Primetio sam da svake godine makar jednom pišem o sovjetsko/ruskim špijunskim satelitima, čije se verzije i nove generacije iz godine u godinu prepliću i namerno unose zabunu u svaki pokušaj normalne klasifikacije. Danas bih ovaj text posvetio jednom ’mrtvom’ satelitu koji su Rusi softverski osposobili da ponovo proradi i njegovoj ulozi u medijskom ratu oko obaranja malezijskog ’Boeinga 777’.


 

p1 Šematska rekonstrukcija neidentifikovanog „imaging“ satelita, čija arhitektura ukazuje na satelite klase „Сафир“ ili „Персона“.

Začeci projekta ’Персона’

Pre tačno godinu dana napisao sam ovo:.Tokom 1979. godine konstruktorski biro raketno–kosmičkog centra iz Samare ЦСКБ„Прогресс“, predvođen Dmitrijem Kozlovom, započeo je radove na konstrukciji nove generacije špijunskih satelita. Podstaknuti uvođenjem američkih špijunskih satelita KH-11 „Kennan“[1] sredinom sedamdesetih, sovjetsko vojno rukovodstvo je poželelo da u orbiti dobije veliki kosmički teleskop koji bi bio uperen ka Zemlji i koji bi pratio neprijateljske akcije. Projekat, nazvan „Сапфир“, bio je ambiciozniji čak i od KH–11. Pored klasičnog fotografisanja, kao što su to radili svi tadašnji špijunski sateliti[2], „Сапфир“ je trebalo da prati sve značajnije pokrete US snaga. Da bi ispratili ovaj cilj, planirana je grupa različitih satelita pod nazivom „Сапфир-В“ (tri stalno operativne jedinice), „Сапфир-Ц“ (šest jedinica) i „Стрелец“ ...“

Sateliti “Persona” (rus. „Персона“), koji se ponegde pominju i pod imenom „Kvarc“ (rus. „Кварц“), vuku korene iz projekta „Safir“ (rus. „Сапфир“) koji je 1979. pokrenuo CSKM „Progres“ (rus. ЦСКМ „Прогресс). Prema projektnom planu, „Safiri“ su bili zamišljeni kao 16-tonske letilice koje su u orbitu trebali da postavljaju kosmonauti iz sovjetskih šatlova „Buran“ (rus. „Буран“).

Pun zamah u razvoju „Safira“ odobren je u CSKM „Progresu“ 1983. godine. U to vreme, prvo lansiranje 14-tonske letilice bilo je projektovano za 1986. pomoću raketa „Zenit“ (rus. „Зенит“) ili „Proton“ (rus. „Протон“). „Safir“ je trebalo da šalje slike iz kosmosa preko specijanih relejnih satelita tipa „Луч. Označen као Сапфир-В“ („B“ od rus. Bысоко-орбитальный, odn. „visokoorbitni“), ovaj satelit je trebalo da bude postavljan na eliptičnu orbitu visine 10 do 20 hiljada kilometara radi dobijanja slika vrlo širokog vidnog polja, ali manje od 1-metarske rezolucije koju je trebalo da obezbeđuje „Araks-N“ (rus. „Aракс-Н[1]), lansiran na nižu orbitu.

Orbita “Safira-V“ bila je dizajnirana tako da je satelit mogao da ostane skoro 20 minuta iznad mesta određenog za snimanje jer se baš na tom mestu dizao i spuštao sa najviše tačke na orbiti, da bi potom brzo okrenuo oko najniže orbitne tačke koja se nalazila sa druge strane globusa. Vojni planeri su očekivali da će „Safir-V“ biti usredsređen na evropski region, kao glavnu granicu između Zapada i Istoka tokom Hladnog rata.

1991. godine, lenjingradska optička kompanija LOMO (rus. Ленинградское Oптико-Mеханическое Oбъединение, ЛОМО) konačno je dovršila prvu letnu verziju snažnog optičkog teleskopa (17В321) za satelit „Safir“, dok su radovi na dva sledeća teleskopa bili u različitim završnim fazama. Glavno od tri ogledala teleskopa prečnika 1,5 metra i žižine daljine 20 metara proizvedeno je u Litkarinskoj fabrici stakla LZOS (rus. Лыткаринский Завод Оптического Стекла, ЛЗОС).

p2

Glavno ogledalo teleskopa 17B321 satelita „Персона“ („Кварц“). Veruje se da se optički podsistem bazira na teleskopu Korschovog tipasa 3 ogledala, sa primarom prečnika 1,5 m. CCD senzor (proizvođač „ЕЛАР“) je verovatno „ЕЛЦТ1080в“, sa pikselom veličine 9 µm.

