Nek’ priča Penjivrag šta hoće, ali nema više kosmičkih misija k’o nekad. Još samo par stegonoša leti solarnim sistemom. To su one sonde od kojih očekujem neki zanimljivi rezultat. Tu ne računam one četiri koje više niko normalan ne svrstava u naš Sunčev sistem. Među onih par je „Novi Horizont“, zvani „čudo od makine“.
Čudo je jer bez problema leti, evo, već sedam godina. Čeka ga još 2,5 pa da stigne do svog cilja – bivše planete Plutona i njenog sistema satelita. Naime, za samo dve godine, tačnije u januaru 2015. godine, „Horizont“ će započeti operaciju približavanja koja treba da kulminira bliskim susretom sa Plutonom 14. jula 2015. godine. Biće to prvo istraživanje jedne planete u Kajperovom pojasu.
Ali ono što zabrinjava mene i naučnike iz San Antonija, koji rukovode misijom, jeste činjenica da se sistem za poslednjih 5–6 godina drastično promenio. Kada je, naime, sonda poletela sa Floride, oko Plutona se okretao samo veliki Haron i još 2 mala meseca. Danas tu ekipu čini 5 članova. Najmanje. Neki pričaju da Pluton možda ima i prsten, samo dovoljno tanak i taman da ga mi ne vidimo odavde. Šta ako se „Horizont“ sudari sa nekim još neotkrivenim mesecom? Šta ako se ti meseci ponašaju kao neki generatori krhotina, jer se neprestano sudaraju sa malim objektima Kajperovog pojasa? Da ne dođe do karambola?
Svaka šuša zna da je „Novi Horizont“ naš rekorder u brzini: nikada nijedan kosmički brod nije brže napustio Zemlju od njega – skoro 60.000 km/h! Jest’ da će ga Sunce malo usporiti dok stigne do Plutona, ali će i dalje ta brzima biti negde oko 50.000 km/h. Svaki sudar pri toj brzini sa nekim kamenčićem, pa makar to bilo i zrno peska, mogao bi da obogalji pa čak i da ubije mog favorita. Kako to izbeći?
Planeri misije su predvideli da prozuje na 10.000 km od Plutona. Meni je to predaleko, ali nek’ im bude. Sad, međutim, planiraju da dupliraju tu udaljenost! Pa šta ćemo onda da vidimo – tamo neke tačkice i to je to? Oni kažu, kao i Dačić – sigurnost građana na prvom mestu. Nek’ im bude.
Klinci iz tima (sve dečurlija oko i ispod 30 godina) koriste sva raspoloživa sredstva – od sofistikovanih kompjuterskih simulacija kretanja otpada koji kruži oko Plutona, do najvećih zemaljskih teleskopa, (pa opet) od stelarnih okultacija Plutonovog sistema, do Hablovog teleskopa – ne bi li uspeli da predvide orbite zaguljenog kosmičkog otpada. Za to vreme dugi, još napaljeniji tipovi, da bi me dodatno iznervirali iscrtavaju amternative, još udaljenije putanje kroz Plutonov sistem, pokušavajući da sačuvaju naučnu crtu misije ali i da izbegu tragičan sudar ako bi se pokazalo da je postojeći plan preriskantan.
Mastermind misije, Alan Štern, kaže da se pribojava da ne preovladaju ovi kao ja, i da ne želi da sa predmet naših želja na kraju pokaže kao neka crna udovica. Jevrej je opterećen paucima i želeo je da kaže da bi neopreznost menadžera misije mogla na kraju da dovede do toga da pauk pojede sondu. Tako nekako. Čista glupost.
Koliko sam ga na kraju shvatio (čovek govori engleski), da li će se motori uključivati ili ne, tj. da li će „Horizont“ biti prebačen na udaljeniju putanju od Plutona ili ne znaće se tek desetak dana pred dolazak na cilj! E jesu ti Amerikanci ... Nisam za džabe na početku rekao da je „Horizont“ „čudo od makine“.
Trenutno se letilica nalazi na 3,6 milijardi km od Zemlje i u stanju hibernacije – radi, i to neprestano od lansiranja, samo brojač čestica koji su smislili i napravili studenti iz Kolorada – i spavaće sve do pravoslavnog Božića 2013. godine, kada će da ga bace na muke u vidu složene provere svih sistema i podsistema. Prčkaće mu i po mozgu, jer ga očekuje treći od četiri planirana velika softverska apgrejada.
Ali ono što je za mene prava poslastica, desiće se zapravo posle 2015. Pitaš li se gde će odletiti letilica posle Plutona? Šta će biti njeni dalji novi horizonti? Znam da će u rezervoarima ostati još dovoljno hidrazina (doduše minimalno) za manevrisanje (doduše i ovo minimalno) a znam i da je u potaji čitava sonda i konstruisana tako da može da produži misiju. Pa kada je već započela sa jednim objektom Kajperovog pojasa, logično je i da nastavi sa njima. Ali sa kojim? I šta mi uopšte znamo o tom pojasu? Ja samo znam da se ove godine u naučnom svetu (ne kod nas) slavila 20–ogodišnjica otkrića prvog objekta Kajperovog pojasa (KBO) i da mu to i nije pravo ime već Edgeworth–Kuiper Belt.
