U poslednjih godinu dana u Americi je napisano puno knjiga u kojima se slavi 40. godišnjica prvog sletanja čoveka na Mesec koje se dogodilo 1969. godine. Međutim, među svima njima jedna se posebno izdvojila jer se ne bavi slavljenjem – to je knjiga „Tamna strana Meseca: Verner fon Braun, Treći rajh i kosmička trka“ („The Dark Side of the Moon: Wernher von Braun, the Third Reich, and Space Race“) Waynea Biddlea. Kao što naslov i asocira, autor se sa puno skepse osvrnuo na mladost i karijeru Wernhera von Brauna, čoveka koji je igrao vodeću ulogu u nemačkom raketnom programu pre i tokom Drugog svetskog rata[1]. Fon Braun je prebačen u Ameriku 1945. godine[2] pod sumljivim okolnostima i kasnije postao šef programa za razvoj rakete „Saturn V“ koja će par godina kasnije da ponese misiju „Apollo 11“ u kosmos. Na Nasinom sajtu piše da je „bez sumlje bio najveći raketni naučnik u istoriji.“
Varner fon Braun prilikom lansiranja rakete-nosača „Saturn V“ 1965. godine.
Fon Braun je rođen 1912. godine u konzervativnoj aristokratskoj porodici. Kao student tehnike u Berlinu osniva grupu raketnih entuzijasta u kojoj su bila mnoga kasnije poznata imena iz nauke. Tokom tridesetih, grupu podržava vojska, koja u Peenemündeu, na Baltičkom moru, osniva specijalnu raketnu bazu u kojoj Fon Braun radi od 1937. pa do kraja rata 1945. Tamo je pomagao da se proizvedu famozne balističke rakete za odmazdu, „Fau-2“ (A-4). Proizvedeno ih je oko šest hiljada, od čega je u poslednjoj godini rata polovina lansirana na London i Antverpen, pobivši više hiljada civila.
Nakon rata, Fon Braun je pričao da je sve vreme rata njegov glavni interes ipak bio vezan isključivo za svemirske letove. U intervjuima je tvrdio da je njegov rad za Nacističku armiju bio samo nesrećna okolnost jer je to bilo jedino mesto koje mu je omogućavalo takav rad, a sa druge strane, svako odupiranje njihovim zahtevima bilo je opasno po život. Naravno, nigde ne pominje da je u međuvremenu postao član Nacističke partije i da ga je Hajnrih Himler lično tri puta unapređivao za vojne zasluge, iako je Braun tada imao nepunih 30 godina.
Međutim, Biddleu su sve Braunove izjave zvučale krajnje neuverljivo. Po njemu, Fon Braun je bio vrlo daleko od nevinog vizionara koji troši nacističke rajhsmarke da bi zadovoljio svoje romantične snove. U to vreme je bio član Nacističke partije i SS oficir, i znao je da se u Peenemündeu radi na razvoju opasnog oružja a da su mnogi zaposleni obični ratni zarobljenici, te da se pričalo da je više ljudi nastradalo tokom proizvodnje „Fau-2“ nego prilikom njihovih ratnih dejstava. Imao je dovoljno kontakata sa najvišim članovima Nacističke partije da bi jasno mogao da sagleda kakvom režimu pripada, a direktno je uticao na Hitlera da projektilima „Fau-2“ da vrhunski prioritet. Činjenica da je sa vojnog stanovišta program „Fau-2“ bio potpuno beskorisan niukom slučaju ne umanjuje Braunovu odgovornost za njihov razvoj.
Grupa od 104 nemačka raketna inženjera, među kojima su i Fon Braun i Arthur Rudolph. Grupa je 1946. bila podeljena u 2 baze. Svi oni su radili zajedno u Peenemundeu, a u Americi kasnije činili okosnicu Nase.
Fon Braun sa feldmaršalom Wilhelmom von Leebom i saradnicima u bazi Peenemundeu 1941. Ova slika je bila omiljena u Americi jer je, eto, prikazivala Brauna bez uniforme, a to je trebalo da znači da je u ratnoj mašini bio samo naučnik. Postoje i slike gde je Braun i sa uniformom.
Predsednik R.F. Kenedi i Fon Braoun raspravljaju 1963. u vojnoj bazi Redstone arsenal o budućnoti američkog svemirskog programa. Svi su znali da je Braunova ratna prošlost zauvek gurnuta pod tepih.
Biddle je posebno kivan na novi identitet koji je Fon Braun stvorio za sebe posle rata, naročito zato što su svi potpuno svesno zaboravili na njegovu odgovornost. Fon Braun nikada nija pokazivao znake kajanja, čak ni onog odglumljenog koje je Biddle pripisivao Albertu Šperu , Hitlerovom ministru oružanih snaga.
Prema Biddleovom mišljenju, Fon Braun je uspeo da izbegne moralnu osudu jedino zahvaljujući američkim tajnim službama i vlastima, koje su ga je želele za svoje vojne i svemirske programe. Biddleov cilj je bio da ga prikaže odgovornim, makar i posthumno (Braun je umro 1977.), za ono što je učinio. Knjiga je takođe imala i viši cilj: mnogi naučnici i inženjeri, tvrdeći da su „apolitični“, vrlo često izbegavaju da društvu polože račune za ono što su uradili ili čemu su težili. Drugim rečima, Fon Braun je samo izuzetan primer jednog opšteg fenomena.
Ovde se radi o jednoj snažnoj knjizi koja postavlja važna moralna pitanja, ali ih ipak više nagoveštava nego što daje odgovore. Biddle, koji je pišući za „New York Times“ o antiraketnom programu „Star Wars“ već dobio Pulicerovu nagradu, ovog puta se fokusira na socijalno i političko stanje u tadašnjoj Nemačkoj, pokušavajući da pobliže osvetli moralne izbore koji su postavljani pred mladog ali inteligentnog Fon Brauna. Međutim, pisac nam je vrlo malo rekao o implikacijama tih analiza na kosmičku trku koju pominje u naslovu. Da li su Fon Braunova iskustva iz nacističke Nemačke na neki način uneta i u američki program, ili je njegova priča samo još jedan primer Sjedinjenih Država kao zemlje druge šanse? Citirajući Tomasa Mana, Biddle zaključuje da je nemačka raketna industrija odslikavala neku vrstu tehnološkog romantizma, sa snažnim kulturnim vezama sa desno orijentisanom državnom politikom. Sjedinjene Države su, kao uostalom u Sovjetski Savez, izgrađene na onome što je osmislila i napravila Nemačka. Da li su nasledili i nešto više sem tehnologije? Biddle samo ukazuje na ova mučna pitanja, ali ih nedovoljno razrađuje.
NASA je osnovana 29. jula 1958. Dan kasnije, sa atola Johnston uspešno je lansirana 50. balistička interkontinentalna raketa „PGM-11 Redstone“ u okviru operacije „Hardtack“. Dve godine kasnije, NASA u Alabami otvara Marshall Space Flight Center a čitav tim sa Fon Braunom na čelu premešta u Nasu. Ubrzo Braun postaje prvi direktor centra. Njegov jedini uslov je bio da mu se obezbedi gradnja džinovske rakete za Mesec „Saturn V“.
[1] Ko ne zna da kažem da je u to vreme Nemačka u svetu nauke, tehnike i tehnologije bila ono što je otprilike Amerika danas– vodeća zemlja u svetu, sa više prijavljenih patenata uz naprenih tehnologija nego 20 sledećih najrazvijenijih zemalja na svetu zajedno.
[2] Fon Braun nikada nije bio glup – znajući da bi u slučaju da ga zarobe Rusi završio najmanje u logoru, dobrovoljno se sa čitavim timom inženjera i tehničara (njih 5.000 sa porodicama) predao Amerikancima, zajedno sa kompletnom dokumentacijom, laboratorijama, fabrikama, rezervnim delovima, itd. U tajnoj operaciji „Papercli“, svi su prebačeni preko Atlantika. Amerikanci su dobro znali s kim imaju posla i nikada javno nije postavljano pitanje njegovih „zasluga“ u ratu jer je USA interes bio na prvom mestu, iako je Fon Brauna lično odlikovao Hitler kao visokog SS oficira. Tada, kao ni danas, za pobednike nije postojao Haški tribunal niti se postavljalo pitanje komandne odgovornosti i sl.
Braun i njegovi saradnici su smešteni u vojnu bazu u Teksasu, gde su im prenešene kompletne fabrike i postrojenja za rad, gde su stanovali sa porodicama, slobodno govorili nemački, imali svoje prodavnice, škole, bioskope, itd. Još iste godine poletele su prve rakete u stratosferu, verne kopije nacističkih „Fau-2“, samo sada sa „zvezdicama i trakama“.
