerozina i ulja za podmazivanje učestvovalo je 28 zemalja. Po prvi put su sarađivali i američka pešadija i mornarica.

Pomenutog dana avioni su ujutro pre zore napustili vojni aerodrom u Sijetlu i uzeli kurs ka zapadu. I pored velike pomoći u navigaciji sa zemlje, pratili su ih pehovi u vidu magle, mećava, orkana i peščavih oluja. Zbog toga je nakon tri nedelje leta, 30. aprila, na putu ka Aleutskim ostrvima, avion „Seattle" je zbog guste magle udario u planinu Port Moller na Aljasci. Začudo, posada je preživela i kroz sneg i led posle brojnih nedaća peške stigla do prvih naselja. Preostala tri aviona su nastavila dalje, leteći ka Japanu, a odatle preki jugoistočne Azije, Sijama, Burme i Indije za Evropu, Balkan, Francusku, Englesku i Irsku.Tokom leta preko severnog Atlantika, 3. avgusta, u blizini Faroskih ostrva, „Boston" je počeo da gubi ulje i bio je primoran da se spusti na nemirno more, dok je posadu pokupila američka laka krstarica USS Richmond (CL-9). Ubrzo je iz Amerike na aerodrom u Novoj Škotskoj stigao onaj jedini preostali avion za treninge, preimenovan u „Boston II" a pilot i njegov mehaničar su se uskoro pridružili grupi. Usput su sletali u nekoliko američkih gradova da bi konačno 28. septembra sleteli u Sijetl.

Za 175 dana leta sleteli su u 61 grad i u vazduhu proveli 371 sat i 11 minuta, leteći prosečnom brzinom od 112 km/h. Kako je to nedavno izjavio jedan od zvaničnika američke avijacije, taj događaj se po popularnosti tada mogao meriti sa spuštanjem ljudi na Mesec 1969. godine.

a1
DWC „Chicago" sa plovcima: raspon krila 15,24 m; dužina 11,89 m; max. brzina 161 km/h; domet 2655 km; max. visina 2135 m.
a2
Chicago" u Iraku prilikom punjenja goriva.
a3
Vojska priprema avion u Sijetlu za nastavak leta oko sveta.
a4
Danas je „Chicago" izložen u Nacionalnom muzeju vazduhoplovstva i kosmosa u Vašingtonu, dok se „New Orleans" nalazi u Vojnom muzeju avijacije u Santa Moniki. Olupina „Seattlea" je 1967. repariran od strane jednog privatnika i dugo bio izložen u jednom muzeju, ali je 1973. ponovo nastradao ovog puta od požara. Sada se popravljen nalazi u muzeju na Aljasci.

 

Devet godina kasnije, 1933., jednom Amerikancu pod imenom Wiley Post (1899-1935) bilo je potrebno samo 7 dana da napravi teda nečuveni podvig - da prvi solo letom obiđe svet. Između 15. i 22. jula Post je preleteo 25.110 km i u 7 dana 18 sati i 49 minuta pokazao svetu jednu od najvećih predstava u tom veku. Naravno, podviga nebi ni bilo bez „Winnie Mae", Lokidovog jednomotorca tipa „Vega", koji je bio opremljen automatskim pilotom, radio kompasom, i sličnim novotarijama za to vreme.

a5
Post u prvom letačkom odelu pod pritiskom.

 

Pre ovog rekorda, bivši aeroakrobata u letećem cirkusu i padobranac Post, zajedno sa navigatorom Haroldom Gattyjem, već je bio u centru pažnje nacije jer se upravo vratio sa jednog drugog puta oko sveta. To nije bio samo čin neverovatne hrabrosti, već i dokaz velike tehničke izdržljivosti mašine i opreme. Za 106 sati leta, ni Post ni Gatty nisu imali prilike da spavaju. Ukupno, let je trajao 8 dana 15 sati i 51 minut, čime je daleko nadmašen prethodni rekord iz 1929. od 21 dan, koji je držao „Graf Zeppelin" i Hugo Eckard.