Međutim, u to vreme svi kapaciteti kompanije CSKB „Progres“ bili su opterećeni radovima na programu „Buran-Energija“ (rus. „Буран-Энергия“), dok je sâm projekat „Safir“ zaosatajao zbog nedostatka visokotehnoloških komponenata i sistema, a posebno visokoosetljivih infracrvenih senzora.

Nakon analize napretka projekta. izvršene januara 1989, odlučeno je da se lansiranje satelita odloži za 1991. – ali te godine je došlo do raspada SSSR-a. Projekat „Safir“ je tinjao sve do kraja devedesetih, kada je i formalno otkazan. Skoro u potpunosti dovršen, aparat je godinama čamio u magacinima fabrike u Samari.

Nakon stopiranja projekta „Safir“, kompanija „Progres“ je predložila da se tri neupotrebljena teleskopa u različitim fazama kompletiranja upotrebe za neke manje, jeftinije satelite koji bi bili lansirani njihovim raketama „Sojuz-2“ (rus. „Союз-2“). Nove letilice bi karistile delove i elektroniku razvijanu i proizvedenu u postsovjetskoj Rusiji, izbacivši tako iz lanca stare kooperante iz bivših sovjetskih republika, pre svega Ukrajine.

Na prelasku u XXI vek, ruski vojni vrh i vlada su odlučili da finansiraju najmanje jedan takav novi satelit u okviru razvojnog plana naoružanja koji je pokrivao period do 2010. godine. Već početkom 2000, kompanija „Lavočkin“, proizvođač satelita „Araks“, i CSKB „Progres“, vodeći proizvođač špijunskih satelita u Rusiji, kompletirali su svoje ponude za novi projekat. NPO “Lavočkin” je planirao da iskoristi optički sistem iz projekta „Araks“[2] u kombinaciji sa potpuno novim nehermetičkim servisnim modulom. Performanse novog predloženog satelita bile su podjednako dobre, ako ne i bolje od slavnog „Araksa“. Jedno od poboljšanja uključivalo je veliko poboljšanje brzine slanja slika u realnom vremenu. Nasuprot tome, predlog CSKB „Progres“ bio je zasnovan na satelitu „Resurs-DK“ (rus. „Ресурс-ДК[3]), čiji dizajn je bio formulisan prema zahtevima Ruske kosmičke agencije a ne prema visokim standardima vojnih potreba.

p3 Odbijeni predlog satelita „Персона“ kompanije „Лавочкин“ na državnom tenderu 2000. godine.
p4
Na osnovu nekih izvora, „Персона“ podseća na satelite „Ресурс-ДК“ i „Ресурс-П“.
p5

Optički sistem satelita „Аракс“ je bio najbliži što je sovjetska raketna industrija uspela da se približi Nasinom Hablovom kosmičkom teleskopu i njegovim vojnim ekvivalentima. Prečnik glavnog ogledala teleskopa 17V317 je bio 1,5m, a težina satelita 7,5 tona.

Ipak, od početka se znalo da će „Progres“ pobediti na konkursu. I civilna kosmička agencija i Ministarstvo odbrane su odlučili da potpišu sa kompanijom unosni ugovor zarad očuvanja razvojnih potencijala u Samari, uključujući proizvodnju strateški važne porodice raketa „Sojuz. Ironično, tadašnji zamenik Ruske kosmičke agencije, Georgi Polišjuk, koji će kasnije postati Lavočkinov direktor, bio je jedan od onih koji se borio da na projektu ne pobedi Lavočkin.

Sa težinom od preko 7 tona, letilica sa oznakom 14Ф137 „Персона“ bila je konstruisana tako da je “pasovala” na raketu „Sojuz-2“, koja je mogla da odnese satelit u jako nagnutu orbitu koja bi se protezala od pola do pola i koja bi praktično pokrivala bilo koju tačku na Zemljinoj površini.

Tokom regularnog sedmogodišnjeg radnog veka. „Persona“ je trebala da preko radio-kanala velikog kapaciteta Izviđačkom direktoratu Vrhovnog štaba Ruskih oružanih snaga šalje kvalitetne slike visoke rezolucije.

Sredinom 2013. godine, razvojni centar moskovskog instituta ОАО „NII TP“ (rus., ОАОНаучно-исследовательский институт точных приборов“ „НИИ ТП“, tj. Otvoreni akcionarski „Naučno-istraživački institut preciznih uređaja“[4]) obelodanio je da će „Persona“ nositi sopstveni sistem trećeg pokolenja za praćenje i kontrolu „Kub-Kontur“ (rus. „Куб-Контур[5]), konstruisan za primanje i slanje komandiizmeđu letilice i zemaljskih stanica. On će takođe pomoći praćenju satelitskih orbitnih parametara. Prema „NII TP“, letilica će biti opremljena brodskom memorijom (ЗУ), koja će omogućavati storniranje informacija sve dok satelit ne dođe unutar komunikacionog dometa zemaljskih stanica i daunlinkovanja podataka. Kako je objavi Institut, svi podaci će biti strogo šifrovani. svaki od korisnika satelita biće opremljen unikatnim elektronskim ključem za pristup podataka.

