Odavno nisam pisao niojednoj raketi. Nije da ih nema, nego me jednostavno ne inspirišu. Međutim, ima jedna koja se nalazi u samom svetskom vrhu, na kojem se, kao i svi šampioni, šepuri, izgleda, usamljena. Za razliku od ostalih raketa kojima se normalni ljudi dive, ove se – boje! I to mnogo i sa razlogom. Koga interesuje ko je to i šta je, neka čita dalje. Radi se o nuklearnom oružju.
Prvo lansiranje tajanstvenog projektila
Najmoćnije oružje raketnih snaga Ruske federacije i dalje predstavlja interkontinentalna balistička raketa R-36M2, poznatija u svetu a i kod nas pod nazivom 'Satana'[1]. Ovaj kompleks, razvijen i nekoliko puta modernizovan pre raspada SSSR-a, i dalje ostaje kao efikasan instrument nuklearnog odvraćanja. Salva od 10-15 'Satana' sposobna je da praktično u potpunosti uništiti i industriju i stanovništvo Sjedinjenih Država[2]. Pa ipak, pitanje zamene R-36M2 modernijim ICBM projektilima već dugo je na dnevnom redu ruskog rukovodstva. Potreba za takvom nadogradnjom postaje sve očitija kako se nadograđuju sposobnosti američke protivraketne odbrane. Kako bi se poništili svi napori Pentagona da zaštiti američko područje od nuklearnog udara, osmišljen je najnoviji ruski borbeni kompleks RS-28 'Sarmat' (rus. РС-28 'Сармат'). Pretpostavlja se da će serijska proizvodnja biti poverena Krasnojarskom zavodu za mašinogradnju, a da će raketni kompleks prvi dobiti 62. raketna divizija u Užuru, u Krasnojarskoj oblasti (Sibir) i vazduhoplovna baza 'Dombarovski', u Orenburškoj oblasti već krajem sledeće godine.
Do prošle godine nije postojala nijedna fotografija novog nuklearnog oružja. O spoljnjem izgledu sudilo se na osnovu crteža i maketa.
Ruski raketni kompleks PS-28 'Sarmat' ima oko 208 tona.
Za razliku od 'Satane', koncept sistema 'Sarmat' se ne fokusira na maksimalnu težinu bojevih glava, koje mogu biti uništene savremenim raketnim obrambenim sistemima, već na isporuku manjeg broja bojevih glava, ali duž takvih trajektorija i na načine koji znatno komplikuju njihovo uništavanje čak i najsavremenijim protivraketnim sistemima; tehnologija 'orbitnog bombardiranja'[3] ugrađena u raketu omogućavaće nanošenje udara po neprijateljskoj teritoriji iz suborbitne trajektorije čak i preko južnog pola, zaobilazeći postojeće protivraketne obrambene sisteme, a takođe će omogućavati i lansiranje civilnih kosmičkih satelita letilica.
Navođene bojne glave 'Avangard' (rus. 'Авангард', 'Ю-71'), koje će se takođe prvi put koristiti na projektilu, pružaju mogućnost korišćenja ruskih i bivših sovjetskih ICBM projektila u lokalnim ratovima[4] prema strategiji 'globalnog udara', uz uništavanje strateških objekata kinetičkom energijom bojevog bloka[5], bez upotrebe nuklearne eksplozije.
'Sarmat' koristi modernizovanu verziju četvorokomornog motora RD-264 (rus. РД-264, ГРАУ – 11Д119), koji već sa uspehom koriste sovjetske interkontinentalne balističke rakete tipa 'Satana'.
Prva objavljena slika nove rakete na zapadu. Nazvali su je 'nezaustavljiva Satana 2', i sa zebnjom pominjali da samo jedna može da zbriše teritoriju veličine Francuske ili Teksasa. Putin je ovo video 2017.
ISTORIJA RAZVOJA RAKETE 'SARMAT'
Nakon što je Sovjetski Savez prestao da postojati na samom kraju 1991. godine, njegov nuklearni arsenal predat je na raspolaganje Ruskoj Federaciji. Istovremeno, mnoga preduzeća koja su ranije učestvovala u razvoju i stvaranju različitih vrsta oružja, uključujući ICBM, preko noći su postala inostrano vlasništvo. Već ovaj faktor je dovodio u pitanje mogućnost održavanja stalne borbene gotovosti Strateških raketnih snaga zemlje. Konkretno, konstruktorski biro 'Južnoje'[6] (rus. Конструкторское бюро 'Южное' им. М. К. Янгеля), u kojem je stvoren slavni 'Satana', preuzela je Ukrajina, zemlja koja je prilično brzo potpala pod stalno rastući uticaj Sjedinjenih Država i drugih zapadnih država.
U takvim uslovima postajalo je sve teže osigurati servisiranje R-36M2. Jedino rešenje ovog problema državno rukovodstvo i generali su videli u stvaranju nove rakete, ali to je dugo bilo prosto nemoguće učiniti usled totalnog kolapsa industrije nove zemlje[7].
Odličan filmić o razvoju novog raketnog sistema. Objašnjeno je zašto je, iako se ispaljuje iz šahtova, ipak mnogo efikasniji od srodnih sistema 'Jars' (МБР РС-24 'Ярс') i 'Topolj' (МБР РТ-2ПМ2 'Тополь-М').
