Od poslednjeg čovekovog leta na Mesec je proteklo već 40 godina.
Pre četiri decenije, od 7. do 19. decembra 1972. obavljena je misija "Apolo-17", kojom je završena jedna od najznačjnijih epoha u istoriji čovečanstva - epoha prvih čovekovih istraživanja jednog drugog nebeskog tela.
Astronauti Judžin Sernan (Eugene Cernan, 1934.) i geolog Dr Harison "Džek" Šmit (Harrison Jack Schmitt, 1935.) su proveli tri dana u oblasti Taurus Litrougde su 11. decembra sleteli u Mesečevom modulu "Čelindžer".
Za to vreme, gore u komandom modulu "Amerika" u orbiti čekao ih je treći član posade Ronald Evans (1933-1990.).
Misija "Apola 17" je bila najproduktivnija mesečeva ekspedicija.
"Čelindžer" je na Mesecu proveo 74 sata, 59 minuta i 40 sekundi, dok su izvan LM-a Sernan i Šmit proveli ukupno 22 sata, 3 minuta i 57 sekundi. Za to vreme, prevalili su 35 kilometara, načinili 2200 fotografija i sakupili 110,4 kg uzoraka Mesečevog tla, gotovo trećinu svih uzoraka koji su na Zemlju stigli za vreme misija "Apolo". Medju uzorcima nalazilo se 335 komada stena, 73 grumena, 8 uzoraka izvadjenih sa dubine tri metra.
Evocirajući sećanja na poslednji čovekov let na Mesec, Astronomski magazin objavljuje izvode iz radnog materijala "Put na Mesec" (iz 1999.) Grujice Ivanovića, koji govore o poslednjim trenucima ljudi na površini jednog vanzemaljskog sveta.
***
“Ovde je čovek završio svoje prvo istraživanje Meseca …”
... Džin Sernan i Džek Šmit su bili zadovoljni dok su skakutali prema LM-u, ponovo raspevani, srećni i - umorni. Orila se pesma Mesečevim bespućima. Bio je to divan završetak jedne velike epopeje. Pred ukrcavanje dobili su priliku da obave mali ceremonijal. Naime, NASA je ugostila studente iz 70 država koji su u Kontroli leta gledali šetnju astronauta Mesecom. Oni su na ekranima mogli da vide dva astronauta koji su stajali ispred kamere, dok je Sernan držao komad stene u ruci.
Sernan: “Hjuston, pre nego što završimo šetnju, znamo da se u Hjustonu nalaze mladi ljudi koji su u poseti našoj zemlji … Oni su imali mogućnost da posmatraju lansiranje ‘Apola 17’, mogućnost da sretnu neke od mladih ljudi u našoj zemlji. Želimo prvo da vam poželimo dobrodošlicu uz nadu da uživate u vašem boravku. Drugo, možda najvažnije o čemu razmišljamo kada govorimo o ‘Apolu’ je da je on otvoren za sve, za sve predstavnike sveta i one koji u budućnosti vide izazov. Vrata su sada odškrinuta, ali dometi te budućnosti leže u mladim ljudima, ne samo u Americi, već u mladim ljudima širom sveta. Učite da živite i učite da radite zajedno.
U nameri da obuhvati sve ljude sveta, u svim zemljama širom sveta, sve nas koji stremimo u budućnost, Džek je poneo komad sa jedne veoma značajne stene, tipične za dolinu Taurus-Litrou. Ona se sastoji od mnogih fragmenata različitih veličina i oblika, kakvih ima možda u svim oblastima Meseca. Možda je stara milijardama godina. Ali njena veličina i oblik, kao i veličina i oblik njenih delova, čak i boje, sve je to na njoj tako ujedinjeno, tako sraslo, da su sazdali jednu kompaktnu stenu koja govori o prirodi kosmosa, načinu zajedničkog života u jednom stabilnom i mirnom svetu. Kada ovaj komad stene stigne u Hjuston, voleli bi smo da podelimo njene delove zemljama širom sveta. Nadamo se da će ona postati simbol naših osećanja, simbol programa ‘Apolo’ i simbol čovečanstva da možemo živeti u miru i skladu u budućnosti.”
