|
S vremena na vreme dođe vreme kada treba nešto pisati o Marsu. Mars je magična reč posebno u kombinaciji sa vodom, koja je opet i sama za sebe atraktivna, posebno kad se dovede u vezu s pustinjama i uopšte onim mestima na kojima je nema. E, tada ona budi naročito interesovanje i maštu. A Mars je prilično suva planeta. Postoji, s jedne strane, potreba istraživačkih timova koji su utukli milijarde dolara i drugih novaca u istraživanje Marsa, da o toj planeti povremeno kažu nešto jako važno i zanimljivo. S druge strane novinari, u ime čitalaca, vole kad se priča o vodi na Marsu, jer im je to interesantno (i svakako razumljivije nego kad se kaže: naučnici na Marsu pronašli formaldehid) i budi im maštu i oni odmah pomisle: Aha! Mora da tamo ima života. U tome ih uporno orhrabruju astrobiolozi koji se neće smiriti dok nekog vanzemaljca zaista i ne pronađu. E, tako smo došli do još jednog u dugom nizu članaka koji govore o tome kako su na Marsu konačno pronađeni dokazi da je na Marsu nekada davno postojala tekuća voda – ako niste znali. Čitajte niže. |
 |
Tekuća voda postojala na Marsu
Izvor: Beta
Naučnici su dobili konačnu potvrdu da je mnoge delove Marsove površine oblikovala tekuća voda, preneo je danas britanski javni servis BBC.
Dugo se verovalo da su uvale, kanali i delte koji se vide iz svemira nastale vodenom erozijom, ali je poslednje otkriće robotskog vozila Kjuriositi američke svemirske agencije Nasa potvrdila ispravnost te pretpostavke.
Naučnici u tekstu u časopisu Science navode da su u dnu 150 kilometara dugačkog kratera Gejl opaženi glatki kameni oblutci, koji se po izgledu ne razlikuju od onih u rekama na Zemlji.
To otkriće pokazuje da je voda imala ulogu u oblikovanju Marsove površine, ne samo ogromnog ekvatorijalnog korita već i mnogih drugih geoloških formacija te planete.
"Decenijama smo spekulisali i pretpostavljali da je površinu Marsa izbrazdala voda, ali je ovo prvi put da se mogu videti ostaci rečnog toka s očiglednim znacima", rekla je za BBC Rebeka Vilijams iz Instituta za planetologiju.
Američka svemirska agencija prvi put je objavila da je otkrila šljunak u septembru 2012, sedam nedelja po spuštanju Kjuriositija u krater Gejl.
Od tada su istraživači detaljnije ispitivali snimke koje je napravilo to robotsko vozilo, o čemu su napisali tekst za Sajens, što je prvi naučni rad o misiji Kjuriositija.
Oblutci su veličine od dva do 40 milimetara u prečniku - suviše veliki da bi ih mogao nositi vetar i povezeni su u klastične sedimentne stene, poznate kao konglomerati. Precizno datiranje geoloških formacija Marsa nije moguće, ali su stene koje je snimio rover skoro sigruno starije od tri milijarde godina.
Istraživački tim, međutim, može da na osnovu slika dođe do nekih zaključaka o brzini toka i dubini vode koja je nekad tekla dnom kratera. Naučnici su dali grubu procenu najnižih vrednosti, po kojima je voda u krateru tekla brzinom ljudskog hoda, a voda dopirala ili do kolena ili do struka.
Obluci su različitih tamnih i svetlih nijansi, što dalje ukazuje da su nastali erozijom različitih vrsta stena i preneti s različitih lokacija.
Kjuriositi je hemijskom analizom utvrdio da je u svetlijim prisutan feldspat - mineral uobičajen na Zemlji koji se brzo rastvara u vodi. To ukazuje da nekadašnji uslovi na Marsu nisu bili naročito vlažni i da šljunak nije nošen na veliku daljinu - verovatno 10-15 kilometara.