Po svoj prilici, odlučujući 'teg na tasu' koji je naterao rusko rukovodstvo da se pozabavi problemom modernizacije strateškog naoružanja predstavljali su planovi za razmeštanje američkih protivraketnih odbrambenih sistema po Evropi. Ni najaktivnija propaganda nije pomogla da se sakrije antiruska orijentacija tih događaja[8]. Kao rezultat toga, 21. jula 2011. Državni raketni centar iz Miasa (rus. АО 'Государственный ракетный центр имени академика В. П. Макеева'), poznat do tada po konstruisanju balističkih projektila za podmornice, dobio je naredbue od vlade da započne razvojne radovi s ciljem stvaranja naprednog kompleksa RS-28 'Sarmat'.
Ponekad je ova fotografija na webu prikazivana kao slika 'Sarmata'. Zapravo je ovo raketa R-36M koja je uvrštena u muzejsku postavku.
Informacije o ovom projektu dospevale su do medije prilično retko. Po pravilu su saopštenja dolazila (na kašičicu) od predstavnika ruskog Ministarstva obrane. Konkretno, 2016. godine postalo je poznato da se motori za novu raketu razvijaju u ukrajinskom preduzeću iz Dnepra 'Južmaš' (rus. 'Южмаш'[9], Производственное объединение 'Южный машино-строительный завод' имени А. М. Макарова'). Prva probno izbacivanje 'Sarmata' iz silosa – ili kako to Rusi kažu, iz 'šahta' – uspešno je obavljeno 25. decembra 2017. na kosmodromu Pleseck. Nekoliko meseci kasnije, ruski predsednik Putin je spomenuo RS-28, rekavši da će nova ICBM raketa biti predata vojsci 2020. godine.
Krajem juna 2020. godine u blizini Moskve, u parku 'Patriot', održan je međunarodni vojno-tehnički forum 'Armija-2019', tokom kojeg je otkriven deo taktičko-tehničkih karakteristika RS-28. Ipak, neki strani stručnjaci veruju da su ti podaci samo delomično istiniti. Da li to tako – vreme će pokazati. Prema nekim izveštajima, proizvodnja novih projektila već je započela...
PRINCIP RADA RAKETE 'SARMAT'
Zanimljivo je da je RS-28 u Americi i NATO-u već poznat pod imenom 'Satana 2' a ne 'Sarmat', iako pravo ime nije u suprotnosti s klasifikacijom usvojenom na Zapadu. Čini se da zapadni vojni analitičari smatraju 'Sarmat' nekakvim naslednikom 'Vojvode'. Postoje određeni razlozi za to. Dakle, nova raketa, kao i R-36M2, koristi tečno gorivo N2O4 i UDMH. Šta više, već je poznato da su u nju ugrađuju motori RD-264 – isti kao i na 'Satani'[10]. Međutim, smatrati 'Sarmat' moderniziranom verzijom odavno poznatog oružja značilo bi pravljenje grube pogreške: u svakom slučaju govorimo o novoj generaciji strateških nosača, ili, kako raketaši kažu 'o raketnom sistemu petog pokolenja'.
Masovni napad interkontinentalnih raketa. 'Sarmat' će biti spreman za start za manje od 30 sekundi.
Šematski prikaz nuklearnog udara po teritoriji SAD. Crvene linije – trajektorije projektila; plave kružnice – zone dejstva PVO, kopnene i brodske.
Konstruktorski projekti kompleksa, s takvim sposobnostima, nastali su u SSSR-u još 60-ih godina prošlog stoleća. Ideja je bila jednostavna: bojeve glave opremljene nuklearnim punjenjem odneti u nisku orbitu oko Zemlje. Neprestano leteći oko planete, mogle su u bilo kojem trenutku da dobiju naređenje, uključe kočione motore i bukvalno se stropoštaju na neprijateljsku teritoriju. Uobičajene interkontinentalne rakete lete najkraćim putem, dok takve orbitne bojeve glave mogu stići i iz potpuno suprotnog pravca. Radi praktične realizacije ovog koncepta, konstruktor Mihail Kuzmič Jangel je stvorio strateški kompleks R-36orb [rus. Р-36орб (ГРАУ– 8К69, po klasifikaciji SAD i NATO – SS-9 Mod 3 'Scarp'] snage 2,3 Mt, koji je povučen iz naoružanja 1983. zbog potpisivanja sporazuma SALT II između predsednika Kartera i Brežnjeva, koji je predviđao opštu demilitarizaciju kosmosa[11].
Valja napomenuti da raketa 'Sarmat' neće kršiti nikakve međunarodne obaveze. Trajektorija njenog leta će biti suborbitna. To znači da bojeve glave ili blokovi neće postajati Zemljini sateliti, međutim, moći će da dolete do cilja ne samo direktno, u pravoj liiniji, već i bilo kojim drugim putem: domet projektila će iznositi najmanje 18 hiljada kilometara! Time će jedinice američkih anti-balističkih odbrambenih projektila-presretačaTHAAD[12] (Terminal High Altitude Area Defense), raspoređenih da pokrivaju najopasnija područja, odmah postati praktično beskorisne.
Sistem odvajanja 'gađa' bojevim glavama na ciljeve. Nešto slično ovome što izgleda kao 'autobus' nalazi se na vrhu ICBM-a. Za razliku od 'Vojvode', 'Sarmat' neće nositi 10 bojevih glava, već najmanje 15 i to sa pojedinačnim navođenjem (MIRVs), kao i nepoznati broj 'Avangarda'.
Faze lansiranja iz silosa. Raketni motor se uključuje tek kada projektil izleti iz silosa.