Novi satelit je trebalo da zameni satelite „Jantar-4KS1M“ („Neman“) [rus. „Янтар-4КС1М“ („Неман[6])], poslednje i najnaprednije satelite ove plodne porodice.

p6

Optičko-elektronski špijunski satelit „Jantar-4KS1M“ („Neman“) (17F117). Pvi put je lansiran 7. februara 1989. raketom „Sojuz-U“ a u orbiti je ostao do 17. marta 1989. Jedna kompanija iz Kolorada je 2001. počela da prodaje ruske satelitske slike rezolucije oko 1 m koje je preko ruske kompanije „Russian Sovinformsputnik“. Na slikama su bile stotine velikih gradova u Aamerici, Nemačkoj, Meksiku, Brazilu, Pakistanu, Egiptu, Tuskoj itd.

Prema prvobitnom planu, prva “Parsona” je trebalo da bude lansirana 2004. godine. Međutim, zbog tehničkih problema, 2002. je odlučeno da inauguracioni let bude pomeren za 2006. Kako je projekat akutno patio usled kašnjenja i prekoračenja budžeta, dve vodeće preostale kosmičke kompanije – NPO “Lavočkin” i RKK “Energija” – predložile su sledeće godine da se u cilju premošćavanja problema lansira treći “Araks” satelit (No. 6422) a i da se iskoristi oprema i elektronika preostale od proizvodnje i testiranja prva dva “Araksa”. Međutim, ruski vrh je odlučio da se drži originalnog plana. Početkom 2006, lansiranje “Persone” je zvanično zakazano za 2007, iako su svi uključeni u projekat znali da će biti potrebno odlaganje do 2009. ili 2010. Nakon 2008, ukupna cena projekta “Persona” je premačila sumu od 5 milijardi rubalja ($150 mil.).

Pripreme za prvo lansiranje

Nakon mnogih odlaganja, prva “Persona” je konačno transportovana ka kosmodromu Pleseck 2007. radi lansiranja zakazanog za januar 2008. godine. Ali tada su procurele vesti da je taj transport samo najavljen da bi se vladi prikazalo kako do lansiranja samo što nije stiglo. Zapravo, u to vreme satelit je bio još daleko od spremnosti za let, što je rezultiralo odlaganjima za lansiranje u februaru, aprilu i konačno za kraj jula 2008. Tokom proleća, govorilo se da su neke komponente letilice navodno bile oštećene tokom testiranja.

Prvi put nije bio lep za ‘Персону’

Posle jednodnevnog odlaganja zbog novih tehničkih problema, raketa “Sojuz-2.1b” je uzletela sa Plesecka na svoj prvi let noseći vojni satelit nove generacije. Prema zvaničnoj ruskoj štampi, raketa je uzletela 26. jula 2008. u 22:31 po moskovskom vremenu, noseći satelit konstruisan da radi makar 7 godina.

Odvajanje korisnog tereta od bustera bilo je zakazano za 22:40 istog dana. Zvaničnici Ruskih kosmičkih snaga je objavilo da je satelit, zvanično označen kao “Kosmos-2441”, uspešno uzašao u orbitu. Zapadni radari su odmah detektovali da se teret nalazi u orbiti dimenzija 196×727 km i nagiba 98,3° u odnosu na ekvator. Sekundarni fragment misije – očigledno dodatni stepen rakete “Sojuz-2” – uočen je na sličnoj orbiti.

Početkom avgusta, satelit je izgleda upalio motor nakon što je prošao svoj apogej (najvišu tačku orbite). Kao posledica, orbita je postala kružna na približnoj visini od 720 km. Kontrolori misije su uspešno primili prve probne fotografije sa satelita oko 12. avgusta.

Međutim, u februarau 2009. godine “Rasijskaja Gazeta” je objavila sa se prva “Parsona” pokvarila pre nego što je počela da radi zbog problema sa brodskom elektronikom. Prema nekim izvorima, proizvođači su za gubitak satelita krivili loš odabir orbite, jer je satelit, navodno, kružio previše blizu Zemljinog radijacionog pojasa. Industrijski izvori su navodili da je za “ćopanje” satelita krivac bio jedan krucijalni deo avionike – ta komponenta je bila uvezena za male pare, ali nije bila dizajnirana da se nosi sa kosmičkim zračenjem.

