Mnogi koji se prvi put sreću sa osnovama astronomije suočavaju se sa problemom merenja sjaja zvezda. A kad još počne priča o nultoj ili negativnoj veličini, zabuna je potpuna. Čini im se prosto protivrečnim da je najsjajnija zvezda našeg neba, Sunce, zapravo zvezda minus 27–me veličine.
Da razmotrimo detaljno klasifikaciju zvezda po veličinama. Odmah je većini jasno da se ne radi o geometrijskoj veličini zvezda, već o njihovom vidljivom sjaju. Još od Vavilonskih vremena, zvezde su podeljene na one najsjajnije, koje su prve zasijale na noćnom nebu, i tako postale zvezde prve veličine, i na one koje su sledile za njima: zvezde druge, treće itd. Veličine. Poslednje su bile zvezde šeste veličine i one su se jedva mogle detektovati prostim okom za vedrih noći.
Ta prosta podela nije mogla da zadovolji astronome modernog vremena i razrađeni su čvršći temelji za klasifikovanje zvezda po sjaju, koji se sastojao u sledećem. Našlo se da su zvezde prve veličine (ili magnitude) prosečno (te su zvezde nejednakog sjaja) sto puta sjajnije od prosečne zvezde šeste veličine.
Skala zvezdanog sjaja je određena tako da odnos sjaja zvezda susednih veličina bude stalan. Ako taj "svetlosni odnos" označimo sa n, dobijamo:
Ako sada uporedimo sjaj svih zvezda sa sjajem zvezda 1. veličine, dobijamo:
Odavde imamo da je n5 = 100. Sada je pomoću logaritamskih tablica lako naći veličinu svetlosnog odnosa:
Dakle, zvezde svakog sledećeg stupnja su 2,512 puta svetlije od zvezda prethodnog stupnja.
Kada smo bliži Suncu: u podne ili uveče?