U skladu s informacijama koje su procurile u medije, kako bi se smanjila verovatnoća da RS-28 bude pogođen protivraketnim sistemima, preduzete su i određene mere:
1) Skraćeno je trajanje aktivnog dela trajektorije leta. Ranije se verovalo da je to praktično nemoguće za rakete s tečnim gorivom. Navodno je problem rešen upotrebom novih vrsta goriva;
2) Pored uobičajenih 'mamaca'[13], raketa može biti opremljena i posebnim imitatorima, koji se pri ulasku u guste slojeve atmosfere ponašaju gotovo jednako kao prave bojeve glave;
3) Manevrisanje jedrilicom dramatično će biti povećana širina gađanja. Presretanje 'autobusa'[14], koji usmerava nuklearne bojeve glave ka zadatim ciljevima postaje nerešiv zadatak protivraketne odbrane;
4) 'Sarmat' će biti sposoban da nosi ne samo tradicionalni set pojedinačno navođenih bojevih glava (MIRV), već i hipersonične navođene bojeve glave (rus. управляемые боевые блоки, УББ) 'Avangard'. Ovo oružje se sa sigurnošću može nazvati apsolutnim, jer danas nema sredstava za njegovo neutralisanje, niti će se pojaviti u doglednoj budućnosti.
U nedostatku slike ruskog sistema 'autobusa', evo starog američkog. U pitanju je IV stepen nuklearne rakete 'Peacekeeper' čiji stepen Post Boost Vehicle može da upravlja sa 10 bojevih glava. Kako sve to radi, pogledaj ovde.
Grafikon koji prikazuje sve faze 'Sarmata', ili kako je zapadna propaganda najavljuje kao 'Putinovo oružje za masovno uništavanje'.
Još gora verzija je 'Sarmat' sa hipersoničnom jedrilicom 'Avangard'. U sveti hipersonično nuklearno oružje imaju samo Ameri, Rusi i Kinezi.
Kako se spasiti od ovoga?
ICBM rakete RS 28 'Sarmat' biće postavljane u iste lansirne šahtove u kojima su danas smeštene 'Satane', što će uveliko sniziti cenu sistema i ubrzati postavljanje. Ta mesta lansiranja su pouzdano zaštićena od 'preventivnog' nuklearnog napada (najverovatnije i budućim PVO kompleksima S-500 'Prometej' i A-235'Nudolj'). Šahtovi se mogu uništiti jedino direktnim udarcem pravo u 'usta' šahta...[15]
 |
 |
Masivni poklopac raketnog šahta 15П714, debeli zidovi i značajno ukopavanje dizajnirani su radi zaštite ICBM od preventivnog nuklearnog udara. Neki podaci govore da vojska trenutno na dežurstvu ima 521 interkontinentalnu raketu (najmanje pet tipova) sa 1735 bojevih glava (SAD ima 741 sa 1481. glavom).
Da bi se isključila ova mogućnost, razvijen je i kompleks aktivne zaštite KAZ 'Mozir' (rus. КАЗ 'Мозырь').Njegov uređaj se odlikuje jednostavnošću i pouzdanošću delovanja: prema napadačkom projektilu se iz stotina cevi velikom brzinom ispaljuje čitav oblak (~40 hiljada) metalnih kuglica i strela, što dovodi do potpunog uništenja pristižućih kinetičkih bombi, krstarećih projektila ili ICBM bojevih glava na visinama do 6 km.
TESTIRANJA RAKETE RS-28
Nažalost, raspad SSSR-a, praćen prekidom prethodnih proizvodnih i tehnoloških veza, imao je izuzetno negativan uticaj na stanje ruske industrije, uključujući i odbrambenu. Zbog toga se decenijski kasnilo sa sprovođenjem mnogih perspektivnih projekata. Konkretno, bili su poremećeni i prvobitno planirani datumi prvih ispitivanja 'Sarmata'. Probno lansiranje je trebalo biti izvedeno još 2016. godine, ali se to nije dogodilo.
Tek poslednjih dana sledeće, 2017. godine, sproveden je takozvani 'test izbacivanja' (iz silosa). Cilj ovog testa je bilo uvežbavanje 'minobacačkog starta'. Sam 'Sarmat' se nije koristio, već se umesto njega u šaht stavljala maketa iste težine i dimenzija, koje se zatim pomoću akumulatora pritiska izbacivala na visinu od oko 30-ak metara.
Probno isprobavanje ispaljivanja iz samog silosa kompleksa 'Sarmat, sprovedeno 28. marta 2020.
Do sada su, bar zvanično i koliko je meni poznato, izvedena samo tri ovakva ispitivanja:
1) 25. decembra 2017. Na osnovu štirih zvaničnih izveštaja, 'izbacivanje' je bilo uspešno, a svi sistemi su radili prem očekivanjima;
2) 28. ili 29. marta 2020. Ovog puta, Ministarstvo odbrane je objavilo video lansiranja, koji je jasno prikazao da nije izvršeno samo podizanje rakete iz šahta, već i paljenje motora prvog ili drugog stepena;
3) U drugoj polovini maja 2020. Nakon ovog lansiranja, više nije bilo informacija o daljim 'izbacivanjima', da bi usledilo obaveštenje da je ova faza testiranja uspešno okončana.
Letna testiranja RS-28 su trebala biti izvršena ove godine, ali do danas nije izvedeno nijedno lansiranje. Ipak, još u aprilu predsednik Putin je najavio da su testovi 'Sarmata' blizu kraja. Nakon toga, u julu, generalni direktor 'Roskosmosa' Dmitri Rogozin je izjavio da se prelazak na završna ispitivanja RS-28 planiraju tek za kraj sledeće godine. To faktički znači da ni 2021. neće biti moguće zameniti moćnog 'Satanu'.
