Sećam se da sam još dok sam pisao iz Amerike pre koju godinu, skretao pažnju na „kineskog diva“: danas Narodna Republika Kina ima najbrži ekonomski rast na svetu, najveći je izvoznik, zemlja sa godišnjom zaradom od preko 11.500 milijardi dolara[1]. Kina ima i najveću armiju na svetu, a i drugi najveći budžet na svetu „za odbranu“ (ko li je prvi?). Zašto ovo pričam? Pa zato što je sve to dovelo do toga da Kina ubrzano preraste i u kosmičkog giganta. Danas su za petama i Amerikancima i Rusima. Pogledajmo kako.
Kina je postala kosmička sila 1970. godine kada je lansirala svoj prvi satelit, „Dongfanghong 1“ (东方红一号, tj. „Istok je Crven 1“), a ubrzo potom pokrenula je i svoj prvi program sa ljudskom posadom, poznat kao „Projekat 714“ („Shuguang“), zasnovan na špijunskim satelitima serije FSW. Ovaj program nije uspeo zbog Kulturne revolucije, ali sa smrću Mao Cetunga 1976. i dolaskom na vlast Deng Ksiaopinga 1981. ljudski svemirski program je reaktiviran.
Predlog „Čang Čenga 1“, kineskog spejs šatla it osamdesetih.
1986. godine započet je „Projekat 863“, koji se u stvari sastojao od nekoliko nezavisnih aeronautičkih projekata. Recimo, „Projekat 863–204“ je razvijao letilicu sa ljudskom posadom, dok se od „Projekta 863–205“ očekivalo da dâ predlog za kosmičku stanicu. U isto vreme, Ministarstvo vazduhoplovstva je uvidelo mogućnosti „Projekta 863“ i pokrenulo „Projekat 869“ za projektovanje kosmičkog šatla. Bila su to druga vremena i globalna groznica vezana za šatlove bila je u punom zamahu. Sjedinjene Države su ih već imale, a SSSR je pripremao svoj „Буран“[2]. Evropa i Japanu su kovani sopstvene planove za stvaranje eksperimentalnih šatlova („Hermes“ i „HOPE-X“). Kineska industrija je odgovorila sa jedanaest predloga, od čega je u junu 1988. godine prihvaćeno šest na dalje proučavanje. Među predlozima, tri su bila posebno zanimljiva:
„Chang Cheng 1“
Projekat „Chang Cheng 1“ (长城一号, „Veliki Zid 1“) bio je najambiciozniji predlog, koji je planirao šalt težine 95 tona, po veličini veoma sličan američkim šatlovima ili sovjetskom „Бурану“. Konstrukcija „Chang Chenga 1“ je predstavljala kompromis između predloga Biroa za Astronautiku iz Šagaja – danas SAST (Tehnološka Akademija za kosmičku tehnologiju) – i Instituta 604 Ministarstva Vazduhoplovstva. Trebalo je da ima dužinu od 24 metra i raspon krila 14 metara (za poređenje, američki šatl je bio dugačak 37 m i raspon 24 m). Uprkos svoje velike težine, „Chang Cheng 1“ je mogao da ponese samo 5 tona u LEO orbitu, budući da je većina raspoložive zapremine otpadala na gorivo potrebno za ulazak u orbitu. Taj šatl je trebalo da bude lansiran raketom sastavljenom od tri modularna bustera HT–1 dimenzija 29 × 4,5 metara na „kerolox“ pogon (kerozin i tečni kiseonik), težine 330 tona svaki, razvijanih za rakete iz porodice „Dugi Marš“. Spolja gledano, zbog uštede u težini „Chang Chenga 1“ je trebalo da bude šatl bez vertikalnog stabilizatora, što su nadoknađivala dva krilca na krajevima krila.