Kao rezultat kvara, satelit je navodno izgubio sposobnost slanja slika na Zemlju.

Sredinom aprila 2009, radarsko praćenje je otkrilo da se “Persona” iznenada malo popela sa svoje orbite laganog pada a onda ponovo brzo pala na polovinu dodate visine. Zbog relativno sporog izvođenja ovog “manevra”, Amerikanci su zaključili da je curenje nekog brodskog gasa izazvalo pomeranje letilice, ili da su radarska osmatranja akumulirala neku manju grešku. U to vreme, ostalo je nejasno da li je satelit nastavio sa radom, ali neke glasine su sugerisale da jeste bio pod kontrolom i da je bio u kontaktu sa ljudima na Zemlji, ali da nije mogao da obavlja svoj primarni zadatak.

‘Персона’ №. 2

U ovom tekstu često kažem “pričalo se”, “izgleda da”, “verovatno” i slično, jer su i danas precizne informacije o tim danima i akcijama poverljive. Tako i sada: “procurelo je” tada da je CSKB “Progres” započeo radove na drugoj kopiju “Persone”, sastavljajući je od raspoloživih rezervnih delova i trošeći svoja sopstvena financijska sredstva. Međutim, bez sveobuhvatne pomoći vlade, radovi su neizbežno zapali u poteškoće. U aprilu 2011, jedna industrijska publikacija je nagovestila da su šest žiroskopskih sistema za orijentaciju, poznatih kao SGK (rus. Силовые Гироскопические Комплекс, СГК), morali da budu „kanibalizovani“ (skinuti) sa drugog satelita „Persona“ da bi mogao da bude dovršen satelit Resurs-P[7] (rus. „Ресурс-П“) koji nije bio tajan.

Takođe je bilo poznato da za drugu „Personu“ konstruktorski biro „NII TP“ usavršava izuzetno brzu komunikacionu opremu, VRL. Na osnovu kompanijinih izveštaja za štampu iz 2013, ukupan prenos „Personinog“ digitalnog komunikacionog kanala dostizao je 23 gigabajta u sekundi[8], odn. četiri puta više nego kod prvog satelita. To je trebalo da bude postignuto zahvaljujući naprednijoj avionici i kvalitetnijim algoritmima za šifrovanje i kompresiju podataka.

U januaru 2011. godine, generalni direktor “Progresadr Aleksandr N. Kirilin (1950) obećao je da će tokom 2011. njegova kompanija lansirati dva “imaging” satelita, od kojih bi jedan sigurno treblo da bude satelit “Resurs-P” №.2. Analitičari su zaključili da bi drugi onda svakako trebalo da bude “Persona” №.2. Nažalost, obe misije su odložene za dogodine.

Početkom 2012, Kirilin je obećao lansiranje dva vojna satelita: jednog u proleće a drugog u novembru. Izjava se verovatno odnosila na izviđački satelit koji je stvarno lansiran 17. maja[9] te godine i verovatno satelita „Bars-M“ (17ФK035) ili „Persone“, koja je opet morala da sačeka.

U maju, ruski izvori su raportirali da je u gradu Koroljevu CSKB „Progres“ upravo kompletirao probe najnovijeg pogonskog sistema za satelite, koji će omogućavati da sateliti manevrišu u kosmosu preko pet godina. (Kao što sam već rekao, „Progres“ je baziran u Samari[10], dok je grad Koroljev lokacija Isajevljevog konstruktorskog biroa[11], koji je konstruisao mnoge pogonske sisteme za sovjetske i ruske kosmičke letilice.) U vesti se takođe isticalo da je „Progres“ u potpunosti ovladao proizvodnjom špijunskih satelita prema sopstvenoj organizaciji, uključujući i testiranja pogonskih sistema. Novi aranžman je navodno obećavao povećanu pouzdanost ruskih satelita i izbegavanje prenošenja odgovornosti na gruge u slučaju neuspehaisti izvor je javio da je Роскосмос zatražio da CSKB „Progres“ plati penale u vrednosti od 400 miliona rubalja zbog gradnje novog tipa propulzivnog sistema za dva napredna satelita van dogovorenog roka. U isto vreme, najavljeno je da će pominjane misije biti pokrenute u januaru-februaru i maju-septembru 2013. godine. Ponovo, predpostavlja se da će u „Resurs-P“ i „Personu“ biti ugrađeni novi motori.

Prema izjavama analitičara od avgustu 2012, lansiranje druge „Persone“ je odloženo sa 2012. na 2013. zbog problema sa senzorima kontrole položaja, a isti problem je uticao i na setelit „Resurs-P“.

Druga ’Персона’ izlazi na orbitu

U junu 2013, zvanični ruski izvori su potvrdili da će vojna misija koja treba da ponese najnapredniji izviđački satelit konačno biti lansirana.

