Malo ko se pretprošle godine nadao, a posebno ne Amerikanci, Englezi i Kanađani, da će njihov špijunski satelit zadesiti sličan maler kao ruskog „Fobos–grunta“ godinu dana kasnije. Šta su sve morali da urade da ga spasu i da li su u tome uspeli? Saznaćeš, ako pročitaš ostatak ...
Samo pola meseca pred lansiranje ruske sonde ka Marsu, „Fobos–grunta“, tačnije, 24. oktobra 2011. godine, završena je jedinstvena višemesečna operacija postavljanja na geostacionarnu orbitu američkog vojnog komunikacionog satelita AEHF–1 (Advanced Extremely High Frequency), lansiranog još 14. avgusta 2010. godine.
 |
Odmah posle lansiranja, satelit AEHF–1 je dobio šifru USA–214. Svrha mu je rano upozoravanje raketnih lansirnja, i treba da zameni „zastareli „MilSTaR“ sistem. Satelit ima 6.168 kg. |
Za uobičajeno prevođenje ovog satelita, vrednog oko 2 milijarde dolara, sa geosinhrone transferne orbite[1] (GTO) nagiba 22,1° i visine 275 × 50.000 km na stacionarnu orbitu, bila su predviđena tri impulsa apogejnog „kick“ motora[2] (LAE) „BT–4“ na dvokomponentno tečno gorivo, posle čega bi apogej (najdalja tačka) spao na 19.000 km, a nagib smanjen na 6°. Kasniji manevri na orbiti i precizno dovođenje u radnu tačku planirano je uključivanjem Hallovih trastera, jedne vrste elektro-reaktivnih motora koji su veoma efikasni ali male snage – potiska svega 0,27 N (27 grama). U normalnim uslovima, čitav proces postavljanja satelita AEHF- 1 u pravi položaj na orbiti trebalo je da traje 105 dana.
 |
Japanski LAE motor koji je otkazao: „BT–4“. Ima težinu od 4 kg, a pravi potisak od 45 kg. Sagoreva hidrazin i azot–tetraoksid. |
Međutim, prekid u sistemu za dovod goriva na motoru „BT–4“ prilikom dva pokužaja uključivanja 15. i 17. avgusta primorao je vojne stručnjake da pronađu novu tehniku za postavljanje aparata na planiranu geostacionarnu orbitu. U tom radu učestvovalo je Ratno vazduhoplovstvo SAD, kao i kompanije „Lockheed Martin Space Systems“ (proizvođač satelita), „Aerojet“ (proizvođač Hallovih trastera) i „Aerospace Corp.“.
Prva faza sofistikovane kampanje uvođenja u orbitu problematičnog satelita zahtevala je korišćenje svih 9 hidrazinskih trastera potiska svega 22 N (2,76 kg) (čija prvobitna svrha je, zapravo, održavanje orbite a ne „vožnja“ satelita), koji su morali da budu precizno uključivani i isključivani preko 500 puta. Uz njihovu pomoć 4. septembra 2010. godine perigej (najbliža tačka) orbite je povećan na 949 km, čime je bila otklonjena opasnost brzog ulaska satelita u atmosferu. Do 24. septembra perigej je dostigao 4.700 km, a nagib je snižen na 15,1°.
Posle toga je naređeno otvaranje panela solarnih baterija satelita, kao i započinjanje druge faze spašavanja, koja je obuhvatala uključivanje dva Hallova ksenonska trastera potrošne snage po 4,5 kW. Njihov mikroskopski potisak (par desetaka grama) bio je kompenzovan orgomnom dužinom rada – od po 12 i više časova dnevno[3], a ukupno nekoliko hiljada radnih sati. Tokom devet meseci, od kraja oktobra 2010. pa do juna 2011. godine, perigej je podignut na oko 29.000 km i nagib smanjen na 6,2°; posle još četiri meseca orbita je doterana do sinhrone sa nagibom od 4,4°.
|
Prema nezavisnim posmatračima (biće da su to Rusi, prim. pr.), koji su pratili havarisani satelit čitave godine, 24. oktobra 2011. godine AEHF–1 je stabilizovan na poziciji 68° zapadne dužine – jednoj od radnih tačaka već zastarelog (i sporijeg) sistema „MilSTaR“[4] („Military Strategic and Tactical Reley“). Kako je tada izjavio komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne zaštite, William Shelton, bez obzira na dugo izlaganje niskim temperaturama sistema satelita, sve antene i elementi korisnog tereta rade bez problema. Do februara 2012. obavljen je čitav ciklus ispitivanja i provera, i satelit je konačno, 18 meseci nakon lansiranja, predat na upotrebu 4. Skvadronu za svemirske operacije, lociranom u Vojnoj bazi Schriever u Koloradu.
Sateliti AEHF su zamišljeni kao zamena za pet satelita sistema „MilSTaR“, koji danas pružaju oružanim snagama SAD zaštićene i pouzdane linije direktne (ali šifrovane) veze između sva tri roda njihove, engleske, kanadske i holandske vojske. U ovom trenutku sistem samo u SAD ima više od 16.000 korisnika na kopnu, na moru i u vazduhu. Lansiranje drugog i trećeg satelita istog tipa planirano je za april odn. decembar 2012. godine. Sa još jednom jedinicom, koja će biti lansirana naredne godine, ovi vojni sateliti će pokrivati čitavu Zemljinu kuglu od 65 stepeni severno do 65 stepeni južno.
 |
Vojni satelit USA–214 (AEHF–1). Zadatak nove mreže će biti da obezbedi kvaliteniju i bržu taktičku vojnu komunikaciju, kvalitetnije mape, uživo slanje video–signala i podatke o nišanjenju i osiguraju sigurne veze čak i u slučaju atomskog rata.
|
[1] Orbita koja je prelaz između niske orbite (LEO) (visoke oko 200 km) i geostacionarne orbite (GEO) (35.786 km). Za razliku od druge dve pomenute, koje su na početku kružne, ova orbita je vrlo izdužena elipsa, čiji perigej leži na rastojanju LEO od Zemlje, a apogej na rastojanju GEO.
[2] Proizvod japanske kompanije „IHI Co., Ltd.“.
[3] Ovo izgleda dugo, ali jonski motori sonde „Dawn“, koja je stigla do Veste, radili su bez prestanka mesecima! Lansirana je 2007. i preko 85% vremena korišćen je ksenonski jonski potisak. Ti motori su čudo tehnike.
[4] Sistem Svemirske komande Ratnog vazduhoplovstva SAD. Od 1994. do 2000. lansirano je 6 satelita ovog sistema, od čega je 5 operativno (jedan je propao na lansiranju). Svaki satelit je težak 4,5 t, košta\(800 mil. i ima radni vek 10 godina. Čitav sistem do sada košta tričavu \)31 milijardu.