Valja napomenuti da se UBB 'Avangard' (rus. Управляемый боевой блок, УББ), koji je izvorno stvoren u sklopu projekta 'Sarmat', prilično uspešno testira barem od 2016. godine. Mnogi stanovnici severnih gradova Rusije su bili svedoci jednog od probnih lansiranja hipersoničnog aparata, u početku poznatog pod oznakom 'Ju-71' ('Ю-71') – jedrilica[16] je na nebu ostavila neobičan vatreni trag. 'Avangardi' su lansirani uz pomoć interkontinentalne šahtovske balističku raketu UR-100UTTH, poznate na Zapadu pod oznakom SS-19 'Stiletto'.
RS-28 (ili njena maketa u pravoj težini) prilikom sprovođenja prve etape testiranja 'izbacivanja' iz silosa.
'AVANGARD'
Raketni kompleks 'Avangard' je, verovao ili ne, ruska hipersonična jedrilica koju, kao MIRV teret, može da nosi nekoliko teških interkontinentalnih raketa: UR-100UTTH, R-36M2 'Vojvoda' i RS-28 'Sarmat'. Sam 'Avangard' je u stanju da nosi i konvencionalno i nuklearno punjenje. Glavna mu je karakteristika i funkcija savladavanje, tj. izbegavanje, protivraketne odbrane protivnika.
Svet je čuo za 'Avangarda' tek kada je predsednik Putin 1. marta 2018. predstavio zatečenom zapadu šest novih strateških vojnih igračaka Rusije.
ISTORIJA
Sredinom 80-ih, u korporaciji NPO 'Mašinogradnje' iz Reutova[17], pod vodstvom glavnog konstruktora Pavela Sudjukova, započeti su radovi na projektu pod šifrom '4202'. Cilj je bio pokušati pronaći odgovor na nacionalne protivraketne sisteme Amerike: 'Aegis', THAAD, 'Patriot', SBIRS). Tada je prvi put predloženo stvaranje specijalne interkontinentalne rakete koja bi bila opremljena planirajućom krstarećom bojevom glavom. Program je odobren 1987. godine, i dobio naziv 'Albatros' (rus. 'Альбатрос'). Ipak, 1989. godine se iz ekonomskih razloga odustalo od stvaranja posebne lansirne rakete. Međutim, konstruktori su uspeli da uvere vladu da treba da nastave s razvojem barem jedinice za planiranje. Ubrzo je 's vrha' stiglo odobrenje. Radi ekonomičnosti, za nosač je odabrana već postojeća raketa UR-100N UTTH[18] (15A30, po NATO klasifinaciji – SS-19 mod.1 'Stilleto').
Prva dva probna lansiranja sistema izvršena su početkom 1990. godine, ali nakon raspada SSSR-a došlo je do još većih smanjivanja obrambenih potreba. U uslovima krize, generalni konstruktor i Čelomejevljev naslednik prof. Gerbert A. Jefremov je uspeo da održati tehnički i kadrovski potencijal preduzeća (ove godine je za to dobio najviše odlikovanje).
U vezi s povlačenjem SAD iz Dogovora o ograničenju sistema protivraketne odbrane[19] (ABMT) 2001. godine i rastućom napetošću u rusko-američkim odnosima, ruska vlada je odlučila da ipak nastaviti s razvojem sistema. U februarau 2004, načelnik Generalštaba oružanih snaga RF-e Juri Balujevski je izjavio: 'Tokom priprema, testirana je kosmička letilica sposobna da leti hipersoničnom brzinom[20], manevrišući tokom leta.' U septembru 2007, na pitanje o američkim planovima za razmeštaj balističkih odbrambenih projektila u Evropi, predsednik V. Putin je rekao: 'Razvijamo strateške komplekse potpuno novog tipa kakve nema niko drugi u svetu. Delovaće u hiperzvuku, menjati pravac kursa i visinu. Praktično će biti neranjiv za protivraketnu odbranu.'
Od 2013. do 2015. sprovedena je serija neuspešnih ispitivanja – nije bilo moguće rešiti problem održivog upravljanja letilicom i osigurati zaštitu od ultravisokih temperatura, zbog čega je vlada planirala da zatvori projekat. Međutim, inženjeri su ponovno ubedili nadležne da nastave sa radom. Nakon niza eksperimenata, konstruktori su uspeli da stvore pouzdan sistem upravljanja i sintetičke materijale dovoljno otporne na toploto. Blok je bio opremljen sistemom termoregulacije koji je razvilo preduzeće NPO 'Nauka' sa sedištem u Moskvi.
1. marta 2018. Putin je u svojoj poruci Federalnoj skupštini govorio o razvoju sistema 'Avangard'i prikazao animirane kadrove njegovog rada.
2018. godine postalo je poznato da su kompleksi RS-26 'Rubež'i železnički BŽRK 'Barguzin'isključeni iz Državnog programa naoružanja do 2027. godine (rus. Госпрограмма Вооружения до 2027 года, ГПВ-27); umesto njih, GPV-27 je uključio šahtovski raketni sistem 'Avangard' sa ICBM UR-100N UTTH i kontrolisanom bojevom glavom, jer je zaključeno da su od veće važnosti za odbrambenu sposobnost zemlje. Razlog isključenja ostalih kompleksa je bila nemogućnost istovremenog finansiranja gorenavedenih programa.
'Avangard' (tada označavan jedino kao 'Ju-71' ili 'Ju-74') letno je testiran između februara 2015. i juna 2016, kada je raketom UR-100UTTH lansiran iz vazduhoplovne baze 'Dombarovski', i tom prilikom, postigavši brzinu 11.200 km/h, uspešno pogodio metu na probnom poligonu Kura, na Kamčatki. Tokom oktobra 2018, izvršen je još jedan test korišćenjem teške rakete 'Satana'. Ponovo je postignut uspeh, a pričalo se da je to zapravo bio prvi potpuno uspešan test jedrilice. Poslednji test je bio krajem decembra 2018, kada je kao nosač upotrebljena raketa UR-100UTTH. Tada je zamenik predsednika vlade Juri Borisov (po)tvrdio da je projektil leteo 27 puta brže od zvuka i da je bio 'neuhvatljiv za presretače'.
