2. mart 2009

Historiai Evolutionem

Posle dvadeset i dva veka dominacije Aristotela, dolazi vek i po dominacije Darvina. Da li je takozvana darvinistička filozofija podjednako dogmatična koliko i Aristotelova ideja o fiksiranoj „lestvici života“?

Piše: Slobodan Bubnjević

Bigl (od Konrada Martensa)

„Životinje se međusobno razlikuju po načinu ishrane, ponašanju, navikama i po svojim delovima“, zapaža grčki filozof Aristotel (384-322. p.n.e) tokom posete ostrvu Lezbos 343. godine pre nove ere, kad počinje pisanje prve knjige svojih devetotomnih „Opisa životinja“ (Historiai Animalium). Ispostaviće se da će, tokom sledeća dva milenijuma, ova knjiga, sa vrlo detaljnim opisima ogromnog broja vrsta životinja, osujetiti svaki pokušaj da se živi svet drugačije razume od Aristotela.

Sve do novembra 1859. godine. Tada u Engleskoj, slavni prirodnjak Čarls Robert Darvin (1809-1882) objavljuje “Poreklo vrsta” (Origin of Species by Means of Natural Selection), kojim je utemeljena nova teorija o živom svetu – teorija evolucije. Prvo izdanje knjige je prodato za samo nedelju dana i značajno je uzdrmalo dotadašnji fiksistički pogled na nastanak i razviće živog sveta.

Tako, posle dvadeset i dva veka dominacije Aristotela, počinje vek i po dominacije Darvina u naukama o živom svetu. Engleski prirodnjak i njegova teorija o postepenim promenama vrsta zauzeli su mesto koje im je upraznio veliki grčki mislilac, a može se čak, u potrazi za paralelama sa Aristotelom, za opis evolucije napraviti grčko-latinska kovanica Historiai evolutionem. Ali, to i dalje ne znači da takozvana darvinistička filozofija opstaje na jednako dogmatski način.

Pitanje dogme

Prošlo je tačno dve stotine godina od rođenja Čarlsa Darvina koje se desilo 12. februara 1809. godine, u gradiću Shrewsbury, na zapadu Engleske, u porodici Roberta i Suzane Darvin. Istovremeno sa dva veka Darvina, ove godine se obeležava i sto pedeseta godišnjica prvog izdanja „Porekla vrsta“.

Ovih dana se u celom svetu, od Londona, do Beograda, dvostruki Darvinov jubilej proslavlja uz obične i neobične konferencije za naučnu i nenaučnu publiku, kroz razne akcije, predstave i projekte, nova izdanja knjiga o evoluciji, kao i obilje članaka o Darvinu i njegovom slavnom putovanju oko sveta na jedrenjaku „Bigl“. Među njima ima i onih koji Darvina kritikuju.

U eseju sa snažnim naslovom „Darwinism Must Die So That Evolution May Live“ koji je povodom godišnjice Darvina objavio „Njujork Tajms“, profesor Karl Safina sa Univerziteta Stonibruk u SAD objašnjava kako Čarls Darvin nije izmislio ni novu veru, ni novu ideologiju, već se samo bavio naukom.

Safina zapravo kritikuje običaj da se sve što je u vezi sa evolucijom pripisuje Darvinu, objašnjavajući da je „gotovo sve što znamo o evoluciji nastalo posle Darvina“, kao i da „evolucija čak nije ni bila Darvinova ideja“.

Nije nikakva tajna da je učenje koje je prethodilo Darvinu i kojim su se objašnjavale promene i razviće živih vrsta – transformizam – postojalo gotovo čitav vek pre njega, dok je, sa druge strane, teorija evolucije danas sasvim oslonjena na saznanja moderne genetike o kojoj se sredinom XIX veka ništa nije znalo.

„Naše razumevanje kako život funkcioniše neće zaplivati u javnom bazenu ideja sve dok ne ubijemo kult darvinizma“, zaključuje Safina. Ali, šta je uopšte darvinistički kult o kom on govori?

Darvinovska (re)volucija

Pojam darvinizam je izvorno prvi put upotrebio još 1860. godine engleski prirodnjak i filozof Tomas H. Haksli (1825-1895), inače otac agnosticizma i ideje o naučnom obrazovanju, koji je kasnije postao poznat kao “Darvinov buldog” i jedan od najžustrijih boraca za širenje evolucionih ideja.

U svom delu „Život i pisma“, Haksli piše da „pojava filozofije Evolucije, u odnosu na njenu poziciju na tronu ljudske misli, na koju je stigla iz limba prezrenih i, kako su se mnogi nadali, zaboravljenih stvari, predstavljaće najveće znamenje XIX veka“.