Ali da se ne lažemo, prvi Kajperov objekat nije otkriven 1992. već 1930. godine – bio je to gospodin Pluton lično, a drugi takav objekat, njegov džinovski pratilac Haron, otkriven je 1978. godine. Iako je postojanje pojasa šačica naučnika propovedala još u prvim dekadama prošlog veka, mi smo zapamtili Gerarda Kuipera i po njemu pojasu i dali ime. Tek 1992. tehnologija je toliko uznapredovala da je mogla da pronađe i druge objekte (unutar Plutonovog sistema) koji se okreću oko Sunca a nalaze se na većoj udaljenosti od Neptuna.
Od tada, otkriveno je preko 1.000 KBO–a. Ali kako potraga za njima sporo napreduje (ko im kriv kad nemaju Vučića), budući da je pretražen samo mali deo neba – procenjuje se da ih zapravo ima preko 100.000 prečnika većeg od 100 km, a preko milijardu ako bi računali manje objekte, veličine kometnih glava, prečnika par km. Za poređenje da kažem da je Pluton pravi džin među njima – prečnik mu je skoro 2.400 km, što znači da bi vožnja traktorom oko njegovog ekvatora trajala kao vožnja od Beograda do Bagdada, ili od Terazija pa do Obrenovca i tako 1.000 puta.
Većina KBO je desetak puta manja od Plutona i ima prečnik od 100 do 300 km. Većina je još manja, ali ima i onih većih od 300 km. I uopšte, izgledaju kao neka raspuštena porodica, što u suštini i jesu: neki su crveni, neki sivi. Neki su pokriveni vodenim ledom, a neki, poput Plutona, imaju pokrivač od egzotičnih isparljivih ledova metana i azota. Određeni imaju sopstvene satelite, a neki (oni sa boljim vezama) imaju i više od jednog. Dobar deo KBO–a je sačinjen od leda, ali ima objekata velike gustine, što znači da je njihova unutrašnjost sačinjena uglavnom od kamenja i stena.
Ovaj dijagram prikazuje jedan od aspekata strukture Kajperovog pojasa: različit broj objekata ima orbite na različitim udaljenostim od Sunca. Ovde su prikazani samo poznati objekti, a to znači samo mali deo postojećih.
Ali dosta sa Kajperom (čitaj bre Wikipediju, ima sve tamo), da se vratim na temu: „Novi Horizonti“. Posle obavljenog glavnog posla, nastaviće dalje da leti kroz pojas i svi objekti koji se budu nalazili u širini od jednog stepena u odnosu na njegovu putanju biće potencijalna meta za slikanje. A i to slikanje neće biti moguće kad kome padne na pamet. Izvore energije na brodu obezbeđuje termoelektrični uređaj RTG koji radi na nuklearni pogon, i on će funkcionisati otprilike do udaljenosti od 55 AJ[1]. Kasting za slikanje će proći svaki KBO koji bude imao preko 50 km u prečniku, koji bude neutralne boje (nasuprot crvenom Plutonu), i ako je moguće, bude imao neki satelit. Potencijalno, znajući koliko je široka Kajperova populacija, kandidata će biti dovoljno, ali se za konačni odabir čeka poseta Plutonu i gde će na kraju putanja sonde biti okrenuta, kao i kada će i koliko trajati krajnje uključivanje motora. U šolji mi piše da je trenutno 143 KBO u igri. Tamo se pominje i da će kandidatkinja pod šifrom VNH0004 biti probno slikana u januaru 2015, znači pre susreta sa Plutonom, kada će udaljenost objekta naše požude biti najmanje 75.000.000 km.
Neke od planeta Kajperovog pojasa: od kada je ova slika napravljena, saznali smo da je Eris zapravo (malo) manji od Plutona, ali je zato najmasivniji. Eris je deveto telo po masi u Sunčevom sistemu.
Zanimljivo je da će se pre Plutona na raspolaganu nalaziti i jedan Neptunov trojanac. Krajem ove godine, „Horizont” će prošišati na manje od 1,2 AJ (180 mil. km) od sveže otkrivenog Trojanca 2011 HM102. Na toj udaljenosti, asteroid će ipak biti dovoljno svetao da postane meta „Horizontovog” dalekometnog teleskopa LORRI. To bi me baš razveselilo, mada Jevrej kaže da će Trojanac postati interesantan neposredno pred kontakt sa Plutonom i da možda neće biti dovoljno slobodne memorije u brodskom mozgu za proučavanje druge mete. Cvrc bre.
Zbog svega izloženog, Bog se sažalio na mene i poslao Alexa Parkera, mladog naučnika sa Kembridža, da napravi simulaciju leta Nasinog čeda kroz nedavno otkrivene objekte Kajpera. Animacija pokazuje let „Horizonta“ od 2010. do 2023. kroz „oblak“ novootkrivenih KBO–a. OBAVEZNO pogledati ovo. Daj bože da nešto bude sa tim.
Pogledajte kratak film Let kroz Kajperov pojas:
