| Vladimir Radunović
Za razliku od Asanža od koga smo dobili puno zanimljivih informacija, Edvard Snouden nam možda i nije rekao mnogo toga što već nismo naslućivali: da postoji Veliki Brat koji sakuplja sve naše podatke koji idu Internetom. Ipak, efekat afere prisluškivanja Interneta od strane američkih službi na geo-politička zbivanja je možda i veći nego efekat Vikiliksa. Snouden je, naime, otvorio bočicu sa duhovima u kojoj je već postalo pretesno, i sada je na delu diplomatska inicijativa da se duhovi vrate u bocu.
Komplikovanost upravljanja internetom (foto: DiploFoundation)
Nakon obznanjivanja podataka o globalnom prisluškivanju, latino-američke zemlje (pre svega Argentina i Brazil) su u avgustu prošle godine pitanje kontrole Interneta po prvi put iznele pred najmoćniji međunarodni organ: Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Usledila je inicijativa ICANN - američke korporacije koja kontroliše kritične Internet resurse - da se ljutnja Brazila, jedne od vodećih ekonomija ali i zemlje sa jasnom digitalnom strategijom i pozicijama po pitanju međunarodnog upravljanja internetom, kanališe kroz neki međunarodni skup na visokom nivou, te je za kraj aprila ove godine zakazan samit u Sao Paolu simbolično nazvan „Net Mundial“.
A samo mesec dana pred taj skup američka administracija najavila je odluku da prepusti kontrolu nad IANA - važnom funkcijom koju ICANN obavlja - tobože ne kao ustupak zbog afere Snouden već kao dugo planiranu odluku. Ko će, dakle, i kako na dalje upravljati Internetom?
Uloga Amerike u kontroli interneta
Važno je na početku pojasniti da kritičnim resursima Interneta ni danas ne upravlja direktno samo Amerika, mada ona svakako ima najviše uticaja. Internet je nastao kao akademsko-vojni „ARPANet“ projekat u Americi, bez namera da bude ovo što je danas.
Administraciju ključnih tehničkih aspekata tada su vršili pojedinci (pre svih pokojni Džon Postel): dodelu jedinstvenih brojeva (tzv. IP brojevi) računarima kako bi oni međusobno mogli da komuniciraju, a kasnije i održavanje sistema domena (DNS) kao jedinstvenog "adresara" (zvanog root zone fajl) koji prevodi te brojeve u Internet adrese koje mi kao krajnji korisnici koristimo.
Kako je Internet, a time i njegov značaj rastao, ova administrativna funkcija - danas znana kao IANA funkcija - preuzeta je od Postela i drugih inženjera od strane američke vlade, potom predata jednoj korporaciji, da bi se nakon revolta udruženja inženjera i korisnika okupljenih u Internet Društvo (ISOC) tokom "DNS rata" osnovao ICANN kao nevladina neprofitna korporacija sa sedištem u Kaliforniji.
foto: DiploFoundation.
Uloga ICANN je proširena sa proste administracije na donošenje politika (odluke o uvođenju novih domena najvišeg nivoa popout .travel ili .xxx, dodeljivanje domena zemalja odgovarajućim lokalnim institucijama na dalju administraciju, i slično), a politički značaj uloge ICANN je rastao sa značajem Interneta za moderno društvo: teoretski, ICANN je u mogućnosti da iz globalnog adresara izbriše Internet domen bilo koje zemlje ili čak komercijalni domen poput .com ili .org - ali samo uz direktno odobrenje Odeljenja za trgovinu američke vlade.
Shodno tome, rastao je i pritisak na američku administraciju da omogući uticaj i drugima - kako vladama tako i nevladinom sektoru svih zemalja - na odluke ICANN, te se u okviru ICANN poslednjih godina razvio vrlo kompleksan ali i vrlo inkluzivan sistem odlučivanja, u kome brojni komiteti poput komiteta država, inženjerskih udruženja, korisnika i nekomercijalnih udruženja i drugi utiču direktno (manje ili više uspešno) na odluke upravnog odbora.
Najkontroverzniji deo IANA funkcije je upravo sistem izmene adresara koji se uglavnom svodi na redovno održavanje (IP brojevi servera zaduženih za određene domene najvišeg nivoa se povremeno menjaju iz raznoraznih razloga, novi domeni najvišeg nivoa se aktiviraju shodno odlukama ICANN, itd). Praktično, funkciju IANA vrši ICANN prema ugovoru sa američkom vladom, a svaku izmenu adresara mora da potvrdi Nacionalna administracija za telekomunikacije i informacije (NTIA) pri američkom Odseku za trgovinu.