Teško je zamisliti kako bi danas uopšte izgledao svet bez teorije koja je od 1859. davala kurs svim naukama o živom svetu, kao jedno od onih naučnih učenja prema kojima se neprekidno određuju i opredeljuju ne samo naučnici, već gotovo svi ljudi, pošto svojim revolucionarnim preokretom u načinu razmišljanja, predstavljaju najupečatljivije toponime na mapi tekovina savremene civilizacije.

Revolucija se nije odigrala preko noći. Posle neuspeha na studijama medicine, mladi Darvin je pohađao teologiju u Kembridžu, ali se izuzetno interesovao za takozvanu prirodnu istoriju. U leto 1831. godine, dobio je poziv da krene na put oko sveta brodom Njegovog veličanstva „Bigl“, koja mu je omogućila da u dalekim zemljama sakupi vanrednu kolekciju bioloških uzoraka i napiše čitav niz radova.

HMS Bigl

Petogodišnje putovanje u kabini HMS „Bigla“, zajedno sa ćudljivim kapetanom Robertom Ficrojem, nije jedino uticalo na nastanak njegove teorije o „poreklu sa modifikacijama“ (pojam evolucija je usvojen znatno kasnije). Smatra se da je Darvin do svog osnovnog koncepta došao tek nekoliko godina nakon povratka sa puta, najverovatnije između 1837. i 1839. godine.

Na njega je u najvećoj meri uticalo delo engleskog geologa Čarlsa Lajela (1797-1875) “Principi geologije” koju je čitao tokom putovanja “Biglom”, kao i delo francuskog prirodnjaka Žan-Batist Lamarka (1744–1829) koji je u knjizi iz 1809. godine, dao prvu celovitu, ali netačnu teoriju razvića.

U oktobru 1838. godine, Darvin je pročitao jedan matematički rad o populacionom principu Tomasa Maltusa (1766–1834), objavljen još 1798. godine, što ga je navelo na zaključak o borbi za opstanak među populacijama. Bila je to revolucionarna ideja, ali je Darvinu bilo potrebno punih dvadeset godina rada da je uobliči i objavi.

Mada je putovao oko celog sveta, Darvin je ostatak života proveo na svom imanju u Daunu kod Londona, bez želje da igde putuje. U proleće 1857. godine, u Daun mu je stiglo pismo sa Malajskog arhipelaga, koje mu je u oktobru prethodne godine poslao istraživač Alfred Rasel Volas (1823-1913) u kome mu izlaže svoje viđenje borbe za opstanak do koga je nezavisno došao. Smatra se da je pojava Volasove alternativne teorije zapravo, u najvećom meri podstakla Darvina da sa svojim učenjem konačno izađe u naučnu javnost.

Zbog opasnih tvrdnji iz kojih se lako dalo zaključiti da ljudsko poreklo nije božansko već životinjsko, “Poreklo vrsta” je odmah naišlo na negativnu reakciju konzervativnih slojeva, naročito sveštenstva, ali je zbog svoje gotovo neuobičajene oslonjenosti na činjenice, u potpunosti prihvaćeno od prirodnjaka tog doba, koji su, sledeći Hakslijev primer, odmah odbacili Aristotela i postali – darvinisti.

Moderna sinteza

Početkom XX veka, pod darvinizmom se podrazumevalo nešto drugo. Različito od osnovne Darvinove ideje, bilo je to biološko učenje po kome do promena vrsta dolazi isključivo zbog jednog evolucionog mehanizma – kroz borbu za opstanak.

Tako shvaćen, tadašnji darvinizam se direktno suprostavljalo širenju objašnjenja o promenama pomoću Menedelove teorije nasleđivanja, iz koje je inače kasnije iznikla genetika, kao i takozvanom neolamarkizmu, koji je za razliku od borbe za opstanak, favorizovao drugi mehanizam – mutaciju i promene gena.

Obe ove pojednostavljene slike razvića su odbačene, da bi sredinom XX veka evoluirale u novu, takozvanu sintetičku teoriju evolucije. Njen tvorac je unuk Tomasa Hakslija, jedan od brojnih slavnih intelektualaca iz ove porodice, Džulijan Haksli (1887–1975), koji je proslavljen ne samo kao evolucioni biolog, već i prvi direktor UNESCO i osnivač organizacije World Wildlife Fund.

Džulijan Haksli je 1942. godine, usred Drugog svetskog rata, objavio delo “Moderna sinteza” koje će postati jedno od najznačajnijih dela evolucione biologije. Kao sekretar Londonskog zoološkog društva, prikupio je izuzetnu količinu činjenica i radova o evoluciji koje je dao u ovom delu, opisujući mehanizme mutacije i prirodne selekcije.

Kad su deceniju kasnije, 1953. godine, Džejms Votson i Frensis Krik, na osnovu snimaka X zračenjem Rozalind Frenklin, otkrili strukturu molekula DNK, počelo je bujanje genetičkih istraživanja koje se modernu sintezu Džulijana Hakslija samo učvrstilo kao egzaktnu teoriju.

