2000. godine mali svemirski šatl se spustio na Zemlju sa trojicom astronauta nakon što je nekoliko dana proveo u svemiru i spojio se sa orbitnom stanicom „Freedom“. Izdržavši veliku temperaturu prilikom ulaska u atmosferu, šatl pod imenom „Hermes“, krenuo je prema planu ka aerodromu Almeria, gde je uskoro i sleteo. Kasnije, letilica se na leđima prepravljenog „Airbusa A300“ uputila ka Francuskoj Gijani, gde su odmah započete pripreme za sledeći let.
 |
Šatl „Hermes“ se vraća kući. |
Naravno, čitava uvodna priča je čista fikcija. Nijedan spejs šatl nikada nije sleteo u Španiju – iako je „Challanger“ jednom to skoro uradio[1] u Saragosi 1985. godine – ali zanimljivo je da je priča mogla da bude istinita. Zaista je Evropska svemirska agencija (ESA) odabrala piste aerodroma Almería kao glavno mesto gde će sletali prvi evropski brod sa ljudskom posadom, svemirski avion[2] „Hermes“. Nažalost, nakon 17 godina otkazivanja rokova i natezanja fondova, program je 1992. godine konačno otkazan.
Evropski šatl „Hermes“ jedan je od najbrže zaboravljenih projekata u istoriji osvajanja kosmosa. [Pitam se, ima li to veze sa konkurencijom Nasinim šatlovima?] Nikada ranije Evropa nije bila tako blizu da ima sopstveni svemirski putnički brod, niti će najverovatnije ikad biti. Projekat „Hermes” rođen je sredinom sedamdesetih, kada su Francuzi (CNES) pomislili da ne bi bilo loše da i oni imaju sopstveni kosmički brod. Izgledalo je kao da budućnost pripada višekratnim krilatim svemirskim avionima, pa se zemlja Gala okrenula modi toga vremena. Program je dobio značajnu podršku 1984. godine, kada je ESA odlučila da se uključi u Nasin projekat svemirske stanice „Freedom“. Evropa je trebalo da participira sa modulom „Columbus” i jednom mini-stanicom istog imena (nazvanom posle 1987. „Columbus MTFF”; Man-Tended Free Flyer). Kao i „Hermes“, i ovi elementi su trebali da budu lansirani u kosmos tada novom evropskom raketom „Ariane 5“, mada su svi elementi bili konstruisani isključivo u Italiji i Nemačkoj. U stvari, „Ariane 5“ i jeste bila konstruisana da bi se izašlo u susret brojnim zahtevima projekta „Hermes“.
 |
Jedno od originalnih rešenja svemirskog šatla „Hermes“ iz 1985. godine. |
 |
Transport "Hermesa" |
 |
„Hermes“ na raketi „Ariane 5“. Zajedno sa gorivom, bio je tešak 21 t, što je bio maksimum za tadašnju evropsku raketu-nosač „Ariane 5“. Dužina: 19 metara. |
Pored toga što je trebalo da prevozi astronaute do „Freedoma“ ili MTFF-a, nije potpuno jasno koje druge misije je „Hermes“ trebalo da obavlja. Obzirom da je planirano da ima mali tovarni kapacitet u odnosu na američke šatlove, verovatno je trebalo da posluži za sekundarne poslove oko lansiranja ili popravki satelita. Krajem 1985. za glavnog preduzimača radova odabrana je francuska komapnija „Aerospatiale“, ali je složenost projekta bila tolika da su Francuzi uskoro odlučili da ga prebace u oficijelni program Ese, sa manjinskim učešćem drugih zemalja (Nemačka je trebala da učestvuje sa 30%).