Prema izjavi predstavnika ruskog Ministarstva odbrane, datoj novinskoj agenciji RIA “Novosti“, buster „Sojuz-2.1b“ je poleteo sa poligona 43 ruskog severnog kosmodroma Pleseck 7. juna 2013. u 22:37 po moskovskom vremenu.

p7 p8

Sojuz-2.1b“ je pre 15 meseci ponela u orbitu novi elektro-optički špijunski satelit „Persona“. Priča se da Rusija trenutno nadgleda mrežu od 60-70 vojnih špijunskih satelita, koji raspolažu sa sve boljim i kvalitetnijim sistemima za nadgledanje.

Prema izjavama pukovnika Dmitrija Ženina iz pres-službe Vojnih snaga Vazdušne i Kosmičke Odbrane Ruske federacije, prema očekivanju, ruska mreža za praćenje počela je sa kontrolom satelita unutar dometa nacionalnih stanica 8. juna u 00:13 po lokalnom vremenu. Ženin je takođe potvrdio uspešno odvajanje satelita od trećeg stepena rakete i njegov ulazak u željenu orbitu oko Zemlje.

Novinska agencija “Interfaks” je navela izjavu istog zvaničnika da satelit, zvanično označen kao “Kosmos-2486”, kontroliše Titovljev glavni kontrolni i probni kosmički centar kraj Moskve (rus. “Главный испытательный центр испытаний и управления космическими средствами“, ГИЦИУ КС) i da održava telemetrijsku komunikaciju sa Zemljom a da vitalni brodski sistemi funkcionišu normalno.

Prema nezvaničnim izveštajima, uzletanje je obavljeno 7. juna u 22:37:59, sa satelitom “Persona” №.2 u zaštićenom vrhu. Zapadni radari su su detektovali novi satelit na orbiti 187×703 km, sa nagibom 98,308° naspram ekvatora i sa orbitnim periodom od 93,48 minuta. Već 9. juna satelit je u apogeju upalio motor i napravio orbitu 721×703 km.

Lansiranje druge izviđačke letilice “Persona” usledilo je skoro pet godina nakon skupog kvara originalnog satelita te serije. Simptomatično za sovjetsku i ruski high-tech industriju, ta misija je patila od lošeg kvaliteta brodske elektronike, što je sprečavalo napore ruske vojske da modernizuje svoja strateška sredstva uprkos povećanim ulaganjima u protekloj i ovoj dekadi[12].

9. jula “Persona-2” je izvršila malu korekciju orbite smanjivši visinu prosečne orbite za oko 0,2 km, očigledno sa ciljem da precizno podesi finalnu operativnu heliosinhronu orbitu[13].

p9

Ne znaju se datalji, ali izgleda da satelit ima težinu od 6.500 kg, dužinu 7,9 m i prečnik 2,7 m. Teleskop Korschovog tipa ima 3 ogledala a glavno je prečnika 1,5 metara.

Problem ‘Персонe-2’ na orbiti?

Početkom jula 2013. godine, konstruktorski biro instituta „NII TP” je objavio, a štampa prenela, da je “Persona” №.2 uspešno prebrodila predviđena orbitna testiranja. Kompanija je čestitala kolektivu na uspešnom tehničkom prijemu brodske komunikabione opreme na satelitu. Međutim, ubrzo posle toga izgleda da se letilica izgubila, što je nateralo Ruske strateške snage (VKO) da hitno izvuku iz penzije satelit prethodne generacije “Kobalt-M” i lansiraju ga 6. maja 2014. godine[14]. Međutim, zbog generalno kratkog radnog veka satelita tipa “Kobalt”, to je trebalo da bude samo privremeno rešenje za problem adekvatnih fotografija dobre rezolucije neophodne Ruskoj vojsci u žarištu Ukrajinske krize.

Prema Jonathanu McDowellu, astrofizičaru iz Harvard-Smitsonijanovog Centra za astrofiziku, dostupni radarski podaci otkrivaju da je nakon inicijalnog manevra korekcije orbite 9. juna 2013. satelit preduzimao vrlo kratka uključivanja motora 9. jula, 11. septembra, 20. oktobra i 4. novembra 2013. Ali posle 4. novembra, bilo koji manevar satelita, ako ga je i bilo, bio je premali da bi ga razlikovali od standardne osmatračke greške. Nepreduzimanje manevara ne mora odmah da znači da je satelit “mrtav”, jer je njegova orbita dovoljno visoka za stabilan let tokom dugačkog perioda vremena.