Mada moderni evolucionisti često kažu da je Darvin “zapanjujuće pogodio” kako funkcionišu mehanizmi evolucije i kako nastaju postepene promene kod populacija, na razvoj teorije u XX veku je verovatno mnogo više uticala “Moderna sinteza” Džulijana Hakslija, nego samo “Poreklo vrsta”.

Lestvica života

Kako god, uticaj Darvinove knjige (što je samo jedna od više od trideset knjiga i publikacija koje je objavio), bez obzira na njen nesumnjivi istorijski značaj, jedva da može da se uporedi sa strahopoštovanjem koje je tokom dva milenijuma izazivao Aristotelov Historiai Animalium.

U antičko doba, ova knjiga je predstavljala najcelovitiji pregled svih bioloških znanja, arapski prirodnjaci je prevode kao Kitab el Hajavan, odnosno „Knjigu životinja“, a u Evropu, prevodom sa arapskog, stiže u XIII veku.

Aristotel je hijerahijski klasifikovao životinje u takozvanu Scala naturae iz koje je prostekla „lestvica života“. Hrišćani su toj skali iznad nežive materije, biljaka, životinja i ljudi, dodali anđele, arhanđele i na vrhu, samog Boga.

Rasprostranjenost njegovog učenja bila je tolika da je bio osuđen na neuspeh i opšte neprihvatanje svaki drugi pokušaj da se opiše priroda. Švedski botaničar Karl Line (1707–1778), jedan od najslavnijih biologa svih vremena, svoju modernu klasifikaciju izveo pod uticajem Aristotela.

Neki savremeni evolucionisti čak smatraju da taj uticaj ni danas nije zanemarljiv. Darvinova teorija i evolucionistički pogled na svet se prihvataju sa tolikim negodovanjem zbog još uvek žive rasprostranjenosti Aristotelovih bioloških predstava.

Kreacionizam

Zapravo, nije ništa neobično što se u javnosti Čarls Darvin prepoznaje kao jedini tvorac teorije evolucije, budući da je on, svojim razmatranjem ponašanja populacija umesto jedinki i praćenjem promena u izuzetno dugim intervalima vremena, prvi zaista raskrinkao aristotelijanski pogled na svet kao nešto nepromenjivo.

Postojanje pomenutog darvinističkog kulta nije specifično samo za biologiju, već za nauku uopšte i njenu recepciju u javnosti. Pažljiv posmatrač će zapaziti i neku vrstu kulta Alberta Ajnštajna ili Isaka Njutna. To se, pak, može posmatrati samo kao neka vrsta, istina ponekad neukusnog, očuvanja naučnih tradicija i priznanje veličini jednog genija koji simbolizuje tako značajnu teoriju.

Međutim, sa evolucijom je nešto drugačije s obzirom da Ajnštajnovu relativnost ili Njutnovu mehaniku niko ne pokušava da izbaci iz školskih programa. Neizbežna je činjenica, čak i za naučnike zatvorene duboko u svojim laboratorijama, da je teorija evolucije neprekidno napadana od zagovornika kreacionizma.

Kreacionisti su prilično divergentno društvo koje obuhvata čitav niz kritičara evolucije, od izvornog američkog kreacionističkog pokreta religioznih fanatika do zagovornika inteligentnog dizajna. Kreacioniste je zato jednako teško definisati, osim time da svi imaju zajedničkog neprijatelja – Čarlsa Darvina.

Ratna propaganda

Kreacionistički neprijatelj broj dva verovatno je Ričard Dokins, engleski genetičar i publicista koga nazivaju radikalnim ateistom, a koji sebe smatra darvinistom. U više svojih dela počev od Sebičnog gena, a posebno u Zabludi o Bogu, Dokins brani teoriju evolucije pred svim modifikacijama teze Tome Akvinskog o stvaranju sveta na osnovu promisli, ali i prilično preterano nudi “prirodnu selekciju kao put ka uzdizanju svesti”.

U suštini, jedina smislena svrha darvinizma kako ga zastupa Dokins je da bude suprotstavljen kreacionizmu. To stvara ratobornu klimu i nagoni laike da se opredeljuju za jednu ili drugu stranu, pospešujući stvaranje kulta Darvinove ličnosti. Međutim, za rat je uvek potrebno dvoje i dok postoje kreacionisti, među zagovornicima, poznavaocima i fanovima Darvinove teorije će uvek biti i radikalnih darvinista.

Ako se uobičajena popularizacija drugih nauka može uporediti sa mirnodopskim marketingom, predstavljanje evolucije u javnosti bi uvek bilo neka vrsta ratne propagande.

Sam Darvin bi to, verovatno, okarakterisao kao „unekoliko tragično“.

 

******