 |
Dizaln „Hermesa“ iz 1986. godine. Jedno kratko vreme Francuzi su šurovali i sa Rusima, nadajući se da bi njihov šatl mogao da pristaje na svemirsku stanicu „Mir“. Međutim, uskoro su i jedni i drugi pristupili učestvovanju u izgradnji ISS, i dogovor je propao. |
Nakon „Challengerove“ havarije, Francuska svemirska agencija (CNES) je odlučila da prepravi origilani projekat. Odustalo se od tovarnog prostora zarad jednog unutrašnjeg kargo-modula pod pritiskom, a posada je sa 4 smanjena na 3 člana. Proučavana je mogućnost kreiranje kapsule koja bi mogla da se odvoji i spasi živote astronauta u slučaju neke nezgode, iako je na kraju odlučeno da će se ipak koristiti konvencionalna sedišta na katapultiranje. Tokom 1988, zahvaljujući neumoljivom povećanju težine letilice, odlučeno je da se instalira dodatni modul sa gorivom koji bi se odbacivao, kao i motor za manevrisanje. Taj modul bi nosio naziv HRM (Module de Ressources Hermès), dok bi sâm šatl nosio oznaku ASH (Avion Spatial Hermès). Radijatori su prebačeni na HRM, a 1989. godine je odlučeno da se doda još jedan modul nazvan MPH (Module de Propulsion Hermès), sa teretom, glavnim motorima i opremom za boravak u bezvazdušnom prostoru.
U svojoj konačnoj verziji, „Hermes“ je imao 18,6 metara u dužinu (od toga 12,7 m sam šatl) i težinu od 24.400 kg (sa 3 tone tereta). Pošto je „Ariane 5“ moga da ponese samo 23,35 tone u nisku orbitu nagiba 28°, odlučeno je da se napravi snažnija verzija noseće rakete. Prvo lansiranje je trebalo da bude izvršeno 2000. godine sa lansirnog kompleksa ELA-3 u Kuruu, a sletanje na pisti aerodroma Almeria, sa aerodromom Istres kao alternativom.
 |
Predlog kapsule za spašavanje posade. Ovo rešenje je bilo predviđeno za havarije iznad 28 km visine. |
 |
Pregled glavnih verzija svemirskog aviona „Hermes“. Na poslednja tri se vide dodatni moduli, kao i pogonski motori. |
 |
Dizajn „Hermesa“ sa modulom za odbacivanje iz 1990. godine. Planirano je da u orbiti može da ostane od 30 do 90 dana. |
 |
|
 |
Finalni dizajn „Hermesa“ iz 1991. godine. |
 |
Elementi „Hermesa“. |
Ali možda će i da bude. Kraj Hladnog rata i ujedinjenje Nemačke prisilio je Esu da redefiniše svoje prioritete. „Hermes“ je postao kao dug iz prošlih vremena. Nazivan od nekih kao evropski X-20, na kraju je otkazan 1992, mada su još postojali neki tragovi do 1993. godine. Da li bi ikada mogao da se ostvari ovaj mali svemirski avion? Niko to ne zna, ali bi svakako bilo lepo videti ga na evropskom nebu. Ikada.
 |
Maketa „Hermesa“ ispred pariskog aerodroma. Kada se saznalo da bi cena čitavog projekta trebalo da izađe \(7,66 milijardi plus \)4.56 milijardi za raketu „Ariane 5“, bilo je jasno da će realizacija morati da „sačeka neka bolja vremena“. |
[1] Mislim na misiju STS-51F, lansiranu 19. jula 1985. Tokom uzletanja (T+2 min 12 sec) jedan od glavnih motora šatla se ugasio, a senzori ostala dva su pokazivali previsoke temperature u turbopumpama za gorivo. Bilo je to jedini otkaz SSME u istoriji šatlova. Umalo da se posada nije prebacila na rezervnu Abort To Orbit (ATO) putanju, koja se preporučuje kada se iz nekog razloga ne dostigne neophodna putanja.
[2] Do danas je samo 5 svemirskih aviona odletelo u kosmos i uspešno se vratilo na Zemlju: X-15, Space Shuttle, Buran, SpaceShipOne, i X-37. Svih 5 spada u raketne jedrilice. Druga, treća i peta letilica spadaju u avione na raketni pogon, jer im je trebala neka raketa koja bi ih odnela na dovoljnu visinu pre nego što se otkače. Prva i četvrta spadaju u letilice sa vertikalnim uzletanjem i horizontalnim sletanjem (VTHL).