|
Kineske ambicije na polju kosmičkih šatlova datiraju iz vremena kada su se stručnjaci poput Qiana Xuesena i Zhuanga Fenggana vratili u zemlju iz SAD. Zhuang je još 1947. otišao na CalTech gde je i doktorirao, a nakon Qianovog povratka zajedno su izgradili kineski aeronautički sektor. Obojica su bila duboko uključena u vojni program dalekometnih projektila ali i u kosmički program. Radili su zajedno kao prijatelji sve do Qianove smrti 2009. godine Qian je bio jedan od osnivača poznate laboratorije JPL, učestvovao je u ispitivanju nemačih inženjeza u II sv. ratu i aktivno je učestvovao u US raketnom napretku. On je 1946. skovao termin „hipersoničan“. Još 1949. napisao je rad u kome je predložio kosmičke avione koji bi prevozili ljude, što je znatno kasnije poslužilo kao predložak Amerikancima da naprave spejs šatlove. Krajem sedamdesetih, nakon što je Cetung prvi put otkazao svemirski program sa posadom („Ima važnijih problema na Zemlji“), Qian je predložio kineski kosmički avion slične konfiguracije kao američki vojno/transportni program svemirskog aviona „Dyna–Soar“, otkazan 1963. godine. |
 |
Projekat „Chang Cheng 1“ je bio dvostepena kompozicija, koja se sastojala od tri modula na tečno gorivo kao prvog stepena,i višekratnog šatla sa krilima kao drugog stepena. Gornji stepen je imao duplo manju površinu krila i težinu od SAD šatlova. Imao je težinu od 57 t, od čega je preko polovine otpadalo na gorivo. Posadu su trebala da čine 2 Kineza. |
 |
Model „Chang Chenga 1“ na testiranju u aero–tunelu 1985. godine. Prvo lansiranje trebalo je da bude obavljeno 2008. godine. |
 |
Ovako su Kinezi zamišljali svoj šatl „CC–1“. Za montažu je korišćena fotografija američkog šatla. |
 |
Model „Chang Chenga 1“. Lepo se vidi mali kargo–prostor iza kabine. Sve predložene letilice su spadale u dostignuće Devetog kineskog petogodišnjeg plana. |
„Tianjiao 1“
„Tianjiao 1“ (天骄一号, „Nebeski Most 1“) je bio predlog iz 1988. godine CALT–a (Kineske Akademije za lansirna sredstva), SAST–ovog rivala iz Pekinga. „Tianjiao 1“ je bio daleko realističniji koncept, koji je činio mini–šatl težine 20–25 tona sa kapacitetom od 2–5 tona tereta i posadom od 5 ljudi. Njegova konstrukcija je snažno podsećala na francuski šatl „Hermes“. Zapravo, čini se da je „Herms“ igrao važnu ali skrivenu ulogu u kineskom kosmičkom programu. Kinesko vazduhoplovstvo i kompanija CAC („Chengdu Aircraft Corp.“) kontaktirali su čuvenu francusku kompaniju „Dessault“, glavnog izvođača radova na „Hermesu“, sa idejom da se ispita mogućnost proizvodnje „Hermesa“ u Kini pod licencom. Priroda i obim tih kontakata i danas su pod znakom pitanja, ali u svakom slučaju, pokolj na trgu Tiananmen 1989. godine prekinuo je ovu neobičnu saradnju.
 |
„Tianjiao 1“ je bio dugačak 16,5 m sa rasponom krila 12 m. Mogao je da leti sa i bez posade. Busteri prvog stepena su bili dužine 33 m a prečnika 3 m, dok je centralno jezgo imalo dužinu 46 m i prečnik 4 m i bilo je veće od rakete „Dugi Marš–3“. Trebalo je da poleti do 2003. godine. |
 |
Francuski „Hermes“ je odigrao veliku ulogu u kineskim šatl–planovima. |
 |
Maketa verzije kineskog mini–šatla „Tianjiaoa 1“ na Sajmu u Hanoveru 1998. godine. Spadao je u tip letilica sa vertikalnim uzletanjem i horizontalnim sletanjem. Za razliku od američkih šatlova, motore ovoga nisu se mogli upotrebiti u sledećoj misiji. |
SADI „H–2“
Najnapredniji predlog za kineski šatl stigao je od SADI (Konstruktorskog aeronautičkog instituta iz Šenjanga, odn. tzv. Instituta 601). „H–2“ je trebalo da za svoj let do orbite koristi sistem TSTO (two–stage–to–orbit[3]), vrlo sličan onom koji je planiran i za šatl „Cheng Chang 1“, ali je njegova težina bila 138 tona, a hiperzvučni avion je bio sposoban da premaši brzinu od 5 Mahova. Projekat „H–2“ je bio daleko iznad tehnoloških kapaciteta Kine u to vreme, tako da je jasno zašto nikada nije ozbiljno razmatran. Još tada se pričalo da ovaj projekat ne bi bio realizovan pre 2015. godine.
 |
Monstrum „H–2“ trebalo je da uzleće horizontalno. Prvi stepen je trebalo da bude dugačak 85 m, raspon krila 36 m, a sa težinom od 79 t pri sletanju – lakši ali veći od „Tupoljeva Tu–160“, najvećeg ikad napravljenog supersoničnog aviona. Orbiter je malo veći i od američkog i od sovjetskog šatla. Osadu su činila 2–3 putnika. |
 |
Tri velika predloga kineskog Programa 863/869 iz osamdesetih godina. |
Od svih predloga, favorit državnog i partijskog vrha 1988. godine bio je „Tianjiao 1“. Međutim rukovodstvo je ipak odlučilo da prestanu dalje finansiranje „Projekta 863“, i on je otkazan 1989. godine. Izgleda da je katastrofa američke letilice „Challenger“ i padanje spejs šatlova u nemilost krajem osamdesetih znatno doprinelo toj odluci. Nekoliko godina kasnije, međutim, rođen je „Projekat 921“, koji je predstavljao početak svemirskog programa sa ljudskom posadom „Shenzhou“[4], koji je i danas u pogonu.