Krajem prošle godine, prva raketaška regimenta je dobila 'Avangarde', čime je i zvanično ušao u naoružanje.
Ruska nuklearna jedrilica 'Avangard'.
Ko je čitao moje e-knjige o velikim sovjetskim aeronautičkim projektima prepoznaće ovaj komplet. Ipak, pogledaj makar slike.
KONSTRUKCIJA
Pre svega, treba da kažem da detaljne taktičke i tehničke karakteristike jedrilice nigde nisu službeno objavljene.
Generalno, balističke jedrilice se razlikuju od tradicionalnih balističkih projektila po sposobnosti manevrisanja i delovanja na manjim visinama. Kombinacija pokretljivosti i velike brzine predstavlja značajan izazov za konvencionalnu protivraketnu odbranu. S prednošću koja se ponovno ostvaruje u fazi napada, odbrambena industrija je zabrinuta da će oružje ove vrste ponovno pokrenuti onu vrstu trke u naoružanju koja je dominirala prvim Hladnim ratom.
Prema 'Jane's-ovim'[21] analizama, 'Avangard' predstavlja čistu jedrilicu bez nezavisnog pogonskog sistema (Rusi tvrde suprotno!). Pretpostavlja se da je blok dugačak 5-7 metara, a da je trup izrađen je od inovativnih kompozitnih materijala, koji pružaju zaštitu od aerodinamičkog zagrevanja od nekoliko hiljada stepeni i pouzdanu zaštitu od laserskog zračenja.
Kada se približava cilju, jedrilica je sposobna za vršenje oštrih, munjevitih i nenadanih horizontalnih i vertikalnih manevara izbegavanja u letu, što je prema ruskim zvaničnicima čini 'nadmoćnom naspram svih sistema protivraketne odbrane'. Neki američki stručnjaci za kontrolu naoružanja izražavaju skepsu prema sposobnosti 'Avangarda' da izbegne raketnu obranu, navodeći da 'jedrenje rezultira manjim brzinama od tradicionalnog re-entryja[22]'.
Jačina nuklearne bojeve glave koju nosi 'Avangard' navodno je od 800 kilotona do 2 megatona TNT.
Prema pretpostavkama državnih novina 'Rasijskaje gazete' (rus. 'Российская газета'), kao osnova za 'Avangard' poslužili su projekti od pre pola veka i rezultati ispitivanja sovjetskog orbitnog raketoplana 'Spiral', letilice koju je projektovao slavni konstruktor Gleb Lozino-Lozinski, a kojoj se svaki pravi ljubitelj kosmosa i SF-a mora da divi.
OCENA PROJEKTA
Zanimljivo mi je bilo da pronađem neke zvanične odjeke u štampi (i na sajtovima) i za oko mi je zapao zanimljiv osvrt u bugarskom časopisu 'Glas'[23] (bug. 'Гласове'), kao odgovor na izjavu od pre mesec dana američkog predsednika Trumpa da su Rusi zapravo ukrali tehnologiju supersoničnog oružja od Sjedinjenih država. Bugari su skrenuli pažnju na istorijsku činjenicu da su se 90-ih godina Amerikanci obraćali Rusima za pomoć i plaćali im za korišćenje nekih tehnologija a ne obrnuto.
Zamenik predsednika vlade Ruske Federacije Juri Borisov je izjavio da strateški sistem sa hipersoničnom bojevom glavom 'Avangard' obezvređuje sve napore Sjedinjenih Država potrošene na stvaranje protivraketnih odbrambenih sistema. Razlog je sposobnost jedrilice da se odbije od gustih slojeva atmosfere, da manevriše zahvaljujući posebnim tehnologijama i postane neranjiva za protivraketne sisteme.
ZAŠTITA
Prema procenama eksperata ruskog Ministarstva odbrane od pre koju godinu, da bi se pobedio 'Avangard' potrebno je najmanje 50 presretačkih projektila RIM-161 SM-3 što, faktički, PVO SAD čini besmislenom.
Sistem funkcionisanja interkontinentalne balističke jedrilice. Svi pokazatelji govore da 'Avangard' leti brzinom od preko 20 Mahova.
SVRHA 'SARMATA'
Glavni cilj kojem su težili ruski konstruktori koji su stvorili RS-28 bio je da dobiju moćno strateško oružje sposobno za izvođenje odmazde na nuklearni udar ili odmazde-upozorenja po teritoriji bilo kojeg mogućeg agresora. S ove tačke gledišta, svrha 'Sarmata i 'Vojvode' je ista. Međutim, nova interkontinentalna balistička raketa može da se koristi i na drugačiji način.
Dopuštene su sledeće 'alternative' upotrebe 'Satane 2':
1. 'Brzi glovalni udar' (rus. Мгновенный глобальный удар). Kinetička energija hipersoničnih jedrilica je toliko velika da mogu da se koriste za uništavanje bilo kojih ključnih ciljeva na neprijateljskoj teritoriji bez korišćenja nuklearnog 'punjenja'. Napad može da usledi u roku od samo jednog sata od uzbune;
2. Uništavanje eskadre nosača aviona. Poboljšanje preciznosti udara i mogućnost preusmjeravanja jedrilica tokom leta omogućava im gađanje velikih površinskih brodova. Ni najjači brodski sistemi protivvazdušne odbrane neće moći da odbiju takav napad;
3. Lansiranje satelita u orbiti oko Zemlje. Pretpostavlja se da će se na kraju njihovog radnog veka 'Sarmati'koristiti u tu svrhu. U kosmos će se moći lansirati i vojne i civilne letilice.
