Površina Plutona, konstruisana na osnovu mozaika koji je Hablov svemirski teleskop napravio od 2002. do 2003. godine.
Odbačeni Pluton menja svoj izgled, nanoseći rumenila na svoje obraze i menjajući tu i tamo svoju zaleđenu površinu.
Astronomi su zatečeni i iznenađeni.
Nedavno objavljene fotografije koje je napravio Hablov teleskop a koje pokazuju udaljenu bivšu planetu - koja je od 2006. dobila status „planete patuljka" - konstatuju promene u boji i pomeranja ledene kore.
Fotografije, koje je NASA objavila u prošli četvrtak, prikazuju da su boje Plutona značajno crvenije nego što su bile u proteklih nekoliko decenija. Za laika, Pluton danas ima žuto-narandžastu nijansu, ali astronomi tvrde da je oko 20% crvenija nego što je bila ranije.
Slike pokazuju da Plutonova kora, sačinjena od smrznutog azota, raste i smanjuje se, postajući sve svetlija na severu a sve tamnija na jugu. Astronomi priznaju da se površina Plutona mnogo brže menja nego površine ostalih tela Sunčevog sistema. To je krajnje neočekivano, jer godišnja doba u nekim regionima Plutona traju i po 120 godina.
„Pomalo je iznenađujuće da gledamo kako se površina menja tako jako i tako brzo," priznaje astronom Marc Buie sa Jugozapadnog istraživačkig instituta iz Kolorada. „Ovo je bez presedana."
Gledano od 1954. do 2000., na fotografijama dobijenim sa Zemlje, Pluton nije pokazivao promene u boji. Ali nakon toga, jeste. Kako Buie kaže, nivo crvene je rastao za 20%, možda i do 30%, a onda se oko 2000. do 2002. iznenada stabilizovao. Međutim, po njegovim rečima, to nije Marsova crvena boja.
Buie kaže da bi možda uspeo da objasni boju, ali ne i zašto su promene tako dramatične i tako iznenadne. Na planeti ima puno metana, koji sadrži atome ugljenika i vodonika. Vodonik biva oduvan solarnim vetrom i drugim faktorima, ostavljajući za sobom površine bogate ugljenikom, koje imaju tendenciju da budu tamne i crvene boje.
Slike koje je Habl napravio 2002. analizirane su nekoliko godina. Ali razlog Plutonove promene predstavljao je takvu misteriju da je Buie godinama čekao da objavi svoje otkriće, plašeći se da možda nije u pravu. Mađutim, pošto na istim slikama Plutonov mesec Haron nije menjao boju, zaključio je da otkriće vezano za Pluton nije rezultat greške u instrumentu.
Njegove analize su takođe pokazale da azotni led menja veličinu i gustinu na krajnje zapanjujući način. Na Plutonu je užasno hladno - najsvetlije površine su najhladnije i imaju manje od 43 K (-230° C[1]). Astronomi se još uvek spore oko temperature tamnih regija, za koje Buie veruje da su 30 stepeni toplije od svetlih oblasti.
Deo teškoća u nalaženju odgovora leži u činjenici da je Plutonu potrebno 248 godina da napravi pun krug oko Sunca, tako da astronomi ne znaju kakvi uslovi vladaju na njemu kada je najudaljeniji od Sunca. Poslednji put ova planeta patuljak bila najudaljenija od Sunca 1870. godine, znači decenijama pre nego što je otkrivena. Za razliku od Zemlje, Plutonova četiri godišnja doba nisu jednake dužine.
Buieova objašnjenja imaju smisla, izjavio je penzionisani Nasin astronom Stephen Martin, koautor knjige o Plutonu. „Pluton je interesantan i teško shvatljiv, bez obzira da li ga gledamo kao planetu ili ne," kaže on.
[1] I to je dosta, obzirom da do Plutona stiže samo 1 / 24.500.000.000.000-ti deo ukupnog zračenja koje Sunce stvara u jedinici vremena.