Interesantno je da se Kina nikad nije odrekla želje da izgradi jednu višekratnu letilicu. 2005. godine senzacionalistički je odjeknula u svetu vest o pojavi kineskog malog vojnog nadzvučnog aviona „Shenlong“ (神龙, „Božanski zmaj“). Mada je taj program ostao pod velom tajne i nije se znalo ko stoji iza njega (CALT?), istina je da je imao sve tehnološke karakteristike potrebne za testiranje višekratne letilice, sa posadom ili bez nje. „Shenlong“, sa dimenzijama 9 × 4,2 × 2,7 metara, za transportovanje je koristio domaći bombarder „H-6K“, i u januaru 2011. izveo je prvi probni suborbitni let. Neki zapadni analitičari veruju da je „Shenlong“ zapravo bio kineski odgovor na američki „X-38B“, ali većina veruje da se radilo o budućem svemirskom šatlu. Pretpostavlja se da je kineski „Shenlong“, rađen pod šifrovanim imenom „Projekat 863–706“, bio pokretan ruskim turbofan motorom Д-30К, ipak nedovoljno jakim da ga odnese u orbitu.
Jedine dve fotografije tajanstvene kineske letilice.
2006. godine akademija CALT je predstavila svoje planove o razvoju višekratnog lansirnog sistema, koji se sastojao od nekoliko predloženih kosmičkih letilica. Među predlozima se nalazio jedan koji je bio jako sličan projektu „Tianjiao“ odn. „Chang Cheng 1“ iz osamdesetih godina, ali bez mogućnosti za letove sa posadom. Ta moderna verzija „Chang Chenga 1“ imala bi dužinu od 32,5 metra i bila bi lansirana budućom „kerolox“ raketom „Dugi Marš CZ-5“. Kao i predhodni šatlovi, i ovaj bi imao vrlo ograničen kapacitet – samo 7 tona. Ostali predlozi CALT–a oslanjaju se na TSTO sistem pa se čak pominju i jednostepene verzije (SSTO, single–stage–to–orbit), mada je teško znati koliki je stepen angažovanja države u ovom programu.
 |
 |
CALT–ov predlog. Procenjuje se da bi ukupna težina ovog kompleta iznosila oko 700 tona. Šatl bi bio težak 120–140 tona, od čega bi većina bila gorivo. |
 |
Aerodinamički oblik novog predloga višekratne letilice. Predlog kineske Akademije za lansirna sredstva CALT. |
Pre nego što se požuri sa kvalifikovanjem ove jednostavne PowerPoint prezentacije kineskog programa, ne zaboravite da i Indija razvija sličan projekat u oviru programa RLV-TD/AVATAR (Aerobic Vehicle for Hypersonic Aerospace TrAnspoRtation), tako da nije nemoguće da će neki od predloženih koncepata u budućnosti postati stvarnost (konkurencija[5] čini čuda!). Da li će prvo poleteti neki kosmički avion tipa „Shenzhou“ ili će to biti višekratni sistem bez posade? Bumo videli...
 |
 |
Predlog indijskog šatla. Predlog se prvi put pojavio 1998. Trebalo je da ponese u LEO 500–1000 kg tereta po vrlo maloj ceni. Procenjen radni vek šatla je oko 100 lansiranja.
[1] Prema CIA–podacima; Kina je na trećem mestu na planeti: ispred nje je Evropska unija (\( 15.600 mld.) i SAD (\)15.300 mld.). Srbija je po CIA- podacima na 80. mestu ,sa ispod 80 miljardi dolara. Ispred nas su takve sile kao Etijopija, Gana, Sudan, Angola, Burma i sl. papazjanija.
[2] Sovjeti su imali nekoliko jako dobrh šatl–projekata, o čemu sav u više navrata već ekskluzivno pisao na ovom sajtu. Da pomenem samo „Спираль 50/50“ iz 1975, „МиГ-105“, „БОР” (Беспилотный Орбитальный Ракетоплан), pa МАКС (Многоцелевая Авиационно-Космическая Система) iz 1988. i dr.
[3] Sistem lansiranja u kome raketa leti do određene visine zahvaljujući motorima I stepena, nakon čega se pale motori II stepena i nastavljaju do orbite. Ovaj sistem je pogodan jer je manje tehnički zahtevan u odnosu na trostepene rakete. Predstavnici: Zenit-2, Falcon 9 ,Atlas V (401 i 501), Saturn IB i sl.
[4] Prvi let je bio 2003. godine.
[5] Mi malo znamo o tome, ali u Aziji vlada velika trka između Kine i Indije za regionalnu prevlast, pa i u svemirskom biznisu. Zato, recimo, Indija toliko žuri da stigne na Mesec pre Kine.
Lov na Ligu loze