Valja napomenuti da su se u pojedinim kineskim novinama pojavili članci čiji su autori smatrali RS-28 sredstvom prvog udara, a ne odmazde. U teoriji, prema trenutnoj vojnoj doktrini Rusije takva upotreba nije isključena [24]. Ostaje nam da se nadamo da nikakva politička zaoštravanja neće prisiliti rusko vodstvo da pribegne takvom očajničkom koraku.
Predstavnici vojnog i političkog vrha Rusije posmatraju nedavno testiranje kontrolisanog bojevog bloka 'Avangard', namenjenog za lansiranje na RS-28.
TEHNIČKE KARAKTERISTIKE 'SARMATA'
Iako s ne znaju detalje performanse nove rakete (Rusi ih kriju ili tendenciozno umanjuju, a SAD preuveličava da bi imali razloga da traže sveže milijarde za razvoj novog naoružanja), ono što se zna može da se predstavi na ovoj tabeli:
|
Domet
|
18.000 km
|
|
Lansirna težina
|
208,1 tona
|
|
Dužina rakete
|
36,3 metra
|
|
Prečnik rakete
|
3,02 metra
|
|
Težina tereta
|
Preko 10 tona
|
|
Težina goriva i oksidatora
|
178 tona
|
|
Tipovi bojeve glave
|
Višestruke nezavisno navođene bojeve glave (MIRV) ili hiperzvučne jedrilice (blokovi)
|
|
Jačina jedne glave
|
Od 750 Kt do 1 Mt (prema različitim izvorima)
|
|
Granica greške
|
Deseci metara (planirano)
|
Dobar video sa Putinom, ali može i ovaj s raketom.
Ranije objavljeni izveštaji da će početna težina 'Sarmata' biti upola manja od 'Vojvode' nisu potvrđeni. Istina, postoji verzija prema kojoj će raketa biti izgrađena u dve varijante – 'teškoj' i 'lakoj'.
Dok se prve RS-28 ne postave u pripravnosti u Strateškim raketnim snagama Federacije, sve informacije o ovom oružju ne mogu se smatrati 100% pouzdanim. Naravno, proizvodnja raketa s motorima na tečno gorivo bila je dobro savladana tokom postojanja SSSR-a, međutim, neprestano nepoštivanje rokova i neispunjavanje obećanja neizbežno nas sve uvodi u skeptično raspoloženje. Na ovaj ili onaj način, danas je već jasno da će zamena zastarelog 'Vojvode' 'Sarmatima', čak i ako ne budu imali danas reklamirane sposobnosti, značajno poboljšati rusku odbrambenu sposobnost, podržavajući time njen državni suverenitet.
Ko voli nek' izvoli da vidi ovu infografiku.
[1] To je ruski raketni kompleks IV pokolenja, poznat pod šifrom projekta 'Воевода' (sa ГРАУ indeksom 15П018М, a po klasifikaciji američke vojske i NATO – SS-18 Mod.5/Mod.6, ili jednostavno 'Satana'), sa teškom dvostepenom ampulizovanom interkontinentalnom balističkom raketom 15А18М, sposobnom za gađanje svih vrsta ciljeva. Nezavisne procene kažu da bi udar 8-10 ovih projektila [u kompletnoj konfiguraciji 80-100 bojevih blokova (engl. RV – re-entry vehicle) svaki snage po 800 Kt] uništio 80% industrijskih potencijala SAD i veliki deo gradova. O ovom oružju sam još 2012. napisao u PDF-u jako dobru e-knjigu. Svakome ko bude čitao ovaj sadašnji text preporučujem da najpre pročita o 'Satani', jer je tu mnogo manje poznatih pojmova o nuklearnom oružju detaljno objašnjeno.
[2] Citat iz moje prve knjige: 'Kada je američka špijunaža saznala o kakvim se monstruoznim projektilima radi, kosa im se digla na glavi jer su ubrzo shvatili da nemaju načina da se suprotstave eventualnom prvom udaru ovih raketa. Zato su im dali ime 'Satana' (SS-18), i brže-bolje pokrenuli političku inicijativu za pregovore o razoružanju (START II). Jedan od zahteva na kome izričito istrajavali bio je da se 'Satana' bespogovorno povuče iz svih ruskih kopnenih i pomorskih baza...'
Nekada je SSSR raspolagao sa 308 ovih raketa, ali posle raspada zemlje i START-a uništeno je 154 projektila. Smatra se da danas po silosima širom zemlje još ima 46 ovih raketa koje čekaju istek radnog veka pa da budu zamenjene.
[3] Sistem delomično-orbitalnog bombardovanja je sovjetski program razvoja strateških projektila iz 60-ih godina, čija je nuklearna glava nakon lansiranja i ulaska u nisko-zemaljsku orbitu, i nakon završetka nepotpune orbitne revolucije, pogađala cilj na površini Zemlje. Takav sistem nije imao ograničenja u dometu gađanja, a putanja orbitnog leta nije omogućavala predviđanje tačke gađanja. Sistem je omogućavao izvođenje nuklearnih raketnih udara po teritoriju SAD-a iz najmanje očekivanog pravca – preko Južnog pola – iz smera suprotnog smeru na koje su tih godina bili usmereni američki sistemi ranog upozoravanja NORAD za raketni napad. Bilateralnim dogovorom iz 1967. program je izmenjen.
Prve takve projektile konstruisao je S. Koroljev ('ГР-1') još 1962, a kasnije i M. Jangel i mnogi drugi.
[4] U doktrini se oni još nazivaju 'konfliktima niskog intenziteta' ili 'ograbičenim ratovima'. To su vojne akcije između dve ili više država, ograničene u političke svrhe interesima onih koji učestvuju u vojnim (borbenim) akcijama između država, a prema teritoriji – malim geografskim regionima, obično smeštenim u granicama jedne od zaraćenih strana.
[5] Hipotetički vid vojnih dejstava, koji se završava bombardovanjem ciljeva na Zemlji iz kosmosa inertnim (neupravljajućim) projektilima, koji silaskom s orbite dobijaju hipersoničnu brzinu
[6] Sećam se da su sovjeti nekada navodili da je 'Južnoje', sa tada preko 5500 zaposlenih, bio vodeći i najveći naučni i konstruktorski raketni centar u SSSR-u.
[7] Propast ekonomije SSSR-a je jako zanimljiva tema, o kojoj danas većina uglavnom lupa. Od Staljinove ere (1927-53) do početka ere Brežnjeva (1964-82), sovjetska ekonomija je rasla sporije od Japana a malo brže od SAD. Bruto domaći proizvod (GDP) 1950. u SSSR je iznosio \(510 mld., u Japanu \)161 mld., a u SAD \(1456 mld. Već 1966. SSSR je porastao za 198%, Japan za 365%, a SAD za 179%. Sve vreme Hladnog rata, SSSR je predstavljao drugu najjaču ekonomiju sveta. Pad pod Gorbačovim je bio strašan...
[8] Posle samita u Pragu 2002. (vidi mapu), NATO je napravio studiju o mogućnosti razmeštanja radara i raketa srednjeg dometa MIM-104 'Patriot' po Evropi. Uskoro su to uradili u Češkoj i Poljskoj (10 silosa), navodno 'radi zaštite' od Irana i Severne Koreje (!). Nemačka se 'bunila' jer Rusija nije konsultovana, ali NATO je nastavio i 2014 instalirao sisteme Aegis Ashore i u Rumuniji, blizu naše granice. Desetine hiljada stanovnika EU je protestvovalo, ali počela su evropska prvenstva u fuzbalu, 'Evrovizija' i par izbora za mis, i narod se (po)zabavio time i zaboravio rakete i svoju bezbednost...
[9] Uskoro su se Rusi potpuno povukli iz saradnje. Obim proizvodnje u 'Južmašu' je za samo 4 godine (od 2011. do 2015.) pao sa \)250 mil. na svega \(25 mil. 2019. Rusi su se povukli iz zajedničkog projekta 'Morski start' ('Sea Launch'), pa su plate kasnile i započeli štrajkovi. Uskočila je američko-ukrajinska kosmička firma 'Firefly' sa \)15 mil. za proizvodnju 100 komora za sagorevanje i 40 turbina. Danas imaju 10 puta manje radnika nego u sovjetsko doba, prosečna plata je $250 a prosečna starost – 60 godina. Zapad im danas nudi da proizvode traktore, trolejbuse i trafo-stanice... a nekad su štancovali projektile i rakete
[10] Prvi stepen 'Satane' koristi pogonski modul РД-264 (15Д119), koji se sastoji zapravo od 4 jednokomorna raketna motora zatvorenog sistema РД-263 (15Д117) na tečno kriogorivo, a koji se od 1973. proizvede u moskovskom birou KBEM (rus. 'КБ энергетического машиностроения', КБЭМ) a konstruisao ih akademik V.P. Gluško. Motori su opremljeni kardanima pomoću kojih sistem upravljanja diriguje letom rakete. Vrlo slične motore koriste i kosmičke rakete 'Proton'.
[11] Pošto je Sovjetima ostalo brdo ovih moćnih raketa, prepravili su ih i napravili čitavu porodicu lakih dvostepenih kosmičkih raketa-nosača 'Ciklon' (ГРАУ – 11K67).
[12] Kada sam pisao o S-400 'Triumf', pomenuo sam da je to veliki protivnik američkom sistemu THAAD, misleći na to koja zemlja želi da kupi koji sistem, mada to nije vojno ili ekonomsko pitanje, već iskljućivo političko. ruski sistem je duplo brži, ima duplo veći domet, 15% veću visinu gađanja i preciznije nišanjenje. Amerika ne da THAAD nikom sem naj, naj, pa ga zato ima J. Koreja, Izrael, Emirati, Guam i – Rumunija!
[13] 'Satana' nosi 10 samonavodećih nuklearnih glava i 40 penetracionih pomoći (rus. cредства преодоления противоракетной обороны), odn. sredstava za ometanje PVO. To predstavlja kompleks aktivnih ili pasivnih fizičkih mera i uređaja (ili taktika) pomoću kojih se povećava šansa da balistički projektil probije ('penetrira') sistem odbrane. Recimo: projektili koriste stealth tehnologiju, izbacuju 'chaffove' (oblake aluminijumskih ili plastičnih listića) koji prave smetnje neprijateljskim radarima, naduvavaju u kosmosu poliesterske balone koji imaju iste radarske karakterisitike kao i bojeve glave, raketni nosači se namerno raspadaju na veliki broj delova da bi se zbunila odbrana, uključuju se frekventni ometači radara, izbacuju se 'mamci', namerno se izaziva nuklearna eksplozija u kosmosu da bi se zaslepili neprijateljski radari, i mnogo još koječega.
[14] Tehnologija kojom se bojeve glave odvajaju od rakete i ulaze u vlastite trajektorije zasebna je i velika tema o kojoj mogu da se napišu knjige. Stoga ću samo reći da se danas koristi šema 'autobusa': specijalni blok za navođenje glava (na engl. ima puno naziva: Payload Bus, Post Boost Vehicle, odn. Post Boost Propulsion System, Propulsion System Rocket Engine) na pravom mestu usporava, okreće se, oslobađa bojevu glavu – da je ne bi skrenula s puta, može čak i da ugasi motore na neko vrijeme – pa opet ubrzava i leti do sledeće 'stanice'. Čitav ovaj balet se odvija na visini od 1200 kilometara, gdje lete veštački sateliti.
[15] Najveći broj šahtova se nalasi na preko 1000 km od morskih obala i kopnenih granica NATO zemalja. Raketne divizije koje će prve dobiti 'Sarmate' udaljene su od NATO brodova u Barencovom i Karskom moru više od 2100 km, pa su praktično nedostižni za krstareće rakete BGM-109 'Tomahawk' ili AGM-158 JASSM-ER. Najveća opasnost su projektili ispaljeni sa američkih nuklearnih podmornica, koje dežuraju na granicama Rusije. Zato su Rusi napravili podvodni nuklearni dron 'Posejdon' (rus. 'Посейдон' 2М39, ranije poznat kao 'Статус-6).
[16] Amerikanci 'Avangard' označavaju kao 'hipersoničnu jedrilicu' (engl. hypersonic glide vehicle, HGV), dok Rusi, kao što to već ranije rekoh, to kažu drugačije: управляемый боевой блок. УББ. Meni je zgodnije da koristim reč jedrilica jer je kraće, ali može i jednostavno blok.
[17] Puno ime: АО «Военно-промышленная корпорация 'Научно-производственное объединение машиностроения'», ranije ФГУП «НПО машиностроения», ЦКБМ, ОКБ-52, СКГ, ОКБ завода № 51. Predstavljaju jednu od vodećih raketno-kosmičkih kompanija SSSR-a i Rusije, jedan od dva (zajedno sa RKK 'Enegrijom'/OKB-1), proizvođača punog spektra raketne i kosmičke tehnike – raketa-nosača, satelita, putničkih brodova, orbitnih stanica i njihovih modula, vojnih balističkih i krstarećih raketa i sl. Danas imaju oko 18.000 zaposlenih. Od 2014. nalaze se na spisku sankcija SAD.
[18] Projektovanje pod rukovodstvom slavnog Čelomeja je započelo još 1969. sistem je učao u naoružanje 1975. Proizvodio ih je zavod Hruničeva iz Moskve. Ovaj projektil IV generacije je nosio 6 MIRV bojevih glava od po 0,75 Mt, a 'Satana' 10, ali je bio i duplo jeftiiniji.
[19] Dogovor je potpisan u Moskvi 1972. (Nikson-Brežnjev) sa planom da se obe strane limitiraju na samo dva antibalistička sistema (oko glavnog grada i oko lansirnih rampi balističkih raketa), sa po maksimalnih 100 nepokretnih projektila. Kasnije, 1974, prema posebnom protokolu, dozvoljen je samo 1 sistem (Rusi oko Moskve, a Ameri oko baze Grand Forks u Dakoti). Obe zemlje su tajno postavljale radare i stalno pokušavale da izvrdaju dogovor. Amerika je naredbom Buša mlađeg 2002. jednostrano istupila iz dogovora, jer je zaključila da on više ne odgovara njihovim interesima (J. Afrika i Pakistan su postali nuklearne sile, a Irak je počeo da pravi balističke rakete po uzoru na sovjetske R-17 'Elbrus'.
[20] Samo da podsetim, to je 5 i više mahova. Još da potsetim da su se prvi s tim suočili Nemci još za vreme II sv. rata. Ko ne veruje, neka pročita ovo, a može i ovo i ovo (projekat za bombardovanje Njujorka).
[21] Britanska obaveštajna kompanija, koja vrši analizu (navodno) dostupnih informacija prikupljenih na različite načine o naoružanju, nacionalnoj sigurnosti, aeronautici i transportu. Svi uvažavaju njihove procene jer su ima saradnici često na vrlo visokim položajima.
[22] Kome izmiče smisao, misli se na ulazak 'klasičnih' nuklearnih glava iz kosmosa. Ono što ovakvi stručnjaci ne kaži to je da se ne radi samo o brzini već i o mogućnosti menjanja pravca i visine, što računarsku kalkulaciju putanje bilo kojeg presretača čini nemogućom.
Slušao sam prof. Milinovića kako je kod Lazanjskog objašnjavao da se oko korpusa letilice stvara mehur plazme koji bilo koji vid ometanja ili gađanja laserom čini besmislenim.
[23] Ovo je prvi put u istoriji AM da se citiraju Bugari!
[24] Dugo su SSSR/Rusija zasnivali svoju strategiju na tezi da nikada neće prvi napasti već da će samo odgovarati na napade. Neprestani pritisci SAD na njene granice širom sveta i razmeštaj vojske i nuklearnih potencijala na samom pragu, primorao je rukovodstvo na promenu taktike.
Vojni ekspert A. Leonkov je izveo prostu računicu i došao do zaključka da bi samo 10 'Sarmata' uništilo SAD. Izračunao je da je od A-bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki nastradalo recimo 100.000 ljudi i da se taj broj kroz 5 godina udvostručio. Pošto su bombe imale snagu od po 20 Mt, to znači da 1 Mt ubijao oko 5000 ljudi. Pošto bi 'Sarmat' mogao da baci na neku teritoriju 6,75-7,5 Mt, to bi značilo smrt u gusto naseljenim gradovima 33,7-37,7 mil. ljudi. Samo 10 'Sarmata' bi teorijski uništilo celokupno stanovništvo SAD. Jeziva matematika.