‘Pесона-2’ se vratila u život, pridruživši se ratu oko obaranja
malezijskog aviona MH17

8. avgusta 2014. godine, novine “Kommersant” su objavile da su ruski kontrolori misije u stanju da instaliraju novi softver u glavni brodski računar “Persone-2”, i tako “ožive” najvažniji ruski špijunski satelit posle kvara 2013. godine. Prema navodima štampe, tokom testiranja satelita u orbiti prošlog novembra, zemaljski kontrolori su otkrili da je više od polovine od 24 memorijska procesora visokobrzinske komuniktivne linije u kvaru, znatno smanjujući kapacitet. Nakon brojnih neuspešnih pokušaja združenog tima vojnih stručnjaka i inženjera iz “Progresa” da se satelit reaktivira, to je ipak pošlo za rukom samo jednom mladom specijalisti kompanije. Zapadni radari su uočiči da je “Persona-2” izvela manvar tokom juna 2014.

p10Fotografija prikazuje protivavionski raketni sistem „Бук-М1“ u blizini Donjecka, u Ukrajini, 14. jula 2014, u 11:40, a načinio ju je verovatno drugi satelit “Persone”.

Satelit se vratio u funkciju baš u vreme eskalacije konflikta između Rusije i Ukrajine i njenih zapadnih saveznika, koji je doveo do tragedije maleziskog aviona na letu MH17 17. jula 2014. godine, kada je poginulo svih 298 putnika i članova posade. Odmah posle incidenta, proruski separatisti iz regiona su preko svojih društvenih mreža objavili da su srušili još jedan ukrajinski avion, kao i nekoliko puta do tada. Tema je skinuta nakon što je postalo jasno da se radilo o stranom putničkom avionu. Protivavionski raketni sistem „Buk“ (rus. Бук, tj. bukva), proizveden u Rusiji[15], naveden je kao taj koji je bio sposoban da dosegne putnički avion na toj visini. Međutim, iako se zna da je ukrajinska raketna baterija naoružana „Bukovima“ bila u operativnom modu, pitanje ko je tačno ispalio projektil postalo je predmetom intenzivnog informativnog rata između Rusije i Amerike[16].

21. jula, ruski Ministar odbrane je objavio seriju satelitskih snimaka koji podržavaju rusku verziju događaja, po kojoj je Ukrajina krivac za tragediju. Ruski zvaničnici su prezentovali kao dokaz podatak da su Ukrajinci bili ti koji su kontrolisali raketnu bateriju odgovornu za rušenje MH17. Ukrajinski vrh je reagovao 9 dana kasnije tvrdnjom da su ruski satelitski snimci vremenski doterivani tako da se krivica baci na Ukrajinu. Međutim, vreme otprintano na ruskim fotografijama moglo je da se upotrebi za utvrđivanje da li je u dato vreme iznad tog regiona Ukrajine bio neki (i koji!) ruski špijunski imidžing satelit. Vreme na jednoj od tri fotografije poklapalo se sa vremenom prolaska druge “Persone” (odn. “Kosmosa-2486”), a vreme na druge dve slike poklapalo se sa prolaskom “Personinog” “civilnog rođaka” – “Resursa-P” №.1. Ako su ova predviđanja tačna, onda će to biti prvi put da su se fotosi sa jedne “Persone” javno objavili. To bi takođe bilo i prvo javno publikovanje slika sa nekog trenutno operativnog ruskog izviđačkog satelita.

Interesantno je da su Rusi takođe uložili veliki trud da “otkriju” poreklo satelitskih snimaka koje su pokazale Ukrajinske vlasti. Ruski Ministar odbrane je objavio da ukrajinski sateliti Сич-1 i „Cич-2nisu leteli iznad mesta pada aviona 12, 16, 17. i 18. jula. Takav „argument“ pokazuje da autori dokumenta nisu bili upoznati da oba ta satelita nisu više u upotrebi. Iznad mesta udesa leteo je i jedan od amerićkih satelita serije „KeyHole“. Ostalo je nejasno da li prikazane slike demonstriraju punu rezoluciju satelitskih kamera.

p11
Fotografija pokazuje da su i ukrajinski protivavionski radari snimljeni „Personom-2“.

p12

Protivavionski projektili tipa „Buk“. Mogu da gađaju ciljeve do visine od 24 km. Sistem je u upotrebi još od 1979. Prema podacima proizvođača, verovatnoća pogotka aviona taktičke avijacije je 90-95%, krstarećih projektila 70-80%, a balističkih projektila 60-70%. Ovom raketama obarani su i ruski avoni u Krizi oko Južne Osetije 2008.