Šmit: “Delovi stene biće poslati reprezentativnim agencijama ili muzejima zemalja iz kojih su studenti okupljeni u Hjustonu. Nadamo se da će studenti poneti sa sobom naše najbolje želje, ne samo za dolazeću Novu Godinu, već i za njihove zemlje i čitavo čovečantsvo u budućnosti. Stavi je u veliki džak, Džino.”
Sernan: “U veliki džak. Pozdravljamo vas kojima pripada budućnost.”
Hjuston: “Primljeno, Džek i Džin, zahvaljujemo vam na vašim osećanjima i interesovanju.”
Sernan: “A sada, dozvolite mi da okrenem kameru. Da bi smo obeležili ne samo posetu ‘Apola 17’ dolini Taurus-Litrou, već i značaj programa ‘Apolo’, želimo da otkrijemo plaketu koja se nalazi na nozi našeg kosmičkog broda niz koju smo se više puta spustili tokom poslednja tri dana.”
Astronaut je dohvatio televizijsku kameru i uperio je prema donjem delu LM-a gde se nalazila memorijalna plaketa posvećena poslednjem čovekovom spuštanju na Mesec. Preko ploče nalazila se tanana pokrivka koju je Sernan podigao.
Sernan: “Pročitaću poruku za vas koja je napisana na plaketi. Prvo, ona ima sliku sveta. Dve slike. Jedna predstavlja Severnu i Južnu Ameriku. Druga obuhvata ostatak sveta, Afriku, Aziju, Evropu, Australiju, Severni i Južni pol. Izmedju te dve hemisfere imamo prikaz Meseca sa obeležnim mestima spuštanja svih ‘Apola’. Kada plaketu vide oni koji će jednog dana ovde doći, znaće gde je sve počelo.
Natpis glasi: ‘Ovde je čovek završio svoje prvo istraživanje Meseca, decembra 1972. posle Hrista. Neka se duh mira u ime koga smo došli odrazi na život celog čovečanstva.’Ispod su potpisi Judžina Sernana, Ronalda Evansa i Harisona Šmita, kao i predsednika SAD Ričarda Niksona.”
Džin Sernan je na glas pročitao poruku napisanu na pločici, dok je Šmit stajao pored njega i slušao kako pumpe za hladjenje u njegovom ledjnom rancu sve jače bruje. Bio je to znak da je vreme da se napusti Mesečeva površina.
Sernan: “Ovime slavimo sve one slične nama, kao i neke od vas koji ste daleko a koji pripadate našoj budućnosti. Neko od vas će se jednoga dana vratiti ovde u cilju nastavka istraživanja započetog ‘Apolom’.”
Hjuston: “Primljeno, Džine. Snimili smo to kao i reakcije na zadnje reči. Ovde pored mene je i dr Flečer. Želi da vam uputi obojici koju reč.”
Hjuston (dr Džejms Flečer): “Džine i Džek, bio sam u kontaktu sa Belom kućom. Predsednik je pratio vaš fascinantni posao i želi da vam poželi da vas Bog čuva u povratku na Zemlju. I ja vam to isto lično želim. Čestitam, videćemo se za nekoliko dana. Prijem.”
Sernan: “Hvala, gospodine Flečer. Zahvaljujemo vama i predsedniku. I bez obzira da li je reč o vojniku ili civilu, mislim da sada i Džek i ja želimo isto - da salutiramo Americi.”
Šmit: “Ako mogu, dr Flečer želeo bih da sve podsetim, mada mislim da su toga svi svesni, da ova dolina, ova istorijska dolina predstavlja mesto gde je čovečanstvo završilo svoje prve evolutivne korake u univerzumu. Napustilo je planetu Zemlju i krenulo dublje u vaseljenu. … I mislim da se svi mogu osećati ponosnim zbog toga. Veliko vam hvala.”
Zatim je Sernan nedaleko od LM-a parkirao džip i podesio kameru na njemu da u svom vidnom polju ima "Čelindžer". I ovo lansiranje sa Meseca televizija će zahvaljajući ovoj kameri moći da prenosi direktno. Bio je zahvalan mesečevom džipu koji ih je za ova tri dana besprekorno služio ostavljajući kilometre za sobom.
Sernan: “Ah, kakva lepa mala mašina! Stara zlatna Zemlja je pravo na sredini neba. Bob, pošto imamo još koji trenutak … Jednostavno, voleo bih da kažem da je svaki deo ‘Apolo’ bio uspešan najviše zahvaljujući hiljadama ljudi aerokosmičke industrije koji su dali krupan doprinos … Želim da im se zahvalim. Bog vas blagoslovio i hvala vam …”
U povratku, Sernan je prošao pored ALSEP-a i poslednji put na trenutak proverio položaj sunčevih baterija. Ugledavši “Čelindžer” kako usamljeno stoji u maloj dolini okruženoj visokim planinama, Sernan je načinio poslednji snimak na površini Meseca, na kome se vidi Mesečev modul "Apola 17”, američka zastava, proredjeno rasuto kamenje i deo Severnog masiva u pozadini. Džek Šmit je gledao Sernana kako skakuće dok je zabrinuto slušao brujanje pumpe za hladjenje. Otekli prsti su ga boleli. Pomislio je: “Da, to je kraj.” Ušao je u kabinu LM-a opraštajući se tužnim pogledom sa Taurus-Litrouom i Mesecom. Zatim mu je Džin Sernan, pendrajući se nekoliko puta po lestvama gore-dole, dodao kutije sa uzorcima tla. Kada je predao poslednju, ostao je sam na Mesecu.
Sernan: “Bobe, ovde Džin. Na površini sam. Dok pravim poslednje korake po površini, uoči povratka kući, verujemo da čovek neće dugo čekati na povratak … Verujem da će istorija zabeležiti da će američki izazov današnjice biti u budućnosti smernica čovekove sudbine. I dok napuštamo Mesec sa Taurus-Litroua, odlazimo kako smo i došli a Božja je volja da se vratimo u miru i u nadi za celo čovečanstvo.”
Pogledao je Zemlju, visoko na jugozapadnom nebu i još jedanput, poslednji put izgovorio reči napisane na traci:
“Bože, čuvaj posadu ‘Apola 17’.”
Bile su to poslednje reči sa Meseca. Govoreći o poslednjim trenucima na Mesecu, godinu i po dana kasnije Sernan je rekao:
“U obilju zadataka koje je trebalo obaviti zaboravio sam da snimim moj poslednji otisak stopala na Mesečevoj površini. Nisam, istina to ni mogao učiniti, jer sam svoju kameru ranije utovario u brod. Svejedno – imam dosta snimaka otisaka i svaki bi se mogao “proglasiti” za poslednji. A samo ja znam koji je i gde je bio poslednji.”
Sernan se uspendrao uz lestve i zatvorio vrata za sobom. Treća ekskurzija je trajala 7 sati, 15 minuta i 8 sekundi. Sernan i Šmit su prevalili put dugačak 11,6 kilometara i pokupili rekordnu količinu uzoraka - 62 kilograma, razvrstanu u obliku 63 primerka.
Nešto manje od jednog sata kasnije, astronauti su po četvrti put otvorili vrata na LM-u i na površinu izbacili deo suvišnih i nepotrebnih stvari. Ostatak će izbaciti narednog dana. Ubrzo posle toga Sernan i Šmit su mogli da odu na spavanje. Dok su oni spavali, Ron Evans koji je kružio oko Meseca na visini od 115 kilometara, malim korekcionim motorima na servisnom modulu izmenio je ravan orbite “Amerike” pripremajući se za susret sa “Čelindžerom”. Manevar je trajao dvadeset sekundi.
Posle budjenja, nešto pre podneva u četvrtak 14. decembra, astronauti su doručkovali, ponovo navukli skafandre i u 14:58 č kroz otvorena vrata LM-a izbacili poslednje suvišne stvari.
“Leti Santa Klaus,” kriknuo je Džin Sernan bacivši poslednju ispražnjenu vreću koja je dugo letela koz prostor pre nego što je pala na površinu. Dva minuta kasnije, vrata su konačno zatvorena.
 |
 |
 |
| Apolo 17, pogled iz lunarnog modula | EugeneCernan u lunarnom modulu | Harrison Schmitt u lunarnom modulu |
 |
 |
 |
| Harrison Schmitt sa američkom zastavom iznad koje se vidi Zemlja | Eugene Cernan na Mesecu | Schmitt pored velike stene na Mesecu |