Ovde je zgodna prilika da pomenem i prvi let oko sveta bez prekida, koji su opet izveli Amerikanci. Radilo se o vojnim pilotima i očiglednom „pokazivanju mišića" Rusima, što je bilo uobičajeno u to vreme. Avion B-50A Supertvrđava, pod imenom „Luckey Lady II", uzleteo je 26. februara 1949. godine iz baze Rarswell u Fort Worthu. Avionom je upravljao iskusni kapetan James Gallagher, a posadu je činilo 14 članova posade. Za postizanje rekorda bila su potrebna 4 punjenja gorivom u vazduhu. To je iznad Azora, Saudijske Arabije, Filipina i Havaja omogućio leteći tanker KB-29M tehnikom koju su prvi usavršili Britanci. Nakon 94 sata i 1 minut leta i preletenih 37.743 km, avantura je završena 2. marta. Letelo se prosečnom brzinom od 398 km/h.

a6
Boingov četvoromotorac B-50A-5-BO (S/N 46-010) „Luckey Lady II", koji je leteo za 43. bombardersku eskadrilu. Pored 10 tona bombi, imao je i 12 mitraljeza i jedan top kalibra 20 mm. Raspon krila je 43,4 m.

 

Sledeći podvig koji se nametao tadašnjim pilotima i mamio ih bio je let oko sveta bez sletanja i bez punjenja gorivom. Na njega je moralo da se popričeka.

Ipak, posle pet godina priprema i mukotrpnih testiranja, 1986. godine konstruktor Burt Rutan je uspeo da finalizuje svoju letilicu „Voyager model 76". Dick Rutan (Burtov brat) i Jeana Yeager su uzleteli iz kalifornijske baze Edwards 14. decembra, sedeći u kabini 2,30 m dugoj 1,10 m širokoj i metar visokoj. Uzletna pista je bila dugačka čak 4.600 metara, što je bilo neophodno da spora letilica, koja je na poletanju bila 10 puta teža nego što je bila ona sama teška[2], poleti. Tokom uzletanja vrh levog krila je zbog prevelike količine goriva bio oštećen i tom prilikom su izgubili oko 75 cm grafitne površine.

Leteći prosečnom brzinom od 185 km/h, „Voyageru" je za podvig trebalo 9 dana 3 minuta i 44 sekunde! Trijumfalno su se vratili u bazu Edvards rano ujutro 23. decembra 1987. godine.

a7
"Voyager" je zvanično preleteo 40.212 km, na prosečnoj visini od 3,4 km. Time je konačno oboren rekord iz 1962. godine, kada je vojna posada B-52 preletela 20.168 km.

 

Da još kažem da tek 1964. godine jedna žena napravila solo put oko Zemlje. Bila je to Geraldine „Jerri" Mock iz Ohaja. Letela je na jednomotornoj Cessni 180, kome je ona dala ime „Spirit of Columbus". Put je trajao 29 dana.

http://www.ninety-nines.org/
http://www.answers.com/Douglas+World+Cruisers+?gwp=11&ver=2.4.0.651&method=3
http://www.answers.com/topic/douglas-dt
http://www.nationalmuseum.af.mil/factsheets/factsheet.asp?id=2634


[1] Peti avion je bio korišćen za treninge i obuku pilota.

[2] Letilica je bila napravljena od fiberglasa, ugljeničkih vlakana i Kavlara, teška 426 kg. Puna je bila teška 4.397kg

 

IZVOR:

http://www.didyouknow.org/aroundtheworld/flight.htm



Možda će vas i ovo interesovati:

Tu 144 i Konkord - neki zanimljivi podaci o čuvenim avionima Tupoljevu 144 i Konkordu.

KOJI AVION JE NAJVEĆI NA SVETU?

MiG–25 i MiG–31

Lockheed SR.71 "Blackbird"


Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi: