Zajedno sa austrijskim vizionarom Maxom Velierom, ovaj nemački tajkun je započeo prvi raketni program na svetu. Upoznajmo se malo s njim.
Fritz von Opel slavi pobedu svog raketnog automobila RAK-2 u Berlinu 23. maja 1928. Tom prilikom je postigao brzinu od 230 km/h a kao pogon je koristio 24 rakete na čvrsti pogon.
Ovo možda zvučati danas poznato: Jedan od najbogatijih ljudi na svetu – takođe i harizmatična osoba vešta u odnosima s javnošću – započinje vlastiti automobilski i raketni biznis, sa ciljem da pokrene revoluciju u obe oblasti.
Ako nekog Fritz von Opel podseća na klona Elona Muska, morm da kažem da ipak postoje razlike. Radio je 1920-ih, a ne 2020-ih. Von Opel je nasledio svoje bogatstvo, a nije ga sam sticao kao Musk. Iako ima značajno mesto u istoriji raketne tehnike, više je ostao upamćen kao financijer nego kao konstruktor i inženjer. I konačno, dok bi Musk zapravo mogao da uspe u transformisanju putovanja u kosmos, von Opelu je to više bio sporedan interes.
Fritz von Opel, koji je umro pre 50 godina ovog meseca, rođen je 1899. godine. Bio je sin Wilhelma von Opela, koga je posao sa proizvodnjom automobila doveo do toga da postane poznat kao 'nemački Henry Ford'. Nakon što je diplomirao za inženjera a potom i doktorirao na Tehničkom univerzitetu u Darmstadtu, Fritz je postavljen za direktora odseka za testiranje 'Opelovih' automobila[1], zadužen takođe i za marketing. To je vrlo odgovaralo njegovoj raskošnoj ličnosti, jer je u Nemačkoj već bio poznat kao sportista i pobednik u trkama glisera, motora i automobila.
Kao i drugi proizvođači automobila u to vreme, kompanija 'Opel' je imala korene u ranoj avio industriji. 1909. godine dodeljena im je nagrada od \(4000, najverojatnije za daljinski rekord, a do 1912. proizveli su avionski motor od 60 KS. No mlađani Fritz von Opel se zainteresovao za rakete 1927. godine, kada se upoznao sa austrijskim popularizatorom nauke Maxom Valierom, tada vodećim evropskim prvakom u mogućnostima svemirskih letova.
Valierov život se promenio tri godine ranije čitanjem knjige 'Die Rakete zu den Planetenräumen' ('Raketa u međuplanetnom kosmosu') genijalnog Hermanna Obertha, prvog detaljnog plana kako bi čovječanstvo moglo da izvede kosmički let razvijajući rakete na tečna gorivoa koje bi se napajale ili tečnim kiseonikom i alkoholom ili tečnim kiseonikom i tečnim vodonikom. Iako se načelno slagao s Oberthovim idejama, Valier je mislio da je navedena knjiga 'nerazumljiva' laiku, budući da je bila opterećena naprednom matematikom. Ali je shvatio zapanjujuću esenciju onoga što je Oberth predlagao: Raketa sa tečnim gorivom bila je istinski ključ za izlazak u Sunčev sistem i dalje.
Nakon što je u januaru 1924. godine pročitao Oberthovu knjigu, Valier je predložio autoru i izdavaču Oldenbourgu da će je popularisati ilustrovanim člancima i predavanjima, a mogao bi čak i da surađuje sa Oberthom na drugoj knjizi namenjenoj čitaocima laicima. Na kraju je Valier ipak to morao sam da napiše. Njegova knjiga 'Der Vorstoss in den Weltraum' ('Napredak u kosmosu') izašla je 1925. godine i postigla fenomenalan uspeh. Knjiga 'Raketenfahrt: Eine Technische Möglichkeit' ('Raketno putovanje: Tehnička mogućnost'), usledila je tri godine kasnije, i takođe je postala izuzetno popularna. Uz to, napisao je niz članaka u časopisima i novinama o putovanjima u svemir i naširoko predavao o toj temi. Valier je tako postao jedan od glavnih zagovornika Oberthinih ideja o kosmičkim letovima, pa je čak unapredio i neke svoje futurističke vizije.
Iako je Oberth prvenstveno bio teoretičar, Valier je želeo da vidi njegove ideje u akciji. Dakle, već sredinom jula 1924. Valier je već smislio način da pomogne izradu eksperimentalne rakete na tečno gorivo, iako je tek 1927. počeo da stvara ono što je, zapravo, bio njegov vlastiti kosmički program.
Međutim, bila mu je trebala podrška. Nakon što ga je odbila avionska kompanija 'Junkers' i nekoliko inostranih kompanija, u jesen 1927. obratio se Fritzu von Opelu. Mladi automobilski tajkun odmah je uočio mogućnosti, posebno publicitet koji je mogao steći za sebe i kompaniju svoje porodice. 8. decembra potpisan je ugovor između Valiera i von Opela, koji je u svoju finalnoj fazi uključivao i partnerstvo u poduhvatu raketnih letova sa ljudskom posadom.
Ugovor je takođe potpisao nemački inženjer i industrijalac Friedrich Wilhelm Sander, koji je posedovao pirotehničku fabriku u Wesermündeu, na nemačkoj obali Severnog mora. Tamo je proizveo rakete na barutno punjenje s užadima za spašavanje tokom kopnenih akcija, kao i signalne rakete za trgovačke i druge brodove. Sanderove rakete u svojim čeličnim kućištima bile su prilično pouzdane za ono vreme, iako su proizvodile izuzetno zadimljene ispusne gasove[2].
Početkom 1928. godine Valier i Sander su izveli niz elementarnih statičkih testova u Wesermündeu kako bi zabeležili osnovne podatke o proizvodnji potiska raketa i vremenu sagorevanja. U međuvremenu, u 'Opelovoj' fabrici automobila u Rüsselsheimu na Majni, između Frankfurta i Mainza, Fritz je nadzirao izradu posebnog automobila koji će biti opremljen Sanderovim raketama. On i Valier su se složili da će raketni automobil, koji koristi standardnu 'Opelovu' šasiju, biti prvi korak u Valierovom razvoju raketa za kosmička putovanja.
 |
 |
Fon Opel (slika levo) je zbog svojih spektakularnih demonstracija raketnog pogona dobio nadimak 'Rocket Fritz'. F. Sander (levo) i Fon Opel pored raketnog automobila u Frankfurtu.
RAK-2 juri pored tribina u Berlinu prilikom prve proble vožnje, ostavljajući dugi dimni trag.
12. marta 1928, na stazi koja se nalazila u 'Opelovoj'fabrici, bivši vozač trkačkih automobila Kurt C. Volkhartzauzeo je mesto za volanom sjajnog crnog automobila kako bi se pripremio za prvu probnu vožnju. Vidno ukrašeno s obe strane automobila isticalo se ime 'Opel', potvrđujući činjenicu da je ovo više bio reklamni trik nego inženjerski poduhvat. Zapravo, budući da su korišćene obične rakete na čvrsto gorivo, Opelovo vozilo zapravo uopšte nije bilo nikakvo unapređenje raketne tehnologije.
'Opel-RAK.1', kako su ga nazvali, dosegao je 75 km/h svom prvom testu i kvalifikovao se za Sanderove rakete snažnijeg potiska. 23. maja, i sam Von Opel je seo za volan na prvoj javnoj demonstraciju na berlinskoj stazi Avus Speedway, pred brojnim novinarima i snimateljima. Ovaj automobil, nazvan 'Opel-RAK.2', sa punom pogonom od 24 Sanderove jake rakete, postigao je najveću brzinu od 230 km/h.
Ako ništa drugo, ove su vratolomije skrenule pažnju široke javnosti na raketni pogon i dovele do male pomame – zvane Raketenrumnmel, odn. 'raketna tutnjava'. Čak se upecao i šesnaestogodišnji Wernher von Braun, konstruišući vlastiti raketni automobil, pritom se gotovo ubivši. Automobili 'Opel RAK' su se pojavljivali svuda, od reklama do pesama, božićnih čestitki i prigodnih novčanica. Na neki način su nagovestili talas kosmičkih igračaka i popularne kulture koja je dovela do kosmičkog doba kasnih 50-ih.
Svi su bili zaljubljeni u Opelove raketne automobile, što očitavalo i na novogodišnjim čestitkama s kraja 20-ih.
Opelovi raketni automobili ubrzo su doveli do drugih čudesa: eksperimenti s automobilom 'RAK.3' na šinama iz 1928. godine, motocikli na raketni pogon (nadimak 'Monster'), čamci, sanke za led i neizbežno avioni na raketni pogon. Zapravo, Valier i von Opel su započeli rad na raketnom avionu još sredinom marta, samo tri dana pre prve probe 'Opel-RAK.1'. Valier i Sander su otišli na popularno okupljalište jedriličara u planinama Rhön kako bi razgovarali sa poznatim aeronautičkim inženjerom i konstruktorom aviona Alexanderom Lippischom i Fritzom Stamerom, istaknutim pilotom jedrilica, o mogućnosti montiranja Sanderovih raketa na jednu od letilica.
Kao rezultat ovog sastanka, von Opel je kupio mali avion bez repa tipa canard, koji je izgradio Lippisch, i pričvrstio grupu Sanderovih raketa aranžiranih u obliku kutije. Stamer je 11. juna leteo ovim avionom, nazvanim 'Ente' ('Patka'), nekoliko metara pogonjen raketama. Iako je niz eksperimentalnih modela raketnih aviona leteo 1880-ih, a možda i ranije, ovo je verojatno bio prvi let aviona u punoj razmeri s pilotom u njemu.
Sledila je druga verzija koju je konstruisao i izradio Julius Hatry[3], a sâm von Opel je nakratko leteo ovim avionom nekoliko sekundi (zapravo je to više bilo poskakivanje) u Frankfurtu na Majni 30. septembra 1929. Von Opel ga je proglasio 'Prvim raketnim avionom na svetu', zgodno zanemarujući da su mu prethodili raniji pokušaji Stamera i Hatryja.
'Opel RAK.3' na šinama. Kažu da je išao do 290 km/h. Na drugoj vožnji je iskočio iz šina i slupao se. Na desnoj slici se vide pogonske rakete.
Dok su Nemci razvijali ovakve stvari, dobar deo ostatka sveta se još uvek vozio konjskom zapregom.
Hatryjeva jedrilica 'Opel RAK.1', prvi na svetu avion na raketni pogon.
Za to vreme, partnerstvo između Valiera, von Opela i Sandera već se, kako se to kaže kod mene u Vasojeviće, vragosalo. U svojoj knjizi 'Raketenfahrt' Valier je za njihov razlaz optužio 'naučničke i personalne razlike'. Valier je nastavio da ostvaruje svoje planove o kosmičkim letovima, ovog puta surađujući s industrijalcem Paulom Heylandtom, čija specijalnost je bila proizvodnja kontejnera i transportera za super hladne tečne gasove poput tečnog kiseonika. Heylandt je bio potpuno oduševljen Valierovim vizionarskim konceptima svemirskih letova pomoću raketa na tečno gorivo. Uz njegovu podršku, Valier je stigao čak do izgradnje raketnog motora koji je 22. marta 1930. radio puna 22 minuta. Ponešen tim uspehom kao busterom samopouzdanja objavio je da radi na raketnom avionu kako bi preleteo La Manche u rekordnom vremenu, što je trebalo da bude važan korak koji bi vodio do svemirskih letova. Nažalost, nikada ga nije dobio priliku da ih vidi. U Berlinu 17. maja, tokom statičkog ispitivanja rakete na alkohol, poginuo je kada je eksplodirao raketni motor a jedan šrapnel mu probio aortu. Njegov štićenik Arthur Rudolph nastavio je da zajedno sa Walterom Riedelom[4] i Alfonsom Pietschom razvija poboljšanu i sigurniju verziju Valierovog motora[5].
Raketni automobil Valier-Heylandt 'Rak.7' na kome je Rudolf u proleće 1930. sa uspehom isprobao svoj motor na tečno gorivo.
Što se tiče von Opela, nedugo nakon što je Vallier prekinuo vezu s njim, napustio je porodični biznis kad je kompaniju otkupio američki 'General Motors'. Milijarder u 30. godini se sa suprugom volšebno 1940. godine seli u Sjedinjene Države. Nakon rata se vraća u Evropu, provodeći većinu svog vremena mučno jahtareći po Azurnoj obali[6].
