Ovde u Ergonu, pokrenuo sam program priprema za eventualne probleme na mrežama tokom geomagnetnih bura koje predviđaju u NASA-i i Ruskom Institutu za kosmička istraživanja.
Pre desetak godina Južna Afrika, koja leži na istoj geografskoj širini kao i Kvinslend, u kome se nalazi deo naše električne mreža (24 stepeni), je izgubila 15 transformatora prenosnog napona, dok su na Novom Zelandu izgubljena dva transformatora snage, ako se ne varam, 500 MVA (to je dovoljno da napaja grad od oko 200,000 stanovnika). Najveća nezgoda se desila 1989. kada je energetski sistem Kanade bio više od devet časova bez napajanja. Tadašnji intenzitet geomagnetnog polja je bio oko 100 nT (nanoTesla), dok se u studiji Američke akademije nauke iz 2009. pretpostavlja da će taj intenzitet biti i do 5000 nT.
Poslednji put je ovaj fenomen registrovan sredinom XIX veka (tzv. "Karingtonov efekat"), ali je njegov globalni uticaj na život na Zemlji bio minimalan jer jednostavno tada nije bilo električnih mreža, telekomunikacionih sistema, elektronike, satelita, aviona ... (uništeni su gotovo svi telegrafski vodovi na visokim geografskim širinama severne hemisfere).
U američkoj studiji predviđaju da najveći deo elektroenergetskog sistema SAD, uključujući čak i južne države (Florida) može biti oštećen na duže vreme.
Naravno, koliko je sve to tačno teško je sada proceniti, međutim činjenica je da se u poslednjih nekoliko godina Sunce ponaša drugačije u odnosu na ranije periode.
Sunce je dosta dugo bilo "mirno", sada se lagano "budi", na njegovoj fotosferi nema mnogo pega (što se, kao što vidimo odražava na vremenske prilike na Zemlji), čak ima nekoliko pega koje su zaostale od prošlog sunčevog ciklusa, njihovo kretanje je takođe neobično, dok se nedavno desila jedna od najvećih erupcije.
Sunce je sada u dvostrukoj tranzicionoj fazi - sa jedne strane krajem 2012. počinje sledeći 11-godišnji ciklus (pojedini ruski naučnici predviđaju da će Sunce biti najaktivnije sredinom 2013.), dok tokom ove decenije Sunce prelazi iz faze povišenih aktivnosti u koju je ušlo oko 1920. u fazu smanjene aktivnosti i taj prelazak je praćen promenama koje mogu da dovedu do velikih poremećaja geomagnetnog polja i stvaranja jakih geoindukcionih struje koje, prodrevši u elektroenergetski sistem preko dalekovoda, mogu uništiti električna postrojenja.
Nedavni padovi nekoliko pasivnih satelita na Zemlju, kao i registrovani češći kvarovi na elektronici pojedinih aktivnih satelita najvećim delom su izazvani "komešanjima" gornjih slojeva atmosfere i geomagnetnim poremećajima izazvanim aktivnostima na Suncu.
Takođe, očekuje se da će izvestan broj nisko-orbitarijućih satelita nad kojim nema kontrole takođe pasti na Zemlju u narednim mesecima zbog ovih promena.
Nedavno je Međunarodna kosmička stanica (MKS) prevedena sa orbite visine oko 350 km na orbitu 400 km iznad Zemlje da bi se njeno prirodno kočenje usled trenja o čestice gornjih slojeva atmosfere umanjilo, posebno usled njenog komešanja izazvanog uticajem Sunca.
Sa druge strane, pojedini astrofizičari ne očekuju izrazite erupcije na Suncu i kažu da će sledeći ciklus proteći bez većih uticaja na zemljinu atmosferu.
Srbija se nalazi u zoni koja je geografski nešto bezbednija, od na primer severnih delova Evrope, Kanade, SAD i oblasti oko polarnih krugova na obe hemisfere koji će, ako dođe do većih aktivnosti na Suncu biti izloženi najvećem uticaju. Naravno, to ne znači da treba sedeti skrštenih ruku.
Ukoliko Ministarstvo za nauku RS to već nije uradilo, potrebno je da se pripremi nacionalni program neophodnih aktivnosti koje mogu obuhvatati povezivanje Srbije i Republike Srpske u svetsku mrežu monitoringa Sunca, uspostavljanja stalnih linkova sa vodećim institucijama koje prate aktivnosti na Suncu, dinamično kratkoročno i dugoročno prognoziranje događaja na Suncu i eventualnih efekata na sisteme Srbije i Republike Srpske i mere koje treba blagovremeno preduzeti da se negativni efekti Sunčevih aktivnosti minimiziraju.
Kao što je poznato, u svetu već godinama funkcioniše sistem neprekidne kontrole aktivnosti Sunca (koristeći podatke sa kosmičkih i zemaljskih opservatorija i meteoroloških stanice na Zemlji), kao i sistem "aerokosmičkog uzbunjivanja" ako bujice intenzivnog zračenja krene sa Sunca prema našoj planeti.
Ovde u Australiji se takođe već radi na razvoju mera koje treba da se preduzm ako dođe do pojava jakih geomagnetnih bura - u sferama elektroenergetike, telekomunikacija i vazdušnog transporta.
Sve u svemu, tema je vrlo intrigantna - ima svoju kosmičku, astrofizičku dimenziju, ali i vrlo snažan tehnogeno-humanitarni aspekt sa posledicama koje, ako se očekivanja većine naučnika ostvare, mogu imati globalan karakter.