Nakon izmene adresara njegova kopija se propagira na 13 glavnih servera (zvanih root zone servers) a potom i na preko 140 drugih lokacija širom sveta, koji potom služe našim kompjuterima za da prevode domene u IP brojeve i obratno. Eventualnom nekontrolisanom izmenom adresara neki segmenti Interneta bi privremeno bili međusobno nepovezani, ali se sistem brzo može vratiti u pređašnje stanje.
Amerika, iako teoretski ima mogućnost da unilateralno izvrši promenu adresara (poput brisanja domena neke zemlje), takvim postupkom bi zapravo sebi donela najviše štete: efekat brisanja bi bio kratkotrajan jer bi se pređašnje stanje brzo vratilo na sve servere kojima Amerika ne upravlja, a time bi nastalo cepanje Interneta na segmente koji prate Američki adresar i one koji prate pređašnju neizmenjenu verziju. Takva fragmentacija bi najviše oštetila upravo američku privredu koja u velikoj meri zavisi od dominacije njihove globalne Internet industrije poput Google ili Facebook.
Mapa upravljanja internetom (foto: DiploFoundation)
Iz tog razloga Amerika nikada nije posegla za takvim potezom (čak ni tokom sankcija Iraku, Iranu ili bivšoj Jugoslaviji); pa ipak, činjenica je da Amerika ima neku vrstu „sigurnosne kočnice“ za eventualne izmene adresara odobrene od strane aktera u strukturama ICANN a koje ne bi bile u interesu američke administracije. Sa političkog stanovišta, već sama činjenica da jedna zemlja - a pogotovo Amerika - ima makar i teoretsku kontrolu kritičnih resursa Interneta stvara diplomatsku tenziju i motiviše mnoge zemlje da pokrenu to pitanje na visokom diplomatskom nivou.
Zvanična i jasna odluka američke administracije da se „odrekne“ kontrole nad IANA funkcijom sa tog stanovišta jeste veliki korak. Iako je ova odluka deo „diplomatskog paketa“ u pregovorima oko globalnih mehanizama upravljanja Internetom, i ubrzana je aferom prisluškivanja, ona nikako nije naprasna niti neočekivana: proces globalizacije ICANN i njegovih funkcija uključujući i IANA funkciju traje još od osnivanja ICANN i prošla je kroz nekoliko formi omekšavanja nivoa formalnih odnosa sa američkom administracijom.
NTIA je međutim eksplicitno naznačila da ovo „odricanje“ ne znači prebacivanje autoriteta sa Amerike na neku drugu zemlju niti na neku međunarodnu organizaciju uključujući i sistem UN, kao što priželjkuju neke zemlje poput Rusije i Kine koje zastupaju mišljenje da je Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU) pravo rešenje. Umesto toga, u planu je tranzicija na „globalnu komunu“ odnosno na neki novi vid multiakterskog globalnog nadzora; kakav, o tome će se diskutovati javno a taj proces globalne i sveobuhvatne diskusije vodiće ICANN tokom ove i sledeće godine, u nameri da se do novog modela dođe do isteka ugovora o IANA između Amerike i ICANN krajem 2015. godine.
Budućnost Interneta
Zanimljivo je da je ova najava američke vlade došla sredinom marta nakon što je istekao rok za dostavljanje zvaničnih stavova i predloga za Net Mundijal, globalni skup na visokom nivou koji organizuje Brazil u saradnji sa ICANN ali i nekoliko drugih država i platformi. Time je izbegnuta mogućnost da zemlje i akteri učesnici skupa formalno reaguju na ovu najavu i nametnu Net Mundial kao mesto na kome će se o ovoj temi direktno razgovarati.
Pa ipak, tema globalizacije ICANN je u žiži diplomatskih inicijativa još od Svetskog samita o informacionom društvu (WSIS) Ujedinjenih nacija 2003. i 2005. godine, i svake godine je predmet dalje analize i dijaloga tokom Foruma o upravljanju Internetom (IGF) Ujedinjenih nacija. Stoga su i bez NTIA najave o IANA tranziciji mnoge zemlje i akteri u svoje zvanične predloge za Net Mundial svrstale i ovu temu, i ona će biti važan deo agende skupa - iako je skup iniciran saznanjem o prisluškivanju od strane NSA a koje tehnički nema nikakve veze sa ICANN.
