Da se ja nešto pitam, sve bih Nasine pare dao na proučavanje asteroida! Ima ih koliko 'oćeš, bezbroj veličina i oblika, neverovatnih osobina i hemijsko-minerološkog sastava i što je najvažmije – tu su na dohvat ruke. Zato mi je ova priča bila interesantna: tokom 80-ih, nekoliko kosmičkih agencija je predlagalo lansiranje sondi koje bi izučavale komete i asteroide, koristeći obnovljeno zanimanje za ta mala tela izazvano tadašnjom posetom Halejeve komete.
Finalna verzija evropskog broda iz 'Projekta Vesta'.
Sovjetski Savez je počeo da proučava mogućnost izvođenja misija na asteroide kao rezultat razvoja svog projekta 'VEGA' ('ВЕнера-ГАллей', 'Venera-Halej' na ruskom jeziku). Kao deo ovog programa, SSSR je 1984. godine lansirao dve kosmičke letilice koje su proučile Veneru i Halejevu kometu, o čemu sa napisao jednu od mojih najboljih e-knjiga. Iako se 'VEGA' obično smatra jednostavnim proširenjem programa 'Venera' sondi za proučavanje Venere (sonde su u osnovi bile identične), istina je da je za SSSR ovaj projekt u mnogim aspektima predstavljao novost. Kao prvo, 'VEGA' je bila prva sovjetska misija koja je koristila manevre gravitacione asistencije kako bi posetila druge svetove (u ovom slučaju Halejeve komete). S druge strane, bila je to misija koja je prvi put u istoriji sovjetskog planetarnog programa imala snažnu međunarodnu pomoć zapadnih zemalja – uključujući Francusku, Nemačku i Sjedinjene Države. Nakon zapanjujućeg uspeha 'VEGA-e', naučnici novostvorenog instituta 'IKI' (Instituta za kosmička istraživanja) i inženjeri iz projektnog biroa NPO Lavočkin bili su ubeđeni da mogu da proizvedu sve vrste ambicioznih misija za istraživanje Sunčevog sistema.
Јеdna od dve sonde 'VEGA'. Na vrhu se vidi Venerin lender a gode desno balon ('aerostat').
I tako, nedugo nakon lansiranja 'VEGA-e', SSSR je 1985. objavio nameru da lansira bespilotne misije na asteroide sa participacijom međunarodnog faktora u programu 'Interkosmos'. Misija će dobiti ime 'Projekat Vesta' (Венера-Астероиды, tj. Venera-Asteroidi), jer se predviđao fly-by pored Venere kako bi mogala da stigne do nekoliko manjih objekata. Uprkos imenu, asteroid (4) Vesta se nije nalazio među prioritetnim ciljevima projekta.
Misija bi imala dva broda, jedan sovjetski a drugi francuski, koji bi imali ukupnu težinu od pet tona, a lansirala bi ih raketa 'Proton' prema Veneri 1991. ili 1992. godine. Kada bi preletela Veneru, sovjetska letilica bi odbacila površinsku sonda sa balonima – slično misiji 'VEGA' – da se zatim uputila ka pojasa asteroida kako bi 1993. studirala asteroide tipa Amor ili Apolon. Glavni cilj je bio NEO asteroid (1943) Anteros (prečnika 2,5 km) kojem bi se približio na minimalnoj udaljenosti do 1000 km pri relativnoj brzini od 7 ili 8 km/s. Konstrukcija sovjetske sonde bi bila drugačiji od dizajna 'VEGA-e' i koristila bi istu univerzalnu UMVL platformu kao i zlosretni 'Fobos 1' i 'Fobos 2'. Iako je prvotno planirano da se u dva porinuća lansiraju dva francuska i dva ruska broda, proračunska ograničenja uskoro značilo da je ta ideja odbačena.
Opšta šema projekta Vesta.
Sonda 'Fobos' bazirana na instrumentnoj platformi UMVL.
Sonda za istraživanje Fobosa, da je uspela, svakako bi bila do danas najbolja u svojoj kalsi.
Francuski brod bi takođe prošao pored Venere, ali bi kasnije preleteo Zemlju kako bi ponovno promenila trajektoriju i tako stigla do tri asteroida u glavnom pojasu u razdoblju 1994-1996. Među asteroidima za proučavanje bili su (1335) Demoulina i (187) Lamberta, ali razmotrena je i mogućnost susreta s kometom (22P/Kopff ili 78P/Gehrels), iskorišćavajući trajektoriju letilice. Sonda bi preletela ove ciljeve na udaljenosti od 500-1000 km i brzinom od 4-12 km/s. Francuska sonda je trebala da ima težinu od 870 kg i koristila bi novi dizajn s dvadesetmetarskim solarnim panelima. Takođe bi nosila penetrator sovjetske konstrukcije koji bi se odvojio od sonde pre nego što stigne do jednog od asteroida i zabio se u nihovu površinu. Obe bi letilice bile opremljene upravljivom platformom s instrumentima za promatranje sličnu onima koje su se koristile u misijama 'VEGA'. Time je izbjegnuto manevrisanje sondama tokom preleta velikom brzinom.
Originalna konstrukcija francuske sonde programa Vesta.
Koniguracija francuske sonde tokom lansiranja.
Trajektorija francuske sonde iz 'Projekta Vesta', sa jednim fly-byom oko Venere i dva oko Zemlje radi posete dva asteroida.
Karakteristike trajektorije tokom proletanja oko Venere (gore) i Zemlje (dole).
Ubrzo nakon toga, francuska strana je odlučila da odustane od plana iz financijskih razloga i predložila odgađanje misije do 1994. 'IKI' je potom predložio redizajn misije i korišćenje Marsa za izvođenje gravitacionih manevara umesto Venere, što je više odgovaralo novom sovjetskom planu istraživanja Sunčevog sistema, u kojem se Crvena planeta pojavljivala kao prioritetni cilj. Sovjetska svemirska letilica bi nastavila da koristi platformu UMVL, ali sa sletnim modulom za proučavanje Marsa, verovatno sličnom onom predviđenom za misiju 'Mars-96'. Francuska sonda bi sada bila teška 1500 kg i morala bi da izvrši nekoliko fly-bya oko Mars kako bi posetila tri manja tela. Sovjetski penetratorski modul se povećao na 500 kg i sastojao se od dve različite subsonde. Svaka od njih je sadržavala 4 kg naučne opreme a planirano je da padnu udaljene 10-20 km jedna od druge.
Sovjetski penetratorski sistem. Ističe se kočioni motor u sredini.
ESA je odlučila da sudeluje u projektu 1988. godine, iako je do tada lansiranje već bilo odgođeno do 1996. Nedugo nakon toga, Evropska agencija će se povući iz 'Projekta Vesta' kako bi sarađivala s Nasom na onome što će na kraju postati misija 'Cassini-Huygens'. Nakon pada SSSR-a 1991, 'Projekt Vesta' je doživeo metaformozu u predlog 'Asteroid', koji takođe nije imao sreće.
Poslednje što sam pronašao na ovu temu je bio predlog ruska svemirska agencija 'Roskosmos' od pre desetak godina o korišćenju verzije sonde 'Fobos-grunt' za nadletanje obližnjih asteroida poput Apophisa. Hoće li neka ruska sonda ikada odleteti do asteroida? Možda to doživi neka sekvoja ili kornjača s Galapagosa, ali mi sigurno nećemo...