‘Персона-3' će koristiti lasersku komunikaciju

U avgustu 2012, industrijski dokumenti su indikovali da je započeo razvoj treće kopije satelita „Persona“. Nakon uspešnog lansiranja „Persone-2“ 7. juna 2013. godine, zamenik direktora РоскосмосаAntoni Šilov je izjavio da je da će sledeči satelit biti lansiran ili 2013. ili početkom 2014. godine[17]. Šilov je napomenuo da će cena novog aparata biti preko 10 milijardi rubalja.

Tokom 2013. godine, obelodanjeno je da će “Persona-3” (14Ф137 №.3) nositi laserski sistem za prenošenje podataka, БА МЛСПИ[18] (rus. бортовой аппаратуры межспутниковой лазерной системы передачи информации), koji će moći da šalje informacije na zemlju preko specijalnog relejnog satelita lociranog na geostacionarnoj orbiti. U svom godišnjem izveštaju za prethodnu godinu, kompanija „NPK SPP“[19] (rus. „НПК СПП“) je objavila da je sprovela razvojne projekte „Jaguar“ i „LT-150“, sa ciljem da razvije kanal za brzi transfer podataka preko geostacionarnog satelita za niskoorbitne letilice. Prema izjavama kompanije, sistem je trebalo da bude proveren u kosmosu 2014. godine. Po rečima predstavnika „NPK SPP“, u slučaju uspešnog testiranja u orbiti, pristupiće se daljem razvoju za ostale korisnike.

p13 p14

Levo: optičko-mehanički modul koji se nalazio na Zemlji, na severnom Kavkazu. Desno: laserski uređaj za komunikaciju koji je bio montiran na laboratorijski modul „Наука“ na ruskom segmentu Međunarodne stanice.

Druga generacija ‘Персона'

O razvoju sledeće generacije satelita koji treba da zamene originalnu porodicu “Persona” šuškalo se još od 2008. godine, ali studije na tom plani sigurno su započete još ranije. Za početak, originalni projekat “Persona” mogao je da se osloni jedino na tri optička teleskopa preuzeta iz programa “Safir”, te tako jedino mogu da se shvate kao prelaznom stepenicom ka novoj generaciji inidžing kosmičkih letilica.

p15

Jedna od fotografija na kojoj se verovatno vidi poslednja faza montaže rakete-nosača sa tajanstvenim korisnim teretom, za koji se veruje da je „Persona“.

 


[1]Supertajni satelit lansiran 1997. Sutradan po lansiranju dobio je oznaku Космос-2344“a pojavila se i njegova „industrijska“ oznaka – 11Ф664. Svi su znali da se radilo o novoj generaciji špijunskih satelita, ali zbog netipične orbite (1.516×2.749 km) smatralo se da nije pogodan za optičko osmatranje. Lavočkinova kompanija je objavila da se radi o satelitu Аркон, ali to je bilo „marketinčko“ ime za platformu koja je mogla da bude i „civilna“ i „dvojne namene“. Tek posle raspada SSSR-a otkriveno je da je pravo ime tog probnog satelita„Аракс“ – prema reci na Kavkazu, koja je po raspadu zemlje ostala van granica nove zemlje.

Za razliku od „Сапфира“, „Аракс-Н“ je proizveden i leteo je dvaput u kosmos – 1997. i 2002. godine. Kružeći se na nižim orbitama (1.500×2.800 km), njihova rezolucija je bila reda 1–10 metara. To možda ne izgleda mnogo, ali u to vreme sovjetska vrhovna komanda je davala prioritet pokrivenosti a ne rezoluciji.

[2] Ovaj satelit je imao najveće ogledalo lansirano u kosmos u SSSR-u. „Аракс-Н“ je bio prvi sovjetski satelit koji je koristio ogledala a ne sočiva kao dotadašnji sateliti, u kombinaciji sa digitalnom tehnologijom. Teleskop je proizveden u Lenjingradu, danas St. Peterburgu, i bio je Ritchey-Chretien tipa.

Lansirana su dva ova satelita: prvi juna 1997. (“Космос-2344”) a drugi jula 2002 (“Космoс-2392”). Od trećeg se odustalo zbog manjka rubalja.

[3]„Ресурс-ДK1 No. 1 je lansiran iz Bajkonura 15. 5. 2006. Između ostalih uređaja, satelit je nosio rusko-talijanski spektrometar „Памела“za proučavanje tamne materije i drugih astronomskih fenomena, kao i naučni paket „Арина“ za studiranje fizičkih fenomena vezanih za zemljotrese. Satelit je prestao da radi pre kraja 2010.

[4] Institut specijalizovan za oblast izrade radiotehničkih informacionih sistema za raketno-kosmičku industriju Rusije. Proizvode komplekse za automatskoupravljanje kosmičkim letilicama, radiotehničke sisteme uzejamnog merenja radi potrage, približavanja i spajanja letilica, komplekse za prijem, obradu i dalje prosleđivanje informacija prilikom daljinskog istraživanja Zemlje, sisteme sakupljanja, čuvanja i predaji informacija velikom brzinom, itd. Od 2001. su privatizovani i danas su otvoreno akcionarsko društvo.

