Ne može se prenaglasiti značaj spavanja. O tome obično ne razmišljamo jer uglavnom dosta spavamo. Ako neku noć i provedemo bez sna to onda nadoknadimo kasnije. Čovek koji ne neispavan gubi percepciju okoline i ne može da izvršava svoje zadatke kako bi trebalo, menja svoje raspoloženje, slabi mu imunitet, raste krvni pritisak, ima problema sa ravnotežom itd.
Nedostatak sna poseban je problem za astronaute jer oni često obavljaju vrlo složene i mentalne i fizičke poslove. Zato oni u svojim misijama imaju isplanirane sate za san. Na Međunarodnoj svemirskoj stanici posada spava oko šest sati dnevno – minimum. Ali uslove za spavanje na ISS nije sasvim jednostavno obezbediti. Stanica oko Zemlje juri brzinom od 27,600 kilometara na čas i planetu u toku dana obiđe 15 ili 16 puta, a to znači da na Stanici Sunce izađe isto toliko puta. Sem toga, u Stanici stalno rade brojni instrumenti koji stvaraju buku. Zbog toga astronauti imaju zastore na prozorima i maske za lice kako bi sebi obezbedili dovoljno tame za san. Od buke oni se brane čepovima za uši.
 U svemiru gravitacija se ne oseća |
Spavanje u svemiru, tj. svemirskom brodu ili svemirskoj stanici, može biti i opasno. Tamo gore ne možete da legnete negde u kut i odspavate koji sat, jer tamo ne postoji gravitacija i ako biste zaspali na jednom mestu, probudili biste se na sasvim drugom. Jednostavno odlebdeli bi ste, uz velike šanse da usput udarite u neki uređaj i oštetite njega i povredite sebe. Zato na Stanici astronauti imaju kabine za spavanje (mada, sudeći po fotografijama ne baš uvek). Kabine su veličine telefonske govornice, udobne i komforne koliko je to moguće u svemiru. One imaju lokalno svetlo, računar i slično, a imaju i vreću za spavanje okačenu o zid. Odsustvo gravitacije poseban je problem baš za spavanje. Mi smo navikli da ležimo NA jastuku, i pokrijemo se pokrivačem. To je tamo gore u bukvalnom smislu sve relativno. Možda je jastuk na vama, a ne vi na njemu. Neki koji uživaju u svom jastuku privezuju ga čičak trakom za glavu kako bi imali kakav takav osećaj spavanja kod kuće. Ali nije to ni izbliza glavni problem. Kada dišemo, udišemo kiseonik, a izdišemo ugljen dioksid. U bestežinskom stanju izbačeni ugljen-dioksid formira mehur oko glave spavače te on posle nekog vremena ostane bez kiseonika te udiše samo ugljen dioksid. A ako ćelije mozga ostanu samo nekoliko minuta bez kiseonika one su u opasnosti i počinju da odumiru što dovodi do oštećenje mozga i na kraju do smrti.
Zbog toga u svojim kabinama spavači na Stanici imaju posebnu ventilaciju koja im obezbeđuje stalan priliv dovoljne količine kiseonika.
Sve u svemu, nije jednostavno biti astronaut čak i kada se spava.