Von Opel umro je od dijabetesa u San Moritzu u aprilu 1971. i tako poživeo dovoljno dugo da vidi prve letove 'Apolla' na Mesec. Ni on ni Max Valier verojatno nisu mogli ni da sanjaju koliko će raketna tehnika napredovati za samo jedan život.
Fon Opel je u Americi uhapšen 1942. jer su 'neki' smatrali da je zbog svog znanja i iskustva s raketama opasan za zemlju. U sredini sa smeškom tipa 'ne može nam niko ništa, jači smo od sudbineeee' i tata Opel, a desno je sin-šmeker Rikky kao bogati vozač F-1.
[1] 'Opel' je bio najveći proizvođač automobila i prvi koji je prouzvodio preko 100.000 kola godišnje. Impresioniran Opelovim modernim proizvodnim pogonima, američki 'General Motors' je 1929. kupio 80% kompanije, a onda 1930. svih 100%. Porodica je u toj transakciji zaradila današnjih \)500 miliona.
Dolaskom američke autoindustrije u Evropu, 'Opel' a i sve ostale evropske kompanije kao što su 'Fiat', 'Škoda', 'Peugeot', 'Citroen' i sl, udavljene su i pretopljene u neke megakorporacije koje su u početku trebale da se suprotstave japanskoj i korejskoj autoindustriji a kasnije da spašavaju američku. Danas je američki autobiznis na umoru i nema mu povratka, što je dodatni udar na budžet zemlje, nezaposlenost, socijalni i zdravstveni program itd.
[2] Sander je 1930. počeo da tajno proizvodi rakete za buduću vojsku pod rukovodstvom dr Waltera Dornbergere (budućeg rukovodioca nacističkog raketnog programa Fau-2, koji će sa Fon Braunom predstavljati stožer američkog programa 'Saturn V'). 1936. njegova kompanija je prodala Talijanime neko oružje, pa je bio osuđen za izdaju i uhapšen. Kompanija je bankrotirala, ali je on po izlasku iz zatvora stvorio novu. Ubrzo je ona nacionalizovana a on opet oteran na robiju. Ubrzo potom je umro.
[3] Zanimljiv konstruktor, zapamćen po prvom raketoplanu u istoriji i pomaganju u konstruisanju najveće jedrilice na svetu, 'Kakadua'. Preživeo je II sv. rat i do smrti 1982. radio u nemačkom aeronautičkom društvu (DGLR).
[4] Kasnije je postao glavni konstruktor nacističkih balističkih projektila u Peenemündeu. Danas jedan krater na Mesecu nosi njegovo ime! To je zaslužio tome što je pomagao da se čitava fabrika preseli posle rata u SAD. Od 1957. bio je državljanin Britanije, ali je umro 'slučajno' u Istočnom Berlinu.
[5] U vreme II sv. rata jedan od 5 ili 10 najvećih inženjerskih umova u oblasti raketarstva na planeti. Mastermajnd u razvoju nacističkog 'oružja za odmazdu', Fau-2. I on je posle rata brže-bolje transportovan u SAD ('Operacija Paperclip'), gde je sa Fon Braunom radio na razvoju američkog nuklearnog naoružanja, što ga je kvalifikovalo za mesto direktora programa lunarne rakete 'Saturn V'. Ipak, do zadnjeg dana je bio pod budnim okom pravosuđa i neprestano je morao da dokazuje svoju lojalnost Americi. Kao i svi američki nacisti, postarao se da umre u svojoj domovini, Nemačkoj.
Pre koju godinu sam napisao potresnu priču o njemu, 'Sudbina direktora programa Saturn V', i sećam se da sam dobio par komentara kako sam preterao i da očigledno navijam za Naciste, što je malo preterano, jer i svrake znaju da navijam za 'Partizan' i Ruse.
[6] Ne mogu da izdržim da ne kažem da je njegov sin Rikky, rođen u Americi, po dolasku u Evropu solidno vozio Formulu 1 za Lihtenštajn i da mu je neostvareni san bio da pobedi, a da tom prilikom zasvira nacionalna himna Nemačke. Kasnije je odlepio i završio u nekom selu na Tajlandu kao budistički sveštenik.
