Stigne tako poneko pitanje koje bi moglo biti interesantno i drugim čitaocima. Evo jednog takvog:
Zanima me kako je moguce da zemlja ima toliki mesec,ako znamo da planete zemljinog tipa nemaju,osim marsa oko koga kruze asteroidi???Gasoviti dzinovi ih imaju puno,a cak sam i citao po internetu da je nas mesec vestacka tvorevina?
Hajde prvo da raščistimo nešto:
To što čitalac kao svršenu činjenicu uzima da oko Marsa kruže dva asteroida nije nešto s čim se astronomi bez velike rezerve slažu. Pre će biti da se radi o samo jednom od više mogućih odgovora na pitanje nastanka i porekla Marsova dva satelita. Po nekim karakteristikama ta dva satelita bi zaista mogla da budu i zarobljeni asteroidi, ali tome se suprotstavljaju neke druge činjenice o ovim satelitima tako da se njihovo poreklo zapravo ne zna pouzdano. Inače, oba satelita su izuetno interesantna, ali ako bismo nastavili o njima sasvim bismo izašli iz teme. Ipak evo dva linka o Fobosu: Phobos i Zabranjeni Fobos. Prvi sadrži neke interesantne činjenice o satelitu, a drugi je amaterski pokušaj pisanje jedne SF priče.
Primedbu o Mesecu kao veštačkoj tvorevini - ne vredi uošte komentarisati pa ćemo je zaboraviti.
A sad odgovor.
Kako je moguće da Zemlja ima toliki Mesec? Pretpostavljam da čitalac misli: kako to da je Zemljin satlit tako velik, dok su sateliti velikih planeta sićušni. Pre svega, Mesec je velik samo u ralativnom smislu, dakle u odnosu na Zemlju, inače nije nikakav izuzetak po veličini jer su od njega veći veći Ganimed, Kalisto, Jo (Jupoiterovi sateliti) i Titan (satelit Saturna). Ali tačno je da su svi ti veći sateliti gotovo zanemarljivo mali u odnosu na matične planete. Otkud to?
Pa, rekli bismo: sticajem okolnosti. Mesec je nastao pre 4,5 milijarde godine nakon kataklizmičnog sudara Zemlje i jednog tela veličine današnjeg Marsa. To je bilo u haotično doba ranog Sunčevog sistema kada je oko naše zvezde je lutalo na milijarde tela od minijaturnih do pozamašnih razmera, naletalo jedno na drugo, sudaralo se. Jedan takav sudar je gotovo razorio mladu Zemlju, još žitku od silnog bombardovanja tela koja su padala na nju. Od tog udara sa Zemlje se otrgala ogromna količina njenog materijala od koga je nešto kasnije formiran satelit – naš Mesec. (Više o formiranju Meseca i raznim drugim, ranijim, teorijama njegovog nastanka pročitajte u članku Draška Dragovića: MESEC - kako je nastao)
Dakle, veličina Meseca je bila diktirana masom i snagom udrava velikog tela u Zemlju, kao i Zemljinom strukturom. Dalje je išlo po sili zakona gravitacije i nebeske mehanike.
Da dodamo sasvim ukratko zašto su dalje planete velike - a prema tome i njihovi sateliti relativno mali. Dakle planete iza Marsa su nastale od nešto drukčijeg materijala, pretežno od vode, amonijaka, metana što je omogućilo njihove gigantske razmere.
Iz članka Nastanak Sunčevog sistema:
Nastanak planeta Jupiterovog tipa
Rast je omogućen gravitacionim privlačenjem i ovakvim mehanizmom mogu da se formiraju tela 10 do 20 puta veća od Zemlje. Ovo se dešava jer su isparljiviji elementi (voda, amonijak i led od metana) rasprostranjeniji i više ih ima u spoljašnjim delovima magline. Jednom kada telo naraste toliko da je 15 puta veće od Zemlje, ono privlači velike količine nekondezovanog gasa direktno iz protoplanetarnog diska.