[5] Jedan ovakav kontrolni sistem, lociran na IP-1 zemaljskoj stanici na kosmodromu Bajkonur, trebalo je da bude od ključne važnosti za pokušaj uspostavljanja veze sa izgubljenim„Фобос-грунтом“, ali u to vreme je bio na servisiranju.

[6]Јантар“ predstavlja seriju špijunskih satelita, prvih lansiranih u rusiji posle raspada SSSR-a. Lansirano ih je 174, od čega samo 9 neuspešno. Koliko se zna, poslednji lansirani satelit je bio „Koсмос-2480“, tj. “Jantar-4K2M” (“Kobalt-M”), 17. maja 2012. Ovog tipa je lansirano najviše satelita iz serije – ukupno 82 aparata.

[7]Progresov“ satelit konstruisan za slikanje Zemljine površine u visokoj rezoluciji – oko 1 metra. Satelit je trebalo da zameni „Resurs-DK“, lansiran 2006. oba satelita su bila civilni „rođaci“ tajnih optičkih špijunskih satelita koje je takođe proizvodio „Progres“ iz Samare.

[8] Kada je sonda „Cassini“ 2004. proletela prvi od planiranih 45 puta pored tajanstvenog Titana, sakupljeno je i poslato na Zemlju tek nepunih 4 gigabajta informacija. Satelit №.1 lansiran je 22. juna 2013, drugi se očekuje (možda) do kraja ove godine, a treći 2015.

[9] Verovatno se radilo o optičkom satelitu „Kobalt-M“ (11Ф695M), koji je dobio zvaničnu oznaku „Kosmos-2480“. Na osnovu CIA-nih podataka, satelit je ušao u orbitu 187×255 km i sa nagibom od 81,4°. Tada je predstavnik Ruskih snaga izjavio da je to bilo poslednje lansiranje “Sojuza-U“ sa Plesecka. Satelit je ostao u kosmosu oko 4 meseca.

[10] U SSSR-u, taj grad na ušču Volge i reke Samare zvao se Kujbišev i danas je 6. najveći grad u Rusiji.

[11]Aleksej Isajev je bio inđenjer i konstruktor raketnih motora još od vremena II sv. rata, ali dok je Gluško preuzeo velike motore Isajev se bavio manjim motorima, za protivraketne i protivavionske projektile. Kasnije je pravio serije motora za korigovanje kursa za sovjetske međuplanetne sonde, uključujući КДУ-414upotrebljene za „Veneru 1”, “Mars 1” sve do “Venere 8”, КТДУ-425za kasnije sonde, i КТДУ-5 upotrebljene za sovjetske lunarne lendere od „Lune 4” do “Lune 13”. Njegovi motori i danas koriste letilice sa posadom “Sojuz-TM” i teretni “Progressi”. Kasnije je postao akademik, a jedan krater na daljoj strani Meseca nosi njegovo ime. Smatra se da je uz Koroljeva bio čovek koji je najzaslužniji za početne uspehe suvketskog kosmičkog programa.

[12] Putin je najavio da će do 2020. zemlja za kosmička istraživanja potrošiti skoro $55 milijardi.

[13] Vrsta geocentrične orbite gde je visina i nagib podešen tako da se satelit uvek u isto vreme nalazi iznad određene zone.

[14] Treba da podsetim da je kriza u Ukrajini već bila u punom jeku. Ovaj satelit je zvanično označen kao „Kosmos-2495“.

[15] Koliko se sećam, i za vreme rata u Srbiji 1999, ovaj projektil je gađao i srušio američki nevidljivi avion F-117 „Nighthawk“.

[16] Da ne širim temu, ali bivši američki kongresmen Ron Paul je pre neki dan izjavio da SAD znaju više nego što hoće da kažu o mlezilskom avionu.

[17] Ove godine do danas, 8. avgusta, u svetu je bilo 48 pokušaja lansiranja u kosmos, od čega je samo 1 bilo neuspešno. Od toga, 21 lansiranje izvršila je Rusija, 15 Amerika, 4 Evropa, 3 Indija, po 2 Japan i Kina i 1 Izrael.

[18] 29. januara 2013. Роскосмос je objavio da su 4 dana ranije ruski kosmonauti na ISS obavili prvi prenos u svetu naučnih informacija preko laserskog kanala. Dostignuta je brzina od 125 MB/sec.

[19] Istraživačko-proizvodna kompanija za precizne sisteme i instrumente iz Moskve.

 

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi: