Od svih sila prirode gravitaciona sila je zasigurno jedna od najstarijih bar po tome koliko dugo znamo za nju. Ne treba mnogo pominjati Isaka Njutna i crvenu jabuku kako mu pravi čvorugu na glavi - treba samo pogledati svuda oko nas da bismo videli dejstvo te čudne sile koju nazivamo GRAVITACIJA. I pre Njutna, Galileo Galilej je još u XVII veku prepoznao fundamentalne vrednosti i sam značaj gravitacije. Ubrzanje (akceleracija) po kome svako telo “pada” je i njemu bilo očigledno i to kao konstanta.
Od Galileja preko Njutna pa sve do Anštajna ljude je više zanimala sama jabuka negoli svojstva po kojoj ta ista jabuka pada sa drveta. A onda je ON1 predstavio svoju čuvenu Opštu teoriju relativnosti i stvari promenio i to naveliko (i naširoko). Ta njegova teorija je na jedan elegantan način predvidela postojanje tzv. gravitacionih talasa koji se brzinom svetlosti prenose kroz gravitaciono polje. Ali, trik je u tome da za razliku od elektromagnetnih talasa (radijacije; npr. vidljiva svetlost) koje materija kompletno apsorbuje, gravitacioni talasi “putuju” svemirom bez toga da bivaju apsorbovani od zvezda ili međuzvezdanog materijala. Zbog svega ovoga detekcija gravitacionih talasa je veoma, veoma teško izvodljiva i komplikovana. U poslednjih 30-tak godina uspeli smo da samo na jedan indirektan način potvrdimo postojanje ovih talasa, ali prave detekcije još nema.
Na jedan slikovit način, današnja astronomska posma tranja su kao gledanje TV-a bez zvuka. Detekcijom gravitacionih talasa dobili bismo taj preko potrebni zvuk - zvuk koji još do sada nikada nismo čuli.
To epohalno buduće otkriće bi postavilo temelje za jednu novu granu astronomije - posmatračku gravitacionu astronomiju koja bi zajedno sa optičkom, radio, rent genskom, infracrvenom i ultraljubičastom pokrila ceo spektar moderne nauke. Poetski, gravitacioni tala si bi nam odali mnoge tajne udaljenih objekata u tamnim kosmičkim zonama maskiranih raznim novim fenomenima koje još i ne sanjamo. Ili bar mi to želimo da je tako?
Najdramatičniji procesi u današnjem univerzumu, univerzumu u kome i mi živimo, su sigurno eksplozije supernovih, katastrofalne kolizije - fuzije binarnih sistema, rotacije pulsara, sudari dveju (ili više?) crnih rupa ili čak i sam Veliki prasak. Sve su to možda najbolji izvori gravitacionih talasa. Samo još čekaju nas i neke naše buduće instrumente da ih otkriju?
Ukupna masa danas “vidljivog” svemira je manja od 10% mase potrebne za “opstanak” ovog našeg svemira. Smatra se da je na početku svog života naša “beba” svemir imala veoma masivne objekte kao što su kvazari koji su verovatno ispuštali (a verovatno i danas to isto rade) te gravitacione talase. Sve što treba uraditi je detektovati te talase i onda rešismo jedan od najvećih problema moderne nauke - tamnu materiju.
Svaki novi astronomski instrument za posmatranje prirode (čitaj univerzuma) dozvolio je pogled u ranije nevidljivo i novo. I te nove i buduće gravitacione opser vatorije biće naše nove oči uprte ka toj istoj prirodi.
Još jedan aspekt gravitacione opservatorije može biti interesantan. Za razliku od svih do sada poznatih teleskopa - budući gravitacioni teleskop ne mora da bude uperen direktno ka samom objektu da bi detektovao njegovu gravitacionu sili (talase). Gravitacioni teleskop posmatra u svim pravcima i u svakom trenutku slušaće ceo svemir - baš onako kako nama to odgovara.
I danas kao i prethodnih 30-tak godina mnogi grade gravitacione opservatorije. I Ameri (LIGO i LISA), i Evropljani (Europian Gravitational Observatory; ime instrumenta: Variability ofsolar IRradiance and Gravity Oscillations, VIRGO interferometar), Japanci (Large Cryogenic Gravitational Telescope, LCGT) i ovi moji Australijanci (The Australian International Gravity Research Centre, AIGRC; ime instru menta - AIGO). I svi oni još nemaju nikakve rezultate, a para i strpljenja je sve manje. Pa kad će već jednom ta gravitaciona astronomija! Ona je možda i poslednja nada za spas buduće astronomije XXI(I) veka.
Članak iz Astronomije broj 35