Net Mundial će, međutim, imati mnogo širi spektar tema na dnevnom redu, sa dva pravca diskusije: o generalnim principima koji bi trebalo da globalno važe na Internetu, poput ljudskih prava i sloboda izražavanja, privatnosti i sprečavanja prisluškivanja, neutralnosti mreže, bezbednost kritičnih resursa i mreže uopšte, i drugo, i o „mapi puta“ ka održivom globalnom modelu za upravljanje Internetom, uključujući i uloge i odgovornost aktera u donošenju odluka i politika - ICANN, UN organizacija poput ITU, UNESCO i IGF, država i njihovih institucija, nevladinih organizacija, akademskih institucija, korporativnog sektora, inženjera i programera, itd.
U oba pravca dijaloga postoji po neka tema koja izaziva izrazitu polarizovanost stavova nekih aktera. U dijalogu o principima, „zapadni“ blok predvođen Amerikom i (mahom zapadnim) korporativnim sektorom i nevladinim organizacijama naglašava važnost ljudskih prava i otvorenost Interneta, dok „istočni“ blok predvođen Kinom, Rusijom i Iranom ali i drugim zemljama Azije i Bliskog istoka na vrh stavlja pitanja bezbednosti i internacionalizacije ICANN.
|
Ova polarizacija nije toliko diplomatski nepremostiva koliko je polarizacija prema modelu budućeg upravljanja Internetom: „zapadni“ blok se snažno protivi jakoj ulozi država i eventualnoj internacionalizaciji upravljanja Internetom pri kojoj bi države i međunarodne organizacije preuzele vodeću ulogu, i zastupa globalizaciju kroz osnaživanje trenutnog „multiakterskog“ (multistakeholder) modela u kome bi svi akteri sa svih meridijana imali jednaku mogućnost da utiču na buduće globalne politike Interneta (koje bi se donosile dijalogom i konsenzusom a ne tradicionalnim odlukama i glasanjem); „istočni“ blok se pak svim snagama zalaže za stavljanje Interneta - uključujući i ICANN - pod kapu postojećeg sistema Ujedinjenih nacija uz vodeću ulogu država.
Dr. Jovan Kurbalija, direktor međunarodne Diplo Fondacije i jedan od članova Visokog komiteta Net Mundijala koji okuplja visoke zvaničnike nekoliko država i organizacija uključujući i Generalnog sekretara ITU, navodi da je Brazil jedan od aktera koji je najbliži „zoni mogućeg dogovora“ i mogući katalizator budućih globalnih dogovora. Sa jedne strane Brazil je jedna od vodećih ekonomija, koja je diplomatskim srestvima skrenula pažnju na aferu prisluškivanja kroz inicijativu u okviru Saveta bezbednosti kao i kroz bilateralne inicijative za direktno povezivanje Brazila (te i Južne Amerike) podvodnim optičkim Internet kablovima sa Evropom i ostalima BRIKS zemljama (Rusijom, Indijom, Kinom, i Južnoafričkom Republikom).
Sa druge strane, Brazil ima jedan od najrazvijenijih „multiakterskih“ modela za donošenje nacionalnih Internet politika, a krajem marta njihov parlament usvojio je i zakon o Internetu (Marco Civil da Internet) koji je postao vodeći svetski primer zakonske zaštite ljudskih prava, privatnosti i otvorenosti na Internetu na nacionalnom nivou. Kao domaćin sa reputacijom i političkom moći, Brazil će svakako pokušati da nametne sopstvene poglede kao osnovu za diskusiju tokom Net Mundijala, a kako će druge države i ostali akteri reagovati, znaćemo krajem aprila.
Iako neki autori navode ove polarizacije oko suštinskih aspekata upravljanja Internetom kao „digitalni hladni rat“, zbivanja vezano za IANA i ICANN globalizaciju kao i Net Mundial daju podstreha da se dijalog ipak kreće ka rešenju u kome će sve strane jednako dobiti (odnosno biti jednako nezadovoljne, kako to diplomate u šali kažu).
Diplomatski procesi su spori, i ne treba očekivati nikakve revolucionarne promene preko noći. Međutim, inicirani dijalog oko tranzicije IANA i rezultati Net Mundiala biće korisni doprinos za diskusiju tokom narednog redovnog sastanka ICANN u Londonu u junu, potom globalnog IGF u Istanbulu početkom septembra, te generalnog sastanka ITU krajem godine; rezultati ovih skupova će potom biti korisni tokom pregovora oko nastavka UN diskusija o informacionom društvu u okviru WSIS desetogodišnjice, kao i bilateralnih pregovora država vezano za Internet; i tako dalje i tako dalje, ne bi li kornjačinim korakom dostigli zeca.